Stražilovo

669

ЈАРОСЛАВВРХЛИЦКИ

ЧЕШКИ Краковски књижевни часопис „8ипа4" донео је повећу расправу пољскога песника Зенона Пшезмицког о Јарославу Врхлицком. Ту су расправу Чеси веома радосно поздравили, јер Зенон Пшезмицки, који је и сам еминентан појетичан таленат, од више се година амо дао на то да проучи чешке песнике а у најновије време преводећи Врхлицкога, Цајера, Челаковскога и друге виђеније чешке песнике највишеје допринео те су у Пољској најшири кругови упозорени на огромно благо у књижевности суседнога братског народа. Пшезмицки разликује у лирици Врхлицког три са свим различне групе радова. Прва обухваћа праву лирику, лирику осећаја, интујиције, која из тајанствених дубљина бесвесно извире те допире и у поноре душине. Песник је у тим створовима он сам, не подлежи никаквим утисцима, не философира, не ствара никаквих теоремата, не предузима никакве у напред схваћеие апостолске мисије. Слуша само гласе, који звуче у његовој унутрашњости, гледа у тихо огледало своје рођене душе, хвата контуре, које непрекидно лебде по том огледалу, те их претвара у ритме и сликове. Око њега струји живот, свија се и склупчава у разнобојан сплет и ствара у побудљивој његовој индивидуалности све нове и нове осцилације. Из прибележавања тих осцилација постају читави „Мемоари једне душе". Ово име надео је некад Виктор Иго својим „Контемплацијама" а Јарослав Врхлицки је у својој студији о француском том песнику опазио, да је ова књига „кроника унутрашњега живота не само песникова, него готово свакога човека". Са више оправданости могло би се то рећи и за читав низ лирских песама Врхлицкога. Од нраскозорја, које не зна ни за какву бригу, „где се све смеши у срећи и нади" (Снови среће), кроз премалеће љубави, где човек „види да му душа пупи" (Еклоге и песме ■— На путу у Елдорадо), кроз облачине и буру, које само још јаче истичу сунцем обасјани утисак ведрога времена (Кад облаци пролажаху), кроза запарно, мирисаво лето среће, где се буде неразложљиве, тужне слутње (Музика душе •Чаровни врт), кроз епохе губитака, обмана, горчине и безнадежности, којих су и сувише иуне те слутње (Горка зрна), иа до тренутака опет задобивене веселости, која је свакако највиша, ма и у ресигнацији, а даје да се човек контемплативно сврати у себе и да натраг погледа са обала бескрајности на читав низ дана, који су прошли тако да се не ће

11ЕОНИК више вратити (Живот и смрт — Моја соната) кроза све те етапе може свако поћи за песником и на сваку осцилацију душе наћи ће у гвега жицу, која звучи у одјеку. Но ие чини само та свестраност споменута дела правом књигом живота, која би сама могла човеку за свагда бити довољна. Највећма претеже опа несравњива подобност песникова — да, искључујући сваки еготејизам, забацујући сваку рефлексију, сву философију и теорије, које подлеже дискусији и развитку, у песничком сновиђењу од живота учи опо, што је у истину вечно. Врхлицки је ту утонуо у дубљине осећаја, у душине инстинкте те с тога је та категорија његове лирике мистична слика у огледалу, у којој ће данас и после година свако себе и свој живот познати, кад збаци са своје душе нанесени слој конвенијенција. Не може човек одабрати најбоље међу тим дивним песмама! Свуд иста душина дубљина, иста топлота и снага осећаја, дивна смелост у полету, обиље боја да те занесе, оригиналност слика, свуд дивота језик и музикални звук стиха, расположај, који извире са дна душе. Особеним развијањем појединих тих својстава одликују се „Еклоге и песме" својом дивном свежином, својим цветним мојомиром и искреношћу осећаја — „Музика душе", „Чаровни врт" и „Моја соната" својом пресјајном, недостижном виртуозношћу у облику — „Горка зрна" Шуманском дубљином бола, ретком оштрином контура и краткоћом језика — најзад „Живот и смрт" уза све друге добре Стране сетном мистиком и недостижном концентрацијом у облику и садржини. Кад бисмо хтели да испоређујемо, морали бисмо у „Еклогама и песмама" наћи комбинацију старих буколика, Бурнса и Банвиља (из времена његових „Сталактита"), за сестине „Музике душе" и „Чаровног врта" могли бисмо сличности тражити у Данта и у трубадура, за серенаде обе те збирке у сањалачким, заносним кантиленама Дирксовим, за идиле, променаде, девојачке профиле „Чаровнога врта" у Виктора Ига и то у његовим „Песмама улица ишума".Но та испоређења показују само удаљену сличност општег естетског утиска, но никако еродност у фактури и садржини. Песиик је овде безусловно самосталаи. Испоређења с другим песницима само су за то наведена, да се остане па земљишту речи и стиха. Но исто тако би човек могао, да би се дао приближан појам о величанственој лепоти тих песама, меланхоличне серенаде на пример из „Музике душе"