Stražilovo

633

— Ха! ха! — зарика Маћко подругљиво. Али не имађаше више снаге да говори. Занашао се ... изгледаше, да ће издахнути. Свештеник му приђе и, дижући му пред очи крст с распетим Избавитељем, рече свечано: — Борковицу, тим знамењем избављења позивам те у смртном часу — кај се! .. . Маћко се спусти на колена и бледим уснама муцаше: — На крст... на крст ... закљињем се, истину рекох !... Јадвига је наложница . .. ћерка јој копиле ... у пропаст!... И паде на земљу... .Још једном сврати на Марту укочен поглед, отвори уста, па шапуташе... опроштај или можда последњу молитву дупш, која одилажаше у вечиост ... Јанко се приближи Марти, која је упрла укочеп поглед у Борковица на умору и стајала бледа, пренеражена, кршећи руке.

— Ходи . — шапну — ходи, мила моја ! На те се речи Марта стресе ... — Јанко — рече тихо, али снажно — нису за ме милине земаљске љубави ... Идем одавде, али не с тобом !... Показа на крст, уздигнут у руци свештениковој. — За тим крстом идем, да откајавам грехе оца свога и тога, који је ту умро од глади ... * * * А у замку, у Јадвигиној соби, кретаху се око поворођенога детенцета и повијаху га у мекане нелеие ... Дете плакаше љуто, као да наслућиваше своју страшну доцнију судбину — судбину Ане, жене непоштенога грофа цељсгима. Над колевком те ћерке Казимирове висила је клетва... Краљ ходаше намрштен по својој соби ... — Не даде Бог сина ... немам наследника!... — шапутаху бледе усне великога Пјаста.

» © € 1,

САВРЕМЕНА БИТАЊА ИЗ УМЕТНОСТИ

IV свом трећем чланку рекао сам, да уметни?ци у својим радовима имитују природу, и што је који вероватније могао природу приказати, што је који био природнији, у толико је био бољи, већи и знаменитији уметник. Ако је вајар, он ће нам у мрамору, металу или дрвету изводити човечје тело; ако је сликар, он ће нам номоћу цртежа и боја оггет приказати бујан живот; или ако је прави песник, он ће нашу фантазију узбудити силном снагом сво.јих речи и у мислима пренети нас у давне давнине или удаљене пределе и тада ће нас пустити, да својим рођеним очима гледамо оно, што се дешава на овој земаљској кугли. Стари грчки вајари, подражавајући човечјем телу, дошли су до неког савршенства. У томе погледу до данашњег дана њих нико није могао надвисити. Но са свим другачије стоји са старим сликарима. Стари италијански сликари нису радо приказивали чисту природу. За тадање сликаре није постојала. рујна зора нити вечерња румен, за њих није постојало шарено цвеће, зелена трава и високо снажно дрвеће, они нису познавали страшну буру. Њихови људи нису били од меса и костију, него изгледаху као неке сенке, као неки духови. У свима својим ра-

довима избегавали су лепу природу, или можда су хтели ту природу да поправе, да је улепшају. Неки критичари су тврдили, да је тој хладноћи, томе мртвилу и византинизму у сликарству старог а донекле и средњег века крива једино црква. Али та тврдња није у свему оправдана, јер доцније видимо великог уметника Рафајила, тога љубимца западне цркве, који је сликарство ослободио од те тврдоће и од тих шаблона. Нису тим сликарским манирима у свему криви манаетирски хладни зидови, манастирска хладна атмосфера и манастирска дисциплина, него тој хладноћи и томе мртвилу у сликарству криви су још и они погрешни назори и предања сликарска, која су ти стари уметници попримали од својих предака. Они су поставили погрешну девизу, да је највиша сврха у уметности: избегавати што више природу. И западна је црква доста допринела томе мртвилу и тој хладноћи у сликарству, јер је у оно доба сликарство било једино у служби хришћанске вере. Обичан грешан човек и његов живот никад није могао бити у то доба предмет уметничке израде. Стари су уметници тражили мотиве својим сликама у старом и новом завету, у животу светаца и угодника божјих. Уметници су свеце приказивали као уз-