Stražilovo

-чз 280 е>-

Међу тим се већ спусти ноћни мрак, — за то би зановеђсно, да се ужегу велике буктиње, које држаху иодаље момци на коњима, а које жестоку светлост бацаху на оирему и обличја витешка. У том осветљењу, које се бораше са све већом ноћном тамом, изгледаху они као жслезни кипови, иза којих се сноваху по земљи још веКе сенке, дивске, чудновате. Пан Маћко изјаха напред и обазре сс у

наоколо. Подаље, у ходнику на стунове, скупила се читава гомила радозналаца. У наточ сутоиу опази око Маћково са свим јасно велику, дебелу ирилику Хенрикову, а норед њега чињаше му се да види белу, виту Јадвигу и у црно завијену лепу жену ГотФридову. Та нотоња као да се истицаше, да добро види борце. А Хснрик се нагињаше к њој и говораше јој нешто, гласно се смејући. Јемачно се подсмеваше као обично.

(Наставиће се)

ПЛИНИЈЕВО ПИСМО О ХРИШЋАНИМА (Ерјвг. X, 97) (из нештамианог дјела: Плшшјс млађи и његово доба. Сврка ирвог н ночстак другог доба но Исусу (Свршетак) иисца Гим

ли за вриЈеме иашег писца гим ниЈе још поставио јасие законе против те нове вјере, нити су царски ламје-ници зна.ш, какав је тај злочин, за који су онако страшне казне прописане. У свом писму поручује Плиније овако цару: „Ја још нијесам никада нрисуствовао такову процесу, те с тога и не знам, како ћу водити истрагу и како ћу казпити; не знам, хоКу ли узети у обзир разлику, што јс у годинама оптуженика, не знам, смијем ли поступати с млађим као с старијим; ие зиам, хоћу ли опроститн нокајнику; заслужује лп само име Хришбанин, да тога и тога псдепсам, и ако на њему никакве друге л>аге није ? Разумију ли се иод тим самим именом н злочини?" Ето гдје и сам царски намјесиик ис зна, како да схвати закон; у исто доба иак велика пеприлика, у којој се наш писац иалази, јасно пам доказује како се је ондашње друштво мало интерссовало за Хришћане. Ти обожаваоци „једног незнатног човјека" били су, како смо видјели, већ у нриличну броју и могли су већ задавати страха неиријатељском друштву; али оно није онет ни чим иоказивало, да се њих управо боји; чврсто је било увјерено, да никаква страна сила не ће нотрести широки темсљ римске државе. Али Трајан, који је у свом одговору на Плинијево писмо изријеком нарсдио, да се с Хришћанима благо иоступа (наравно, увијек у смислу ондашњих закона), и да се судац не смије осврћати на анонимие онтужбе, Трајан је онет у чисто римском духу прогопио ту нову

вјеру. И он је мрзио људс, који пијссу марили за јавни живот, за частн, за еигурност државс; али морамо споменути, да се сви хригаћански обреди ограничавали на молитву и на састанке, на којима су вјерници сједили за оићом трпезом, и да је Трајан, као и остали цареви, строго забрањивао тајне скупштине, ма које год врсте биле. У оно доба мало је који народ, као римски, заволио друштвепи живот: ирости тежак, ковач, пекар, рибар, морнар, сваки занатлија тек јс онда могао дићи поносито главу, кад је прииадао своме особитом друштву ; богаташ, аристократа, није имао чега да се боји, али сиромаху тежаку, који је трпио од велике разлике сталежа, није било другог уточишта до у колу својих другова. Ту је скупа с осталима благовао, тујсу свакој неприлици налазио прииомоћи, а друштвена благајна, у коју је он мјееечно малу свотицу улагао, старала се и за његов иогреб. Нема доказа, да је влада, за вријеме реиублике, зазирала од тих саетаиака; по свој ирилици није доиугатала да се чланови састају у ноћи и тајио. Али чим је Јулије Цезар нреокренуо политичко устројење, сва су погибељнија друштва била раснуштеиа. а, но нову закоиу, забрањено установљење нових. Казне бијаху страшне: који год купи какво другатво, биће осуђен онако, као да је мачем у руци навалио на свете храмовс; једном ријечју: биће му поејечена глава, или ће се бацити пред дивљу звјерад, или ће се жив сналити. Строгу забрану укинуо је тек Алексаидар Севср; али за Плннијева времена закон је јога са свим евојим