Stražilovo

474

да узмемо да оцењујемо њен самосталан рад на нољу српске књижевности, било да одењујемо њен плодан и благословен рад, који је у страним књижевностима развила у корист и славу Срнства. Прве године свога брака провела је богатећи српску књижевност корисним преводима из страних књижевности. Тако је 1865 слободно превела чувену књижицу Мис Најтингелове (М188 ХЈ§ћ<;1П§а1е) »Ко1ев оп Кпг8ш§« и дала јој натпис: »Нешто о нези болесника«. Тај је превод штампан у 500 комада и тадашњи га је министар просвете, Коста Цукић, откупио по изричној жељи кнеза Михаила, и раздао добрим ученицима. Године 1866 превела је с енглеског и штампала у »Видовдану« Фулертонову причу »Три живота« (с моралном и поучном тенденцијом) и Дајкенсову »Борбу живота« и отштампала је у нарочиту књигу. Но радећи тако на Српској књизи, госпођа Мијатовићка није заборавила ни на политику српску, па је сваком важнијом приликом слала значајне дописе енглеским листовима, бранећи свагда енергично у њиме интересе потиштеног Српства. Но од рада њезина на српској књизи далеко је обилнији и важнији рад, који је за више од две десетине година развила у страној књижевности, упознајући стран свет, а нарочито Енглезе, са Српством. Рекох већ: госпођа су Елодија и Чедомиљ Мијатовић два сродна духа. Онако духовит и племенит човек, као Чедомиљ Мијатовић, није хтео да осгане жени својој дужником за она небројена духовна блага, која му је дала, па је за то у богату духовну ризиицу своје верне љубе унео најлепше и најдрагоценије адиђаре духовног блага српског народа. Чедомиљ је Мијатовић увео госпођу Елодију у величанствену зграду Српства, показао јој законе див ног језика српског, занео је лепотом народних умотворнна, а нарочито српских песама народних, показао јој светле зраке славе и величине српске, показао јој млазеве крви, којима је пуна историја српска, извео је пред њу Србина, да му се диви врлинама, да му упозна мане. Пред госпођом се Елодијом отворио био тада нов свет, но она се у тај српски свет брзо уживела, заволела га је правом, истинском љубављу, јер у великоме срцу њезину беше места за љубав и према народу, из кога је поникла и чија је кћи, и према на-

роду, за кога ју је судбина везала, и чија је она тако дична поћерка. Госпођа је Елодија научила потпуно сри ски, она говори и пише као права Српкиња, а народне умотворине и историју познаје као мало њих. Познала је Србина и Србију, видела је, како и у маленоме српском свету имаде много поучног, много интересантна и за њену велику отаџбину, знала је, какове се неправде при свем том чине српском народу, па је за то цео свој живот брачни провела упознајући запад, а особито Енглезе, са Српсгвом, његовим непадмашним умотворинама, сјајпом прошлошћу, тужном садашњошћу, и бранећи интересе и праведне захтеве Српства, упознавала је своје сународнике, какову будућност бар заслужује потиштено Српство, а тиме је учинила велику услугу и своме народу и српском. Енглезима тиме, што их је упознала са једним народом, чији је духовии живот нов свет за њих; а српском народу тиме, што му је упознала праведне иптересе пред великим енглеским народом, чија ће реч бити можда одсудна, када се буде решавало српско питање, које је данас покривено тајапственим велом будућности. Рад се госпође Елодије Мијатовићке на овоме пољу дели на три дела: рад на историји, народним умотворинама и на журналистици. 0 величанственој прошлосги српској, а нарочито о устанку у почетку овога века писали су многи славни научници, и наши и страни, писао је и Немац Леополд Ранке, и Француз Сен-Рене Таљандије, но нико није написао читаву историју, а особито историју нове Србије са толиким разумевањем, са тако јасним погледом и тако топлом симпатијом за Српство, као госпођа Елодија Мијатовићка у своме делу »Тће ћ 18 I о г у о ! т о (I е г п 8 е г ћ 1 а«, које је о своме трошку издала у Лондону 1872 године у елегантну издању. Ово је своје дело, једино о српској прошлости на енглескоме језику, посветила успомени свога оца Колико и та нежна пажња сведочи о племенитости осећаја њезиних, да ирво дело, које је самостално написала о народу, за који ју је судбина везала, приказује успомени оца свога! Како је дивно изишла пред успомену очеву, приказавши јој на м атерњем језику прошлост народа м у ж.а свога! Она је и са тих неколико речи посвете показала, да је и добра Енглескиња и добра Српкиња!