Stražilovo

546

стан погођен за петнаест динара месечно, а ранићемо се као и до сад код »златне чаше«. — Па дед мн опиши тај стан . . . па газдарицу — иоче Милан, подругљиво смешећи се. Паја га само погледа. — Иа је л' лена? Да није каква стара нознаница? . . . После, што је главно, да ли је млада? — додаде Милан и стаде се смејати. Пају као да ко год поли водом. Обли га стидљива румен, задрхта, хтеде да одговори нешто тихо, али рече набусито: — Не збијај шалу, јер што ти рекох, исгина је ... Најзад, видећеш и уверићеш се... — Па шта се љутиш, кад знаш, да се ја увек шалим? -—- Та не љутим се, али тек није ми до шале — одговори Паја, чинећи се ири том равнодушан. — Шта мислиш, кад ћемо се селити? поче Милап забашурујући пређашњу погрешку. — Како је стаи нразаи, могли бисмо још данас, али да оставимо у суботу, кад се сви селе . . . — Дакле, у суботу, првог маја, бићемо у новом стану ... — рече Милан смешећи се пријатно. Такав се од прилике разговор могао чути у улици К., у најнижем делу Београда. Разговарала се два великошколца. Милан и Паја су једно исто, али се ипак у многоме разликују. Обојица уче права: Милан учи трећу а Паја четврту годину. Познају се још из детињства, јер су заједно почели учити гимназију у К., а од како су у Београду, непрестано су заједно становали. Милан је јединац, трговачки син. Могло би се рећи, да је мало размажен, али је добра срца и добар је ђак. Паја је старији и озбиљнији, те га је Милан доста слушао. Господар Отева, Миланов отац, увек је говорио Паји, да му чува сина, јер му је ои све и сва. Паја је син сиромашна сеоског свештеника, који сина не може сам да школује, те се Паја школује »благодејањем« и »кондицијама«. Страст им је била, да мењају станове; обично у години четири до пет. Живели су ти они у сваком крају Београда и ретко да их ко не познаје. Ето отуда и сад хоће да промене стан, јер им ни овај, где су сад, није по вољи. Ако нађу стан, који се свиди Милану, не свиди се Паји, и онда после два месеца траже други; па ако случајно наиђу на стан, који

је по жељи Пајиној, није за Милана, те опет тражи други, мислећи, да ће најзад наћи такав, где ће им обојици бити добро. I Било је месеца јуна. Петровска врућина! Сунце пржи, како само у то летње доба може бити, па је инак у дворишту господар-ћире Пантића хладовина. С улице је кућа с два снрата, у којој живи господар ћира. Веле, да је у младо доба био вредан човек и стекао прилично имање, од чега сад у старости живи. Кћери разудао, синове иженио те за својим послом отишли, а он живи са својом баком као два сува дрвета у нланини. Двориште је пошироко, свакојаким дрвећем засађено, обрасло зеленом травом, која се од велике жеге увила и клонула. У дну дворишта је кућица с две собице, у којој станује тетка Перса са својим дететом, Маром. Тетка-Персом зову је сви, који је познају. Тај јој је назив остао од ђака, којих је увек двојицу или тројицу имала на стану. Тетка Перса остала је удова још пре дванаест година. Муж јој је био терзија, али је посрнуо имовно па услед тога умро. »Поштен је ■го човек био, Бог да му душу прости!« говорила је често тетка Перса. Онаније наследила никаква имања, ни новаца, али је сачувала поштење и љубазност, те су је с правом сви звали »тетка-Персом«. Гледала је и трудила се сваком приликом, да изведе своју децу на пут. Перу, старије дете, дала је у школу. С тога је и држала ђаке на стану, а Бога ми, како сама причаше, и туђе радила, да би децу могла издржати. Ну Иера није радо друговао с књигом, за то оде на занат, и заиста је сад један од најбољих и највреднијих столара; стигао је да храни и себе и своје укућане. Женску децу школовати није било у обичају, а како се сиротиња не школује тако лако, није тетка Перса ии помишљала на даље школовање своје Маре. За то је Мара опет помагала мајци у сваком раду, а мајка се поносила, што има тако вредну и кућевну кћер. Многима је она за око замицала. Да, она беше и лепа са оном својом црном и дугом, низ леђа спуштеном косом. Црне очи, црне трепавице — то је била права анђеоека душа. Пред кућицом није било друкчије но као у рају. Заиста, Марииа је баштица прави рај. Овде бокор шебоја, онде џбун руже, овамо :