Stražilovo

632

вао или желео да ми помогне — погинуо је или био несрећан. . . Моја дадиља мало не сиђе с ума од страха, кад ме хоћаше да избави из сужањства.. . тај, коме сам, у незнању своме, пружила руке витез Јанко, мало ие плати животом за то . .. Венпјамин Наленч, који ме прими у дом, као ћерку - погибе... Борковиц је —• и он ме је миловао — сатрвен . . . Носим несрећу, као уклета ... ■— Нема чини — одговори свештеник — али душа твога оца за цело пати, а тим мукама твојим чисти се... Жртвуј јаде своје за избављање његове душе... ти си му то дужна, ћерко! — Шта да чиним, да што брже избавим његову душу ? — питаше још Марта. — Посвети душу своју Богу! — одговори свештеник, дижући руке к небу, — у људској љубави не ћеш наћи мира ... него у зидовима манастирским, где ћеш откајавати ... Марта слушаше и очи јој се засветлише. — Тако је. .. —- понављаше бледим устима нема среће у људској љубави .. . Ја сам дужна откајавати за душу очину . .. Међу тим одмицаше дан за даном ... Муке гладовања Борковичева мора да су доспеле до врхунца. Знало се, да је још жив, јер су спуштали у тамницу воде и суха хлеба, а Маћко га је халапљиво грабио. Видећи краљ, да се Јадвига може сваки час раставити са својим бременом и хотећи да, пре тога, зајемчи мир и њој и себи, науми да још једном нокуша, не ће ли дрски војвода попустити. А да тај оглед буде успешнији, рекоше Марти о ужасној судбини Маћковој. — Мди к њему — рече краљ — па употреби свој утецај, да се покори. Марта слушаше те речи с неисказаним пренеражењем. Паде пред ноге Казимиру. —- Опростите му! — јекну с илачем. — Опростићу — одговори краљ — али нека моли опроштење. Беше већ касно у вече, кад спустише у тамницу лестве, по којима сиђоше доле Јашко од Мељштина, Добек Фредро, исповедник краљичин и Марта, а за њом Јанко Заремба. Неколико момака ношаху напред буктиње, које бацаху жарку светлост на црну, влажну унутрашњост подземне јаме. У куту, згурен, сеђаше на земљи Борковиц. Глава му беше наслоњена на згрчена колена, да се је само видела разбарушена коса, побелела од седине. Трже се, кад зачу кораке... издиже полахко главу, али одмах зажмири, јер не могаше да отрпи светлост. Дизао се, ал' је, немоћан, опет падао натраг. !

Кафтан, поцепан у дроњке, пе заклањаше поцрнелих, мршавих груди. .. Голе руке покривене беху ранама.. . искидаиа, зубима, кожа висаше у крвавим крпама ... Подбухло лице беше жуте боје, као у мртваца. Рашири Маћко за час капке на очима и погледа закрвављеним очима . !. Погледа, затресе се сав и укочи поглед у једну страну, где стајаше Марта. Из прсију му се продере хрипљив јек... Маче се, диже и стаде па ноге. Постуни два корака, ал' се заниха и паде пред ноге Винчеве ћерке ... — Марто!... — муцаше — Марто!... Она се саже к њему и, текнута милосрђем, усиљаваше се да га подигне. Тај му додир јемачно додаде снаге. ђипи, диже се оиет и зграби је окрвављеним рукама ... Испеченим уснама хваташе њено лице и косу. .. уздрхталом руком кидаше јој хаљину на грудима... — Моја си! •— шапуташе, — моја и никоме те не дам! Она, уздрхтана, готово онесвештена, не могаше да се отме из тога загрљаја ... А он јечаше, дисаше, љуљаше се, али ју не пушташе. Откидоше га силом. А к њему приђе Јашко од Мељштина и стаде му свечано говорити, позивајући га, да краља моли .. . иначе је осуђен на смрт од глади у тој тамници ... Укоченим, замагљеним погледом загледаше се у њега Маћко. Сабираше мисли . . . —■ На смрт? — шапну за час, — ја сам већ скапао ... IIио сам своју крв, ждерао своје тело, а ни тога више нема. . . Шта дакле хоћеш? — Покори се! — говораше Јашко — краљицу Јадвигу моли за опроштење ... Маћко се грчевито испружи. — Аделајда је краљица! — крикну у последњем напору ... - Наложници се не клањам . .. не! У тај мах зачу се под земљом гласна врева горе. Удараху у бубње, клицаху од радости. — Краљица Јадвига је мати! — повиче Добек Фредро. А на тај узвик исправи се Маћко читавим телом. У крвавим му очима севаху муње. ,. Спусти руке. — Све му служи . .. све! — шапну очајно. У бубње удараху непрестано. Јашко од Мељштине немирно се обзираше ... И он мишљаше, у тај мах, о Казимиреву сину и наследнику . . . I— ћерка! ћерка! — завикаше одозго.