Stražilovo

634

расне, витке и танке особе, одевене у дугачку одећу. У колико су тело човечје слабије израђивали, у толико су већу пазкњу обраћали на иараду лица. Из оних пријатних, љупких лица и благих ногледа сијало је неко бозканство. И те личиости, које су наличиле више божанствима него ли обичним људима, нису могли стајати у обичној природи, него их је уметник стављао у више, божанствене регијоне, где царује само светиња и камо обичан и грешан човек са својим јадима и патњама не може допрети. Уметничко схваћање природе лелш у врло тесној свези са религијозиим схваћањем природе. С тога у то доба нису могли уметници своје свеце стављати у обичну природу, нрго су их дизали у више и чистије сфере, јер су у обичном човеку грешнику, у гори, брегу, пољу и ливади видели увек лице ђаволско. После се у скикарству јавља ренесанса и са њоме велики уметници Микеланџело, Тицијан и Гвидо Рени. И ти уметници су у својим радовима имитовали природу, само нису могли доћи до оног савршенства, до кога дођоше стари Грци у вајарству. Међу осталим радовима Гвида Ренија налази се и слика Веа^псе Сепст, која је свог рођеног оца убила. Па како нам Рени приказује лик те престугпшце? Са свим ађеоски лик, благ, нежан. Њен анђеоски поглед ни најмање не мути помисао на оцеубиство; на њену лицу уметник није изразио никакво кајање. Рени, један од највећих уметника свога доба, доста је погрешио, кад нам је тако приказао лик преступнице. Тако не би радили уметници наших дана. Или сетите се радова великог мајстора Тицијана. И он није природу верно приказивао. Сви су његови људи и сувише углађени, кожа њихова изгледа нам као да је сапуном прана, материја њихова одела са свим је углачана, њихов накит увек се и сувише сија. Сетимо се само његове слике, која приказује Лукрецију Борџију. Ту је она нацртана са својим мужем и дететом где клече пред сликом мајке божје. Читаоцу ће довољно бити нозната њена недела. Па како њу приказује тај великан? Са свим невину, анђеоског лика, као лице које не зна ни за какву рђаву мисас а камо ли за рђава дела. Па зар је и ту природа верно приказана? На ту је и Микеланџело, велики уметиик, кога је интересовало само голо човечје тело. На осталу природу он се врло мало обазирао. Дугом и тачном студијом анатомије човечјег тела он је постигао силно знање о човечјем телу. То знање је доцније употребљавао на то, да је мишиће својих тела са иеограпиченом слободом, онако, како му је говорио

његов велики дух, стављао у кретање и тиме стварао са свим нове мотиве кретања. Само човечјим телом умео је ои да решава највише душевне проблеме. 11 држите ли, да је тај исти уметник, који је тако добро знао анатомију човечјег тела, својим радовима стварао нормалне људе? Не, никако! Оно су натприродни људи, оно су циклоии на сликама, богови или голијати, израђени у мрамору. Мишићи његових слика јесу грдни исплетени конопци; по њиховим жилама пе тече крв обичних људи, него пеких ванприродних створова. Његова срџба, његов гиев и његова јарост грми и сева; оиај мир и нокој, којом мирују статуе на надгробном сиоменику породице славних Медичића, то је величанствена тишииа, величанствен почипак силних олимпских богова а не обичних људи. Не, Микеланџело није цртао обичпу природу, он је ту обичиу природу посматрао кроз стакло величало, готово кроз сунчани микроскоп, а не својим рођеиим очима. Микеланџело је ту страшно претеривао. То није никаква природна истина, него величанствена појезија, нојезија, која једног Омира Шекспира, Шилера и Гета чиии силним генијем. То претеривање још би се у појезији донекле могло одобрити, али у сликарству и вајарству сматра се као слабост и пбгрешка. Те мане, које се иребацују Микеланџелу, могу се пребацити и великом Рубенсу. И Рубенс ствара алегориске људе и жене, ствара дивове од људи и колосално снажнс и крупне зкенске, које се не могу тако лако у свету наћи. При сликању женскиња Рубенс је готово увек имао пред очима само три модела и то Марију Медичи и своје две зкене. Прва му беше ГзаБеПа Вгап(; а друга НеЈепе Еготеп! С тога сви његови зкенски ликови имају неку сличност, а тако исто и мушка лица јако једна на друго наличе. Ти људи и те зкене нису биле по својој природи тако горостасне, него зкенске обичне величине, нуне љупкосги и дражи. Ту није велики Рубенс остао веран природи. Кад летимично прегледамо развитак ландшафта и §епге-слика, видећемо, да њихов постанак датира истом у новом веку. У старо доба било је до душе већ слика те врсте. Тако се зна за старог грчког сликара Зеуксиса и још за многе друге грчке сликаре, да су врло радо сликали §епге- и ландшафт-слике. Данас се могу видети многи таки радови у музеју римском, али те слике, сравњене са данашњим сликама исте врсте, изгледају површне и незнатне. Како стари тако исто и средњи век није у тој врсти слика далеко дотерао. Уметници тих векова никад се нису могли одушевити величанственом нриродом, њеним лепотама и дражима; они нису