Stražilovo

682

варају у помрчини диа детета, плашљиво приљубљени једио у8 друго. — Бапе, како фијуче ветар! — Јесге, Мадо, носи душу иаше мајке. — Мислиш ? А. ја сам држала да ће дође анђели и узети је лагано, да је однесу на небо иа својим крилима. — Видиш, Мадо, анђели је не би иикад нашли овде. Ово је врло далеко. Зацело су ишли да је траже тамо код наше куће, али мама није била тамо и опда су послали ветар преко мора. — Ветар се пење до мора, је ли, Баие? — Јесте; то видим по обладима; јесте, али, кажи ми, да ли ће бити тамо горе других аиђела да приме маму V Да ли ће .знати која је? — Анђели нрнмају све душе. Они су за то тамо горе. — А, да ли их носе добром Богу? Познаје ли мх све Бог. — Познаје ои сва своја створења. — А, какав је баш Бог ? — Зар ниси видела у бабиној библији? — Може бити; али сам заборавила. — Зар се не сећаш оног старца, старог као деда, са великим, врло великим очима, белом брадом, великом као облаци, и са широким огртачем? Сети се, Мадо. Ја сам увек волео да бојим огртач; али ми баба пије допуштала јер нисам знао од каке је боје. — Треба да је плав. — За што плав? Као небо, Бане. — Ја мислим пре као ватра, као кад сунце залази у море. — Мислиш, Баие? — Дабогме; само не знам тачно. У том тренутку побесне ветар. — Страх ме је! рече девојчица, прибијајући се јаче уз брата, да им се коса мешала као два златна новесма. — За што се бојиш, драга Мадо? додаде дечак, а и сам дрхташе. Обадвоје су гледали у ватру а не смедоше обрнути очију. Девојчица је имала отворено плаве зенице као вода у каком шумском извору; а брат њен азурноплаве као небо па југу. Обрве су им биле загаситокестенове боје а коса плава; и док је њена коса додиривала својим витицама врат дечаков, лепршала се његова у густим праменовима по сестриним плећима, прелазећи црни појас, којим је била везана бела кецеља.

Била је тишина ; иаједаред Мада рече са свим тихо: — Видела сам је, Бане. — А ја сам је загрлио ; ала је била хладна, тако хладна, да не можеш замислити! Док је говорио, очи му се раширише од туге па се обрну к сестри. — За што је човек хладап, кад умре, Бане? — Што више не дише. — Дакле, човек се загреје кад дише? Паетоја дишем а тако ми је хладпо. И плаве се очи задубише сањалачки у дубоко размишљање, преливајући се у црним и зеленоплавим бдсевима под утецајем мисли, као море под сенком пролазних облака. — Ти не ћеш умрети, је ли ? узвикну дечак узбуђено. И дигнувши својим малим и јаким ручицама витко сестрино тело, стеже је страсно. Па се обоје заилакаше, држећи се за руке, не мрдајући, а ие усудише се изаћи нити нроћи поред собе где је био мртвац. Ветар је тако јако дувао да пису могли више говорити. И нико, иико не дође да утеши сирочад. На један пут чу се лупа на вратима и тужно лајање. — То је Бити! повика Бан и отрча да отвори врата. Уђе еиглески ловачки пас па се стаде умиљавати око деце и цичати као човек. Бан га и Мада загрлише, и наслонише плаве главице на његову топлу кожу те су сво троје заједно нлакали. Али се ова јецања губила у хуци ветровој, који их по кад кад ућуткиваше. Тада би слушали како хуји горњак; нас би се дигао, наћулио уши, набрао обрве и гледао би нраво, укочено, ширећи ноздрвама; па би опет легао да и даље тужи с малишама. У кујни је крај огњишта очекивала бона куварицу, која је отишла у Комарник за. спрему. Сирота бона беше подигла кецељу на лице иа се клати и нариче на румунском, немачком и мађарском —• јер је била из Трансилваније, где се говорила сва три језика. Помињала је час своју изгубљену госпођу, час другу, која је без сумње пропала у овој мећави. Децу беше и заборавила. Ватра се угаси, последњи пањ изгоре у пећи, крај које су још једнако били приљубљени Бан и Мада. У соби код мртваца хладноћа је била све већа; али је несрећии отац пије осећао. По упалим очима, по цртама, по дубокој бори, која му беше искривила усну, по танким прсгима, где се светлила бурма,