Stražilovo

557

шље преко Футога у Бачку, правцем на Сентомаш, па макар само да праве за леђи противницима демонстрацију. ђенералу Тодоровићу јавим у Каљижу, шта се десило, да .ми је тиме пут у Сомбор пресечен и да ми част налаже, да останем у Сентомашу и да водим команду; даље: да нам и он пошље муниције и војске. Ја сам овако рачунао: ако и не приспу топови и муниција првог дана битке, оно ћемо се моћи један дан бранити, а другога дана ће стићи искано. Дан 21 марта проведосмо у спреми за бој. Ја наредим месном одбору, да од захода сунца тога дана па сву ноћ буду жене, деца и нејач на колима и пешице, под надзором месне власти, испраћени путем у Бечеј кроз „Србобран"-редут на чистину и да ту чекају исход битке, да могу, у случају несреће, у Бечеј се спасти. Камо срећа да ме послушаше! Девет дана после ове наредбе исто тако наредим месној власти у Вилову, и ова ме је послушала, и ноћу сву чељад иселила у винограде. Сутрадан, на дан битке, бисмо се ми људи без сваке бриге, јер знађасмо, да је чељад уклоњена и заштићена, зато нам и би лака победа. Тоша Боснић добије да брани врбашку линију, са једном компанијом Варадинаца, са становницима и са три топа; ја пак задржим за се да браним мостобран на каналу са оном другом компанијом Варадинаца, са одељењем становника и опим одељевем Немаца гардаша и са два топа. Ја, као врховни заповедник, нисам требао сићи с коња па у мостобрану управљати. Моје је било, да сам на коњу и да цео табор у виду имам. Боље би било можда. Али се сетих, како Карађорђе пред Шапцом сутра ће да удара, па норед себе за колац привезао коња, а он прилегао мало да отпочиие. Кад, ал' разговарају се његова дна војника, пешака, не знајући, ко лежи до њих у трави: „ЈГако је овима, што коње имају; кад до густа дође, они ободу гшња, па се спасу, а ми будемо носеченн " Карађорђе 1)ипи и викне на њих: „Е, да видите да није тако!" извади пиштољ иза паса па убије коња. „Сад смо сви троје пешаци! Сутра који не буде упоред са мном у битци, тог 1)у убити из пушке!" — Тако ја мишљах: Иутник сам, не познаје ме војска. Да нисам с њима у мостобрану и непосредно у ватри, рекли би: Лако је њему, да води команду на коњу и ван пушкомета, ал' камо га сад овде у овој ватри ? Из тих разлога ступим у мостобран раме уз раме с њима. Свану дан 22 марта 1849. Ја ту поћ сањао: као молим се Богу пред олтаром, а мени одозгоре поли

кандило зејтином сву леву страну лица, раме и прса. Поверим својој домаћици сан свој. „Еј, рано моја, господине! Велика ће те несрећа данас снаћи!" рече ми. А ја јој одвратим: „Само нек мене сама снађе, а не ово место и овај народ!" Обиђем свуда у наоколо још редуте и у седам и по часова бесмо свак на свом месту. У осам часова се указа и непријатељ. Беше у почетку као нека магла, после ју растера и разгна кошава са југоистока од варадинске стране, те нам тераше прапшну у очи. Противник имађаше: 8 батаљона пешадије, 6 швадрона хусара, 24 топа, све крупних. Ја стајах у мостобрану, иза прсобрана мало на десној нешто узвишеној страни, од куда могах кретање противниково мотрити. Оно мало муниције беше у сред редуте у лагуму, који је био покривен земљом. Непријатељ је отворио ватру у полушестару око нас, на три места по четир топа на нас наперена. Шта могаху наша два топића против њих?! Ја запретим, да узалуд не пуцају, ве1> да отворе ватру, кад се нападачи приближе. Може се замислити, какав је то био пљусак од танади и кумбара у нашој тесној редути: не можеш ока отворити! Наши војници ћутаху, ирилепљени уз прсобран. Чекаху док им дође противник на мету. После једног часа те иуцњаве из даљине, приближе се сви топови до на хиљаду корачаји, да даду на нас, ако је могуће, још јачи огањ. Како је дувала кошава са југоистока, противничка коњица, од те стране, непрестано се шетала час лево час десно, те је ветар облаке од прашине на нас наносио. Пешачке колоне испред нашег левог крила, са те стране, од куда нам прашина долазаше, пођу сад на јуриш, јер је ту била капија. Жестоком пуцњавом из пушака одбијемо тај први јуриш. Ево нам други, јачи, поткрепљен. У тај мах упалише се хаљине једиом шајкашу, тобџијм. Био то висок. леп момак, витка струка, а беше баш понео муниције из лагума. Да угаси ватру са себе, скочи у каиал. То смотрише наши — у боју још неуки пријатељи као бегство, па нагну од прсобрана назад к мосту. Ја скочим пред њих, са сабљом у руци, да их зауставим. Али у тај мах сва руља груну на мене, обори ме о тле и прегази нреко мене. Када ие беше никога више нада миом и кад се могах подићи, беху до десет војника-непријатеља у редути. Пред њима, дакле међу миоме и њима, стајаше буљукбаша, добровољац из Србије, и ја видех како натеже пиштољ на сама себе и уби се. Смрт његова мозкда је баш учинила те није непријатеЉ на мене у први мах пуцао, док сам преко моста