Stražilovo

631

Еле сви стајаху ћутећи, па с пренеражењем и притајеним дахом у грудима, гледаху на пратњу, која се приближаваше и из које се помаљаше големи стас војводин. Иђаше сада сам, поузданим и смелим кораком. Испод очију звераше око себе. Па њему беше скерлетан кафтан, али издрапан и згужван у трзмању са момцима. Лице, бледо од срџбе, грчевито дрхташе; стиснута уста отвараху се час по час да захите ваздуха, кога зар не беше доста у задуханим грудима. Пратња стаде. Застаде на подножју замка, где су стене, чудновато изломљеие, једна преко друге, као да их је људска рука сложила, начиниле велик бедем. А доле земља као да је зинула. . . видела се, посред камења, црна, недогледна провалија... Борковиц стаде над њу и ногледа. 11е устукну, него се испружи. забаци глпву, а у том покрету паде му око на дивску нрилику, која стајаше на самој ивици пропасти ... Дивље лице Дитрихово беше искривљено од подругљива смеха. Тевтоиски див обављаше ту џелатов посао... Обема рукама придржаваше голем камен, који ће да затвори чељуст... Стресе се Маћко, кад виде из ненада побеглога стражара кожминских подземних јама. Изидоше му цред очи све успомене некадашњега живота, све до ужасног тренутка Мартина бегства . .. Крикну из пуних груди нељудским гласом и запенушен јурну на Дитриха. Вио би га убио измахнутом песницом, ал' га задржаше и онет ухватише за руке. У тај час одазва се громко глас Јашка од Мељштина: — Маћко Борковицу! —• говораше он, — краљ жели да се покајеш и поричеш. .. Поричеш ли увреду ? ... — Не поричем! — открикну Маћко. Одгурну силовитим махом стражаре, који га држаху, коракну к провалији и скочи. Ували се до половице тела — али се одупре ногама о камење и још једном погледа горе ... — Своје ћу тело ждерати од глади — крикну још једном, — а не ћу слагати!... Јадвига је бесрамна наложница !.. . — Затворите јаму! — чу се заповед. Дитрих прискочи и гурну руком Борковица ... Бојвода паде доле свом тежином, да се одазва глух одјек .. . Див се дивљачки засмеја ... зграби голем камен и навали га на отвор. Камен се свали потмулим тутњем.. . јама беше чврсто затворена, као гроб . ..

— Дође крај... — промрмља Дитрих — страшан крај!. .. И стаде трљати тврде руке. * * * Краљ беше врло узрујан. Није се надао такоме јогунсгву и мислио је све до послетка, да ће се Борковиц, ухваћен, сатрвен, показати иокорним. Ради мира, ради љубави к Јадвизи и лакшега развода, умерио се краљ и угушио своју рођену жестину према Борковицу — на и та жртва остаде безуспешна. Оштра пресуда беше преко потребна, а могла је само на ново пробудити грају. Та до тада сејош иије чуло, да се на тај начин казни тако моћан сенатор, тако силан великаш. А опет није се могло некажњено пустити и оставити у животу такога продрзљивца, који је, уздајући се у своју моћ, ишао јавно за влашћу у Великопољској против краља и није знао да заузда своје злоће. — Можда ће га сутра.. . прекосутра сломити глад... — мишљаше Казимир, тешећи се. Марта, као ни Јадвига, не знађаше да је Борковиц у Ољштину. Знађаше само, да је савладан и да се је морао предати. Примљена пријазно од краљице, одала се свом душом њеним услугама, али од онога часа, кад је дошла амо, не могаше се опростити туге, која ју је морила и која беше још увећана гласом о смрти Венијаминовој. Ни појава Јанка Зарембе, ма колико да ју обрадова, не скиде с њене душе терета мрачне сете. Отела се плашљиво из његова наручја, а на његове нежне речи одговараше увек једно те једно: — Чувај се .. . ја носим несрећу !... Бадава се Јанко, не знајући узрока њеној тузи, усиљавао да ју растера. Марта се крила у својој соби или је трчала на савет исповеднику краљичину, који је, позван од Јадвиге, удиљ сада боравио у ољштињском замку. Марта се користила тиме и водила с њим дуге разговоре. Беше то сед свештеник, сурових обичаја. а велика жара. Ганут простотом те душе, мучене тугом, говораше он Марти о стварима. које јој могаху бити утеха, које расветљаваху њене мисли, а којима ју Агата не беше кадра, у детињству, научити, нити их растумачити. Говораше јој о љубави божјој, о одрицању сама себе, о пожртвовању, савлађивању рђавих мисли, о неисказаној срећи избраних душа, а најпосле о том, како кајање једних може да искуни кривице других ... •— Где да нађем мира ? — питаше га Марта, осећам, како ме тишти очински грех ... како да га збришем?... Ја зло носим ... Ко год ме је мило-