Stražilovo

чз 221 Е>-

На стр. 78 : И замоли да би сио кливиру. На стр. 80: Ја бих морала да будемувре-ђена. На стр. 85: Дкиаче нпборима изворано лице сељаково зчирими пеки сумњиви, готово ириезирни изрчз. На стр. 86: Па почнем разговор у нашем је.чику. На стр. 87: И он иоиостане покрај писаћег стола. Мало даље: Дакле што кажеш томе? Прекине се у читању Иван. Ја сам већ доста ћутао. Сад се више не може ћутати. Морам госи. Храниловића запитати: Је ли могуће да се може од читања прекинути „сирјеч" о . . . . вити? Ако кп, г. Храниловићу, несте чули у Новом Саду шта значи: „ ирекинути се и , а ви нитајте г. Наеарића, он је отворен човек, зна о правонису хрватском да пише, разуме Вука Караџића натрашке, јер где се Вук из дна душе подсмевао, то је г. Пасарић најозбиљњејше схватио, наравно само зато да би своја глупа „доказателства" навео на своју воденицу. Г. Храниловићу! како вам се сад свиди језик г. Ђалскога и како стојите ви сад са вашом критиком о јсзику Ђалскога, ви, који се хвалите да сте „Јавору" иодигли цеиу својом сарадњом? Али ја ћу засад прећутати о вашој сарадњи, а У М~.

'( ® А с *ч.и

Ф КОВЧЕЖИТ^

ако будем изазван, онда ћу вам показати да ваша сарадња иикакве користи није нама донела него штете. (,') плшдх н^х познагге и^х. Мат. 7, 16. Интересантно је сиоменути како наша браћа мисле о језику. У прииовеци „Обућ" чита Иван Качића, тај исти Иваи што се ирекинуо од читања. Кагсо му је лако ишло разумевање Качића, и не прекинуо се. — „Но да, — но да! — одиоврие некако Мужевић. Али ти ћеш признати, то није у Јвзкку нашем, како га ево на примјер говоримо ти п ја, и овај сељак". — Наш је то језик, нагп језик. Овдје се код нас изкварио (!!!), ал Качић је у Босни чуо, како се право говори. 0 да морских иазора! Сиромаси Кајкавции не знају да је њихов језик искварен. Не знам само шта су згрегаили Богу, те им се језик искварио.Није тако, господо књижевници хрватски. Кликавкскхш 1АЗХ1КХ отж Еогд докр^к схтво= КХ1СТХ, него сте ви искварили српски језик, зато вам и јесте књижеван језик чардак ни на пебу ни па земљи. Хајде сад да пређемо на „Овућ", да видимо хоћемо ли опет што пикантно наћи. (Сврпшће се) с. п. ,и <41» ?

-т*

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ Вл. Малнна. Тук на лук, ирилог за биографнју вврног следбеника класичкнх карактера др. Јов. Туромана од —• Београд. Радикмлна парна штампарија. 1892. год. — Концем прошде годнне изашла је ова књижица, коју је написао квалификовани про#есор из класичне Филодогије, немачког језика и педагогије г. Нл. Малииа. Ко прати и ко ,је пратио радовс у нас Срба на пољу класичне филологије, еетиће се, како се жеетоко препирали о настави класичној у поеледње време др. Туроман и Вл. Малина. Познато је, да је г. Туроман издао на свет књигу: Каква је латинска граиатика потребна за наше гимназије? у којој тврди, да би оеповппска теорија начинила у школи највећу збрку тс абунила и ђаке и учитеље Па то је г. Туроману ево овом књижицом одговорио Вл. Малнна. Књижица се дели на шест глава. Нратећи ту научпу препирку дошао сам до закључка, да ту ствар није требпло тако далеко терати. Г. Малииа у петој глави доказује стварно и лепо, да је нама потребпа латннока граматика за наше гимназије, у којој има разредба именеких и глаголских облика по основинској методи. Тврди, како ее у Мађарској већ од год. 1880 предаје по основинекој теорији (1<а1т а1аИап од Бартала и Малмошије). За тим прелази

на друге крајеве, где се тако предаје, н. пр. у Италији и Руеији. Спомиње, како су и учењаци као 1ап§е и 8е1]впк1 за ту теорнју Пајпоеле захтева граматнку латинску по данашњим захтевима науке но ни сам није израдио по најновијој сасвпм методи своју трећу деклинацију, коју је штампао у „Наставнику" (свеска за јулп и август црошле године). Ми знамо, да ее код нас латинске и грчке граматике по немачкима удешавају на за то баш и треба узети најбољу, коју научници у филологији нреноруче те по њој израдити за наше српске гимназије. Но поред многих других ствари, на које треба пазити, најважннје је у латинској граматици обележавање кванти тета, јер је ои од велика значаја Ни г. Малина ни др. Туроман не обележавају тачно, и ако радо призиајемо, да је то мучан носао. Колико се радујемо овом приновку г. Вл. Малине, толшсо не одобравамо начпн пнсања ни с једне ни с друге стране. Желели бисмо само, да што пре угледа свет граматика г. Вл. Малине, која је још на преглсду и оцени код Гл. Просв. Савета, па ћемо онда о њој опширно изрећн евоје мишљење. Карловци Г. ЈГ. Пехарникова 'ћерка. Приноветка Валврија Приборовског, с пољског нревео Рајко. У Новом саду, издање и нгтампа А. Пајевића. 1893. вел. 8-а. стр. 69. — Биће већ добар