Stražilovo

602

успев се из петиних жила, отрже се и искобеља... Трчаше даље, као ван себе, без икаке мисли, осим те једине, да се опрости тих јама и мрака... Стаде најзад на вратима, која чуваше Дитрих. Удари ногом у н>их. —• Дитрише! — крикну испреламаним гласом Дитрише! Одјек понови вику, али стари див је јемачно није чуо — нико се не маче. — Мрки Вук! — дикну Борковиц, али и тај моћни знак остаде без одговора. Ногама и рукама, свом снагом мишица удари пан Маћко у тешка врата, која се мало отшкринуше. Не беху зар забрављена, а Дитрих пе бијаше, као обично, на стражи. Још једном потисну рукама, а врата се са шкрипом отворише широм. Борковиц задухаи, онемео од отоичњег страха, испаде на ходник и обазре се унаоколо, не умејући себи да растумачи, за што нема вернога стражара. — Дитрише! Дитрише! — викаше. Не беше одговора... И на ходнику владаше мрак, само у даљини, кроз велике рупе на зидовима, падаху на под пруге месечеве светлости. Мрачне тишине не прекидаше ништа... угону у љу глуха клетва, што но се изви из војводиних уста, и умуче без одјека. — Би л' то била издаја?... — шапутаху бледе усне Борковичеве. Без душе полети даље Мартиним собама. Гурну шаком врата, која се отворише широм, и уђе, У првој соби догореваше ватра на комину .. . Угарци се распадаху у пепео, из кога севаху искре и врцаху горе с црним димом. И ту тишина . .. Осим шума ватре, која полако тињаше, не чу ништа .. . Ништа . .. само куцање свога срца, које лупаше као млат . . . — Спава — помисли — спава ... Добро ... пробудиће се као моја. Скочи као дивља звер. Дотрча до других врата и трже тако јако завесу, која их покриваше, да ју је откинуо од зида. Стаде на праг спаваће собе. .. Беше ту готово потпун мрак, само зраци месечеви продираху, као узане пруге, кроз слабо заслоњене прозоре. У том мраку одудараше само постеља у дну белоћом својих покривала и платна. Зажагрен поглед Маћков као да назираше на њој женску прилику. .. Часом му изгледаше, да чује дихање спаваћиве девојке, да види њене облике, како се тихо мичу. — Марто ! . .. — шапну — Марто!...

Примицаше се, пружајући напред руке, док наједаред не скочи и сруши се на постељу .. . Бесан крик оте му се из груди . .. рукама млаташе на све стране; с постеље се сваља на земљу, пузаше по свима кутовима; диже се, па удараше главом о зид. — Марто! — кричаше, а тај крик прелажаше у нељудско вијање . .. Марте не беше!. .. Нестало је без трага с Агатом и Дитрихом. За часак после, узаврело је у читавом замку, као у паклу. Митава војска Маћкова, сазвана, врстала се на дворишту, А пан Маћко стао пред Сенђивоја и гледао га закрвављеним очима. — Видећеш сада ... — шапуташе — видећеш !... Никоме милости ... никоме опроштења.. . Даћу ти Венијамина ... разорити Одсеч, унипггити читаву Великопољску!... а после ћу исгочити твоју крв, Крвави ђаволе, што ниси добро пазио! Сенђивој се оиремио, па испод шлема бацаше на Маћка мрке погледе. — Добро — рече — убићеш ме ... само ми најпре дај Венијамина ! . . . * * * Још оне ноћи. кад је пан Борковиц, извршив своју освету, измицао Жегању, јавише краљу Казимиру, иогруженом у очајање над онесвештеном Јадвигом, да Жид Кампсор моли, да сме изићи нред лице краљево, јер хоће нешто важно да исповеди. Казимир испрва одби, али видећи, да је потера за зачетницима немира остала безуспешна, заповеди да дозову Жида у његову собу. Кампсор донуза на коленима до ногу краљевих. — Светли краљу! —јечаше. — Знам злочинца, који се дрзнуо на твоје величанство, и ето дођох, да га издам у твоје руке . . . — Ко је? — занита напрасито Казимир. — Буди милостив!... — шапуташе даље Жид, грлећи ноге краљеве уздрхталим рукама. — Не њему милостив, јер то је злочинац, него твоме верноме жидовскоме народу покажи стару милост . . . Окриљени нређе твојим доброчинствима, ето смо сада опет изложени као плен!. . . — Ко је?... Говори! — крикну гневно краљ. — Ко је тај, што се усудио ?.. . Жид или хришћанин?... Кампсор устукну натраг. — Жид? — нонови. — Така безакоња не зна ни један од нас ... ми смо теби, краљу, верни и надамо се, да ћеш нас заклонити и сада ... кад ... — Говори дакле... — заповеди грозно краљ — јер иначе !...