Stražilovo

-јз 246 к-

мин и велик замак, нећим делом зидан, о коме се ириповедаху чудееа. Раднике доведе пан Маћко из туђих крајева, који су неколико годииа радили и подигли грдан двор, опасан са свију страиа бедемима, шанчевима и врло вештачким палисадама. Замак тај, како причаху, сложеи беше од два дела. У један је водио главии улазу другоме, који се сучељаваше с непролазним шумама, азидом бегае одељен од осталога замка, нагомилано бегае, по причању, небројено благо : златне шипке, најскупоценији саговп, крзно и сукно и свакојако оружје, — све то разбојнички илен. Јер пе беше никава тајиа, да је пан Маћко коловођа оних опришника или разбојничких витезова, који беху страх и трепет читавој великопољској земљи. То није тајио ни сам Борковиц, на нротив, још се је разметао својом моћју. — Викнем — говораше — па ће се слетети к мени стотине и тиеуће... Да хоћу, могао бих заузети читаву земљу!... И не беше то празно хвалисаље. Виђало се, како се често стиче у замак читава војска тих витезова. Чаетпло се оггда дан и ноћ, а тако бучио, да су се зидови тресли и одјек се разлегао но гаумама. Пекада опет изгуби се иан Маћко, иа дуго, из зомље. Говораху, да жари и пали с опом четом по немачким крајенима. И опет се враћаше, показиваше сс међу шљахтом и наметагае јој се за вођу, као иајмоћпији. А кад му • се који усиротппи, укроти га јсдиом речју или грозним иогледом. И најсмелији умукне, јер иознаваше жестииу Маћкову и зпађагае, да код н.сга ништа не вреди живот човека, који му противу стане. Још док беше деран, хтеде једном да појаше дивљсга коња. Коп> се опирагае, а Маћко га тако јако луни буздованом у главу, да су му одмах очи искочиле и срушио се мртав. — Коњ беше лен и јак — говораше после пан Маћко — па га нисам жалио; а човек је гадио и немоћно марвинче... убнјем га шаком, кад ми се успротиви!... А кад му је ко сноменуо за оца његова Прибислава, како бегае побожап витез, како је основао цркву ев. Катарине у Познан.у, — пан Маћко се глаено исмеваше. — Бићу и ја — вели, - нобожан, кад доживим очине годиие... Мпак, док беше у животу седи витез Прибислав од Борка, умерамаше јога пан Маћко но

нешто евоју дрскоет, ако се и не покораваше његовој вољи. Али кад отац склопи очи, осећаше се неограниченим господарем. Од тада се еваким даном множагае његова разбојничка дружина, а састављена бегае од људи, који беху готови на сваку самовољу и не знађаху ни за каку стегу. Држагае их на узди пан Маћко јаком руком и захтевагае од њих слепу верноет, а за то им донугатагае свако безакоње. Онремаше се с њима еве чешће у немачке крајеве где је чете њихове јои! умножавао, а кад се читава та в.ојска већ доста плена нагума за граиицом, навале на великопољске градове, грабе, игго се да уграбити, убијају, иустоше, а најпосле се враћају на починак у кожмињски замак. Знађаху добро ту дружииу Маћкову немачки трговци, знађагае ју и Гдањско, Позпањ и Каљига. Та три града склопише и савез против тих хајдука, али пан Борковиц еамо се смејаше томе савезу, а иад трговцима тих градова још се всћма искаљивагае псго пре. Долажаху често тужбе краљу, ал' Борковиц, како беше лукав, умејагае вегато да ее против њих загатити. У онустогаеној Великоиољској бегае он најиосле најмоћнији: други готово ие имађаху ни гласа. ]1леме Паленча бсгае, до душе, одлично и врло велико, ал' су и оик осиромашилиу. оићем иоразу, а при том их је тигатала стара немилост и нова срамота Випчеве издаје. Најмоћнији мсђу п.има беше сада Мнколај од Шамотула, сииовац 1>нпчсв ; пореклом и лепим имањем бегае на гласу и Вепнјамин Наленч од Чарнкова; мудар и писму вешт бегае јога и Јапко од Чарнкова, који ее одао па пауке и комс је прорицапо, да ће доћи до велика значаја и части. Али то све бегае ништа према моћи Маћковој, звали се ти Наленчи од Шамотула или Марнкова, јср Чарнков, одузет им због старих злочина, јога увек бегае у ])уци краљевекој, а гаамотулски замак, од емрти Винчево, држаше нан Маћко и пе хоћаше га нредати; јемачно му зар беху згодни они иодземни ходници, који се нружаху од замка до реке Вартс. Чпн.аше то можда и из велике мржн.е на Налеиче, јер је одлучио да упишти стари им зпачај. - Нс ће ту бити — викагае — другога господара, ни шл.ахтића, осим мене! Замак сам шашотулеки освојио, држаћу га и не дам га никоме! У тој мржп.н на Палеиче подржаваше га