Stražilovo

537

јући се својим мислима, зграби пана Бабина за руку. — Слушај де — повиче — с Урликом си се слизао ? — Са свим ... зајемчи пан Миколај. — Онда добро — рече војвода. — Ја знам, да тај хроми дитраш мора сваки дан Јадвигу успављивати свирком . .. Тако је било у Жегању, па је за цело и сада... А и ти свираш у лутњу ? — запита. — Боље од Улрика — похвали се пан од Бабина — само немам среће ... Не ће ме никоја краљица . . . Борковиц се дао у мисли. — Доведи дер — рече за час — тога Улрика амо прекосутра, на не жали пића, кад га воли, да у вече буде мртав пијан ... Говорећи то, пажљиво гледаше у Пшонку.

— Истога узраста — шапуташе — и хром, као Улрик, у мраку не ће нико познати . .. Пан Отон од Шчекаровица гледаше у страху на војводу, врпољећи се. — Шта сте намислили? — запита најзад. Пан Маћко лупи песницом о сто. — Памти, да ти ниси великопољски вук — крикну — да се смеш плетати у моје мисли! . . . Твоје је слушати заповести и ћутати! Ти пази на дружину, да не буде разуздана и да буде спремна на дани знак; а ти, Пшонко, прилепи се уз Улрика, као мокар лист... казаћу ти прекосутра, шта ти ваља чинити .. . Устаде, баци шаку новца на сто, прође се неколико пута по соби, после наједаред лупи вратима И ИЗЛеТИ. (Наставиће се)

г: к АГ 1/1/1Л • 1л

ЖЕНИДБЕНИ ОБИЧАЈИ У КОБАШУ

обаш лежи уза Саву на славонској страни Г: '"\ ниже утока рјечице Орљаве у Саву. У средаем вијеку био је на његову мјесту град Колбан, од којега нам је остала једна сгародревна црква, што су је још Темплари подигли. Град Колбан пропао је у вријеме турских ратова а на његову месту подигао се „оррккип" Кобаш, сада велико ушорено село са хиљаду и осам стотина становника. Бећина становника говоре западним (икавским) наријечијем и вјерозакона су римско-католичкога а једна петина их говоре јужним наријечијем и вјере су православне. Сви се доселили из Босне а неки из Херцеговине, јер су Бунијевци. Римокатолици су дошли раније од православних. Међу њима се опажа нека разлика но само у говору него и у ношњи и у обичајима. То је знак да им првобитно становање не бјеше заједничко. А опазио сам да православни Срби кобашки имају неке обичаје мало другачије но други Срби у Славонији. Женидбени обичаји не врше се ни у најближим селима као у Кобашу и с тога сам их описао посебице. * Кобашани обично се жене из Кобаша. Сваки ђерз (момак) има дјевојку љубавницу, коју кани узети. Момак се жени, када наврши осамнаест година, и онда родитељи моле војно министарство за женидбену дозволу. Док се молбеница удешава, мати момкова иде кући дјевојке, коју јој син загледао, и пита, би ли дјевојка пошла за њезина сина. Ако дјевојка

приволи, мати ђерзова донесе или пошаље јој милошту: воћа или колача. И на скоро по том бива прошња. Отац ђерзов, мати му, кум, стари сват и неко из родбине опреме се једне вечери у очи недјеље, по што су за долазак јавили дјевојчиним родитељима, узму печено кезме, колача и пића, те уз пратњу егедаша иду дјевојчиној кући. Дјевојка их дочека на тријему и пољуби их редом у руку. Кад уђу у собу, загшта кум: „Је ли вам припознато, што смо дошли?" И када домаћин одврати: „јест нам припознато", унесу у собу јело и ниће, што су са собом донијели и посједају око стола. Домаћин је такођер приредио јела и нића. Код вечере устане ђерзов отац и пита дјевојку, је ли јој повољно, да пође -за његова сина. Кад она каже да јесте ; ољна поћи за сина му, он јој пружи у марами новце; и тим је прошња свршена. Сад настане весеље до неко доба ноћи. Послије прошње иде момак с дјевојком к свештенику на прстеиовање. Том приликом овај испитује молитве и хришћанску науку. Ако знају молитве и хришћанску науку, прстенује их и поучи говором. Дјевојка дарива свештеника лијеиим великим везеним пешкиром, а момак дјевојку шкудом. По том свештеиик одзива у цркви њихове заруке. Од прстена до сватова обично прође неколико недјеља. У том растојању времена неколико пута шаљу из ђерзове куће дјевојци: печења, колача, вина