Stražilovo

600

том, а изгубио си власт . .. изгубио намесништво! Допустио си Одсечи и Наленчима да се осиле, а шта си учинио у Кракову ?... Обећао си буру, где ти је ? Мени си обрекао Венијамина — он је жив и слави славље! Сенђивој говораше испрекиданим речима, а кад заврши, дубоко одахну, уморен тако необично дугим говором, и пламенитим погледом праћаше сваки покрет војводин. Маћко подругљиво гледаше у њега и смејаше се, не одговарајући ни речи. — Не подсмехуј се! — крикну Сенђивој јеси л' чуо ?... већ се проноси глас, да је краљ Венијамина и Миколаја од Шамотула именовао сенаторима ... место нас! Борковид ђипи. — Сенаторима! — плану — биће од њих сенаторске трупине, а те смрде као и сељачке! — А шта сам ја учинио у Кракову — додаде за час, хватајући за руку Сенђивоја, — ти, да живиш сто година са својом немоћпом накошћу у души, још не би учинио тако што.. . Осветио сам се!... Сенђивој скочи као бесан и тресну песницом о сто. — А шта ми је твоја освета! — крикну хрипљивим гласом — кукавна је то освета, што се веже женских ... нитков је, ко ради њих заборавља на своју витешку реч ... Вогом се кунем, Маћко! ја ћу те данас први оставити, ако не учиниш, што си ми рекао.. . У Одсечи се купе гомиле и кују завере... Не навалимо ли данас онамо, сутра ће они доћи амо ... — Па ћемо их дочекати! — открикну Маћко, — а тебе, додаде, тебе бих одмах расколио за то, што си брбљао о мојој речи, да ми није данас нешто друго радити . .. Сенђивој се силовито истрже из железне руке Маћкове. — Чуј-дер, мрки вуче — рече кроз стиснуте зубе — примиче се крајни час.. . Ни тренутка не ћу дуже да чекам !. .. Много година изгледам своју освету и одуговлачим је ради тебе. Или ћу данас бити у Одсечи — или ћу те убити од зала... Борковиду стаде трептати, пред очима, крвав блесак. Стојаху подуже један нрема другоме, оба задухани, бесни. Изгледаше, да ће насрнути један на другога. Али пан Маћко први дође к себи; одгурну Сенђивоја од себе, уетаде м приђе зиду, па извади једну буктињу. . . — Немам ја данас каде с тобом говорити... — одазва се — сутра ћемо расправити!

— Куда ћеш ? — дикну Сенђивој, и сам се дижући, па приђе војводи и зграби га за руку. — Ја те не пуштам! јер знам куда и ио што хоћеш да идеш !. . . Војвода зарика од гнева. — Не дотичи се мене! — крикну — јер ћу заборавити, да си ми био веран друг толико година... Слушај. бесна псино ... не задржавај ме! — кунем се, да ћу се за сат вратити — Одсеч ће данас бити у рушевинама, а Венијамин твој! ... Сенђивој пусти Маћкову руку. — Пакао те не ће од мене сачувати — шапну — ако слажеш. .. Иди, ал' памти, не мекшај у том загрљају ... Прионула ти је за срце та гуја .. . — ћути! —- нрекиде Маћко. — Не ћу да ћугим! — одговори Сенђивој јер ме срџба распиње и жао ми је тебе, што си тако нропао због тих жеиа... Да се једној осветиш, навукао си буру на своју главу — а љубав те друге платићеш главом !... Глас Сенђивојев, нригушен, дрхташе као од узрујаности. Остављаше га напраситост, која га је отоич спопала, а обузимаше га искреиа туга и саучешће према човеку, коме беше веран друг од толико година. Маћка се и нехотице косну та промена. Нодиже главу и погледа пажљиво узамагљене очи Сенђивојеве. .. — Ти не знаш ... — шапну — да знаш ! — Знам! — пресече Сенђивој — знам, даонде скриваш женску, која те привлачи ... Ко је то? шта ме се тиче! Свака међу њима има паклени отров... осећам га ја и данас у грудима, у наточ толиким годинама .. . Пази се! — Чега да се пазим?... — плану опет Маћко. — Немам више ништа да изгубим . . . Остављају ме сви ... па и ти! Онда идем, — последњу раскош у животу испићу до дна — а после.. . Сенђивој сав дрхташе од унутарње узрујаности. Притрча столу, зграби кондир с вином и даде га војводи. — Чуј, Маћко! — одазва се — не ћу те ја оставити, ако и јесам тако рекао у љутини... Ако нам је гинути, скупа ћемо — али Мрки Вук још има зубе. .. А Крвави ђаво још није исгочио ону крв, за којом жедни... Зло је, али још имамо снаге, да се подигнемо ! .. Борковиц пограби кондир из Сеиђивојеве руке, па стаде локати, а Крвави ђаво говораше даље: — Неутољена је жеља огањ, који пали ... Угаси га, ако хоћеш, да те не ждере, као мене... толико година! Иди — али се не враћај онесвештен из тих загрљаја, него сит љубави, за којом не би више