Stražilovo

чз 247 ез-

још иоуидани му друг, родом Наленч, ио имену Сенђивој, који се је завадио са својом родбином, иа јој навестио борбу на живот и на смрт. Човек тај бешс много етарији од пана Маћка, за чудо мрачан, ћутљив, а запечен у тој мржњи. Други Наленчи, имајући и сами јаких ненријатеља, а мало снаге, ако и сачињаваху велику гомилу у Великоиољекој, не могаху успешно радити против њега. Па ни за смрт Винчеву, због које су јавно грдили нана Маћка, не смедоше дизати тужбе, знајући, како је још жива успомена на издају госнодара од Шамотула. Шта више то, што му је пан Маћко дошао главе и неправично држао шамотулски замак, не беше никоме нротивно, осим тој шади Наленча, а многи му још беху за то и захвални. — Осветио се за све нас... — говораху. И због те заслуге праштаху му и доцнија безакоња и самовољу. Беше то, најпосле. тако доба, особито у великопољској земљи, да су највећа безакоња могла ироћи без казне; не беше никога, ко ће да казни, да суди, да бдије над правдом. Вукао је свако себи, што је могао, а јачи беше и у праву. За то морадоше и Наленчи да ћуте; а неки, моћнији, као иан Венијамин од Чарнкова, или пан Миколај од Шамотула, одлучише да чекају, док им крила не норасту, па да успешно устану на пана Маћка. На пет година иосле грозне иогибије Винчеве, а одмах након иобожне смрти Прибислава од Борка, разнесе се глас но Познању, да је ћсрка Винчева спаеена и да је жива. Причаху, како ју Бартош, ирозвани Сила, избави из шамотулскога замка и, донесав ју Прибиславу од 1>орка, нод чијом је заставом војевао у последњем рату с Крсташима, испроси у тога праведнога госнодара милосрђа и склоиишта за невино детенце. Је ли истина било, што се говораше, не могаше нико знати. Једини пан Маћко зиађаше добро за то и није заборавио никада онога часа, кад га је отац, пред смрт, нозвао к себи. Не поштоваше он, до душе, у делима очине вол.е, али углед родитељски, једино њега на свету, признаваше. Нехотице обараше главу иред родитељсм и ни гласка не дизаше нротив њега. Кад се стари Прибислав истресаше над њиме, често врло љуто, Маћко стајаше пред њим и ћуташе. После није иазио на очине заиоведи, бунио се против њих делима, ал' опет никада

речју. Иојави родитељевој не могаше одолети ; и готов беше борити се са сваким за родитеља, не могаше отрнети ни једне речи против њега, макар да му својом самовољом и разузданошћу сам задаваше најтеже ударце. Тако и онда ; кад га дозва Прибислав пред смрт, стајаше пред њим Маћко оборене главе, покоран као никада. Лежаше ЈЈокјетков витез на медвеђој кожи, простртој по земљи, у маленој мрачној собици, у којој једини намештај беху дрвене клуне и прост сто. Заиоведио је да га обуку у стару опрему његову и метну мач поред њега, и тако чекаше смрт мирно и са снагом душевиом, која није понустила ни у томе часу. Кад виде, где улази Маћко, заиоведи да га дигну, да му наслоне леђа на зид и сви да изиђу на поље. Дуго носматраше сина, а иосле ће рећи овако: — Вае двојицу синова даде ми Бог на утеху, а ви ју окренусте у горчину. Старији ти брат, Јан, баштиник на Чачу, место да ирионе око свога имања, заволео је Немце, па борави међу њима и за то јо изгубљен. А ти идеш на иљачку с разбојничком дружином, вољи пак очевој увек си се разуздано опирао. У тебе има витешкога јунаштва, ал' си га окренуо на рђав пут. . . . За то ти велим: умери се, докје каде, јер ћеш пронасти, као што пропада дуб, ако ијестејак, кад га громом ошиие божја десница.... Маћко ћуташе гледајући у земљу, а Прибислав се уздржа за час и одисаше тешко, а после настави, хватајући дах, који му бегаше из груди : —т Убио си Винча. . . рука твоја беше оруђе нравсдне освете — ал' је то инак убиство ! Злочин ће тај судити Бог, а ти га искупи што брже добрим делом, да ти може бити опроштен . . . Иерка Винчева је жива !... А на то пан Маћко силовито скочи: — Где је? — крикну. Нрибислав с тешком муком диже десницу. — Стишај се! — рече. — Она је жива, али ти се не ћеш ње ни нрстом дотаћи, јер ће ју дух мој чувати од иронасти. Не задржах руке твоје, кад си ишао на шамотулски замак, да задаш смрт ономе, који ме је ос.рамотио. За то сам и ја крив тој смрти .. . али ћерци Винчевој не дам учинити кривде, а ти да се ниси усудио, да је се дотакнеш, ако хоћеш, да те ие спали гром мога проклетства! Кад затворим очи, стараћеш