Stražilovo

54?

варанфил, драгољуб, лепи човек, а тамо: калопер, божје дрвце, шимшир. Све је то тако дивно уређено и удешено, да човек на први ноглед запази, е је ово урадила вешта рука какве мале краљице цвећа. У средини баштице је вењак, уз који се пење винова лоза и ладолеж, па се из даљине чини као какав замак, што га но романима сликају. У вењаку је сточић, застрт белим чаршавом, а на њему чаша свакојаког цвећа. У овај мах, кад се врата на капији отворила, седела је за ст лом краљица овога замка, држећи у руци платно, а мисли јој блуде по њему. Оиа само мисли да ради, а у самој ствари тргне игле но који пут, па стаие, ишчекујући неког. Чим чу да шкрипнуше врата, окрете се, скочи, анехотице јој се измаче из уста: »Паја!« и као веверица отрча стазом право вратима. — Добар дан, Маро! — рече Паја и полети јој на сусрет, смешећи се. Паја је пре неки дан положио испит зрелости, данас је добио и сведоџбу, па се спремио, да обрадује своју нрву љубав. У који мах јој пружи своје руке, она га загрли и протепа му: — Од кад те нема! — а очи јој пуне суза. — Али, Маро... ти најбоље знаш . . . испити ми беху па врату. С тога ми не пребацуј ... — поче Паја, осврћући се. Је л' ти ту мајка? Шта радите, а нарочито ти, голубице моја? — Није нана овде — одговори тужно Мара. Паја, држећи је за руку, уђе под вењак. Њена је рука дрхтала. Кад су сели, он виде, да су јој очи плачне. — Ти си плакала? Она уздахну тешко. — Ја сам много натила за ово кратко време . . А две сузе, бистре као роса, скотрљаше се низ бледе обрашчиће. е — Како то? . . . Ја ништа не знам ! ч Он је погледа испитујући. — Ну то није ништа, што сам до сад претрпе. ла поред овога, што ће сад насгати... наста .пц она Ну реци ми ко ти је нанео толику Н6Пр& цду р Мар « обори очи и, кроз зубе, задржавајући нлач, реч е: — Хо^ е да ме уда нана . . .

— Да те уда ?!. . . За кога ? Паја скочи. Усне му задрхташе. — Не, то ие може бити! Говорио је испрекидано. Нехотице је ухвати за руку и привуче к себи. Чињаше му се, да му је отимљу! Загрли је. Није се сад бојао ни чега на свету! Могао је слободно свакоме креснути све, што му је на срцу. Спреман је, да се за њу туче с нај јачим. Могао је молити, могао је плакати — а све због ње. Она је дрхтала и бојажљиво се, као какво сироче, приљубљивала уза њ. У његову загрљају осећала се заштићена. — Ја не ћу другог волети. Ја . . . ја ћу се убити . . . Само тебе љубим! . . И њена глава клону на његове груди. — Говориш ли истипу? После кратка ћутања исправи се Паја и с попосом, као војсковођа носле добивене победе, рече: — Маро, љубави моја! . . . Кунем ти се небом и земљом, кунем ти се л>убавл>у нашом, именом мојим и твојим, да ћу само тебе љубити!... У осталом то ћу и тетка-Перси казати. Она га погледа бојажљиво. — Ти сумњаш? — Не . . . не сумњам ! . . . Али . . . — Шта али? —- Мајка не ће на то пристати. . . Па пи браца Иера . . . — Зар они ? . . . Зар опи могу с тобом то да чине? Ја им морам све казати . . . Опи су добри . . . — Вараш се .. . — Мислиш? — Све је свршено . . . Забрањено ми је, да се састајем с тобом . . . Они као да сумњају . . . — Ко је тај, што тако забрањује? Она ућута. Он настави јетко: — Зар тетка Перса има тако немилостиво срце? — Не, нана није крива . . . али мора . . . Знаш, Пера се сиријатељио с тим Мирком, који је Перу новцем помагао да радњу отвори. — И на рачун тога ти мораш да будеш жртва? . . . — Да — промуца Мара, а сузе је облише. — Ја сам говорила и нани и Пери, да не ћу да чујем за то. И нана је исирва била противна томе. Ну сад ни опа, да се не