Stražilovo

681

његов слатки гробни мир. И кад је последњи говорник ночео дубоко-философски разлагати о томе, како се тече леи и вечан номен међу људма, рекавши на послетку: »Велики покојпиче, заиста, ти си умро, али то је само привидна смрт; ти живиш и живећеш вечито у сећању благодарних синова свога народа!« Филипу се страховито стужи и свест му мрче. Разилазећи се као с тога тужпог места, рећи ће један од присутиих, јемачно ганут до дна душе извештачеиим беседама врлих беседника: »Штета! Отац тако велик човек, а син му оиомад стрељан због више крвавих злочина!« \\ови Сад, октобра 1893

Код ових речи Филип прену, отвори очи и мал' није дрекнуо од — тако страшна сна. Оедећи у ностељи будан и трезвен, и размишљајући потанко о тако ретку и чудновату сну, који му је, тако рећи, још ледбио иред очима, јадни се господин Филип Мужјак прекрстио и из свег срца је захвалио милостивом Творцу, што пије никакав уважен, заслужан и славан човек, већ само грешни Филип Мужјак, који већ двадесет и толико година кречи пера и лиже мастило у канцеларији обична иаланачког адвоката. Чед. А. Ноиовик

ПОГРЕБ НА НОВЕЈ1А КА1 0 француск;о;|; ' пр:е стогодишњој шуми, у средпланине, ђаволсе снег игра. Узани клнНац јечи одве" тра; јеле шкрипе од невоље. Ираховом и Дофтаном јури необуздано лед; стеие се боре и ломе са страшном иотмулом хуком. Вода јури сва запенушена и мутна; у читавом се хаосу излива бујица као грдна река узкаса. Весни вртлози ударају о речне окуке, а при сваком се удару земља угне; стене, јеле и букве, све то попушта и руши се а носи се не зна се куд. Где год је нагиб, види се водопад како пада у белој пени као киша од иња. Вране и насипи, производ рада и стрпљења људског, подигнути су као од сламке. Дофтански се мост, потресен, стропошта наскоро; тешки стубови сад су као каменчићи, скупљени руком детињом, а чврсти његови наслони само су слаба трска. Од великог се ветра тресу дрва. Повијају се, љуљају се па се наскоро види како су окренули корене облацима. Старе јеле, прамајке шуми, што нису попуштале јаким ветровима сготину и више година, сад и оне падају, затрпане у скоро снегом, што би га ветар нагрнуо. Пусте љетње сељачке кућице по косама брежним дрхте на растављеним даскама, као да се боје да не буду скрхане јаким ветром. Па ииак зар ни једна кућица нема живе душе. Необичан се неки зрачак светлуца иза прозора, и ма да су окна затворена, немирно се пламен повија: помрачи се, љуљне се лево десно, бацајући на снег, који пагло пада, на

КАРПАТИМА МЕНЕ (ЈИЈ1ВЕ ЕО Љ. МИХАЈЛОВШ! пољу где се мрак већ спустио, црвенкасте, малотрајне бразде. Иста та светлост обасјава једно лице— лице та снег на иољу није блеђи. Та!\то, унутра лежи мртвац у отворену сандуку, једна жеиска, неисказано лепа, у вечпом сну и узвишепом миру. Оне тако провидне ноздрве, оне чисте груди треба да су још живеле. С времепа је на време нека сенка миловала мраморне образе, као да су густе трепавице биле још отворене. Ах! вечно ће остати отворене, ни туга, ни жалост не ће им никад измамити сузу. Ветар се окоми поновном снагом на ову шумску кућицу. Очајно шкрипање њено одјекивало је у ушима човека неког. Седео је на крај стола; главу наслонио на руке, нем, непомичан, очи упро на мртваца. Имао је племените и симпатичне црте а биће да је туђин. Очи и коса су му тамноплаве, уснице бледе, склопљене тако, као да не би требало да их више реч растави, као да је бескрајна туга свезала за навек та уста, која беху некада мила и насмејана. Залуд је ветар дувао да их растави, залуд је тресао окна у оквирима бесном тутњавом, чело се овог човека не мрдну. Чак се не намршти ни онда, кад се воштанице, намештене на четир краја од сандука, стадоше повијати и лизати својим чађавим пламеном, као застрашено и жалосно. С друге стране узаног ходника била је мрачна соба. Но кад кад је пећ од цигаља избацивала варнице кроз рђаво затворена врата и рупице. Ватра је пуцкала и зујала заједно с ветром. Ту се разго-