Stražilovo

601

гинуо ... Ти си зар отхранио ту девојку од малена... и неговао као дете... Обгрли ју и угуши у загрљају — па ћеш бити сит!... Војвода тресну празним кондирем о земљу .. . Дисаше гласно, а очи му гораху огњем, кад је слушао те речи Сенђивојеве. . . И наједаред нрсну у смех. — Право ти рече! — крикну. — она ми се гуја сплела око срца, па сиса крв из њега, а ја ћу је пограбити и удавити ... ха! ха!... А знаш ли ти — додаде — ко је та девојка? ... Одскочи од Сенђивоја и застаде у вратима. — Твојој си крви — викну — изрекао пресуду... За час ће се све свршити ... та је девојка твоја крв, Сенђивоју — ћерка Винчева! Рече и истрча као махнит. Крвави се ђаво патури за њим, али не могаше да га стигне. Поведе се и наслони на зид. .. — ћерка Винчева... — шапуташе - ћерка Винчева... добро је!... нега гине у срамоти крв Наленча.. . нека пропада ! Лагано се врати у прву собу, седе за сто, на чекаше... Ворковиц прелети трком читав низ соба и ходника, па стаде код врата у нодземне јаме. Отвори прва врата и скочи у јаму с таком жестином, да пламен од буктиње, заталасан јаким попухивањем чврсто затворених врата, букну и угаси се.. . Осуше се искре по влажној земљи, засикнуше, а војводу окрузки мрак као тесто. У нрви мах хтеде да се врати, да запали буктињу, ал' се уздржа. — Иогодићу — шапну — и по мраку.. . Боље ми је тако, него при светлости ... Ја бих к њој ишао кроз пропаст и кроз пакао ... Мисао његова, забављена у последње време другим којечим, свратила се сада са свим к Марти. Видео ју је пред собом тако јасно, да је нружао руке, као да је хтео да ју ухвати. Раскошна језа пролажаше га од пете до главе. — Сад ми више не измаче! — мишљаше. Савладаћу ту снагу, која ју је до селе бранила од мене. . . одагнаћу глупе утваре, које су ме страшиле .. . Не ће умаћи! обгрлићу је и бити сит!... Пређе неколико корака, држећи се рукама за влажне зидове, па опет застаде. Наслони се леђима на зид и, дишући, гледаше у мрак напрегнутим погледом. Крв му струјаше као жар по жилама, а у мислима промицаху раскошне слике. Виде дивну собу, живо осветљену, а у тој светлости Марту, где га мами к себи осмехом, погледом, раширеним рукама, белим својим телом и де-

вичанским облицима . .. Виде, како јој се стас мехко увија, без отпора, у његову загрљају... осећаше куцање њена срца на својим грудима, слушаше њено убрзано дихање — беше господар њених осећаја и воље ... — Нема лепше од ње! — шапну — нема! Наједаред се стресе читавим телом и шкргутну зубима. Слика се измени. Пред њим не стајаше заљубљена Марта, него охола ћерка Винчева, грозна погледа, хладна као лед, узвишена као краљица... — Оца си ми убио ... —• говорила је — а мене хоћеш да осрамотиш... проклет био! Борковиц ђипи и стаде трчати узаграпце. Ударао се о зидове, ал' је трчао без престанка. — Не куни !... — шапуташе — не ироклињи! За час ћеш бити моја, а ја ћу исисати клетву из твојих уста... напунити их миљем, отворити опојењем, затворити иољупцем! Удари се јако о испољени зид, па дође к себи. Застаде на часак и сад му падоше иа памет речи Сенђивојеве. — Право он рече! — викну гласно — све су оне једпаке ... није вредно трошити мисли за њих... није вредно! Узети као своје .. . за играчку и одбацити! ха . .. ха .. . ха! Смејаше се и слушаше одјек, што но га изазиваше тај смех у тишини. И учини му се, да је пробудио сав, мртвим сном успавани, свет тих подземних јама; учини му се, да види, како се у даљини мичу беле, провидне прилике, као утваре .. . да чује неко шуштање и жагор ... Руком се дотаче зидова .. . беху хладни и влажни. Стресе се од ужаса. — Крв ... крв ... — шапну. Отираше руке о кафтан, а после се ухвати за главу. — Пиће ме је омамило — мишљаше, — натерује ми глуна привиђења у главу ... ха-ха-ха! Засмеја се још гласније, да се одјек преламаше у чудном праску, као кад се руши камење и рушевине. Борковиц скочи од зида и исправи се укочено. — Да ме нешто тако заспу у тој јами за увек... Мисао му та пређе, као муња, кроз душу, чело нроби крупан зној. ђипи, иа хтеде да трчи даље, али му испољени зид закрчиваше пут. Најзад нађе излаз, али се одмах спотаче на земљи о гвожђарију и ланце, који гласно звекнуше. Обузе га нездаЈ^^^^^в^^ј^зајући се, све се више заплеташа^ иза сваког покрета, звечаху крј му престаде куцати од тешка на глави —