Stražilovo

717

мемуо мјесто „раг^гар! ј аЛуегМа" глаголска имена (111:1'. раг(;1с.) и нрилоге; наноменуо бих бројеве (једн. множ.), родове и падеже, а све оно, што се по прим Ј е РУ туђих граматика говори о роду, особито нрема „дочетку", одбадио бих са свијем. То је и непотребно у нас за онога, који учи матерњи језик, и неодређено. То су такова правила, да по н>има не можеш познати ријечи, него тек но ријечима правило. У нас ништа лакше, што се тиче рода, него по основама: међу о-основама су имена мушког и средњег рода, ова друга свршавају се у пош. на о, в; што има и међу онима на о, е, та значе мушко лице: Мирко, Благоје, брале, или је о на завршетку од л; иеиео, сто (стол — стоо — сто); а-основе су жен. рода, што има и ту мушк, рода, значе мушко лице; воЈвода, слуга; 1-основе су у нас само жен. рода (упор. ријеч, која је још иа пријелазу: звијер-и 1ст., звијер-а тавс.); конзонант. основе су сред. рода. Све би ово могло доћи пред поједине врсте, а једино је опће правило с. §. да су ријечи, које се не мијењају („певИошуе" како вели г. писац; боље у Дивковића: „пебНопјгге") средњег рода, међу које иду и имеиа слова. Ријечи номинал. деклинације подијелио је г. Строхал нрема основама, и то је добро. 1. а-основе, 2. о-основе, 3. 1 -основе, 4. конзонантске (не знам што пише „кошздпашке") основе. У § 25 (а-основе) требало је прво казати, да су то ријечи жен. рода, јер таква је велика већина, онда тек да их је и мушк. рода, што значе мушко лице. — Многи примјери, и то Сви акцентовани, добро ће доћи и због самијех ријечи, међу којима је и мање познатих, и због нагласка, на што би требало пазити, што год је више могуће. Али не свиди ми се, што г. писац много и сувише цјепка са парадигматима, а све се своди на законе гласовне, који су напријед изнесени иа се дијелом и овдје понављају. Тако долазе редом 1. именице, које не имаду иепостојанога а, и то: а) којима је испред основног а један сугласник (осим к, г, ж и ц ) или ст, зд, шт, жд; парадигмата су : војвода, жеиа, краста, звијезда; в) које имају пред основним а сугласиике к, г, ж или ц; парадигмата су: слуга, владика, снаха, жица, бапица, све ово само зарад (1а<;. 1ос. слузи, владици, снаси, и уос. жицо према банице. Држим, да ова многа парадигмата ни мало не олакшавају пријеглед, него својом множином само застрашавају ученика од посла, јер ће многи помислити, да се у сваком парадигмату крију богзна какове разлике, те ће му то осјећање онемилити по себи незнатан посао. — За овијем долази 2. именице, које имаду неиостојано а, т. ј. које пред основним а имају два

или више сугласника, а ти нијесу ст, зд, шт, жд, и то: а) којима се први суглас не мијења према другом; парадигмата су: смоква, сесгра, цигла, земља, в) којима се први суглас мијења нрема другом, па су овдје и оне именице, које имају пред основним а само један сугласник, испред којега је о, које је настало од л; парадигмата су: жепидба, шиика, гозба, диоба (од дјелба ); све је ово ли ради познатог закона гласовног, да безвучан сугласник пред звучним иостаје звучан и обрнуто: женидба од женитба, шиака од шибка, и ради §еп. р1т\, који су погрјешно забиљежени: женитаба, шибака, гостаба (на ово је особиту пажњу сврнуо г. Живановић у својем приказу Каа!;. ујезтк II, 1, 80) и дјелаба, уз који и сам г. писац биљежи обичиији §еп. р1ш\ диоба, — као тто ни примјери доље изнесени: биона, дијалект., нема множ. па дакако ни §'еп. р1иг. бјелана), мбба (нема §еп. р1ш\ молаба), сеоба (биће да нема ни §'еп. р1ш\ селаба), заова (нема §еп. р1иг. зцлава) ■ не пристају уз правило, камо су смјештени. Кад г. иисац напријед каже, да има три склонидбе: именска, замјеничка и сложена (стр. 27), па кад је именску деклинацију подијелио према основама, онда је погрјешно, што поједине врсте имен. еклонидбе назива опет склонидбама. На стр. 28 стоји : I. Сг1аупа аИошсЉа ппешса. А-озпоуе; на стр. 32: II. СИаупа вМошсЊа ппешса. О-овпоуе итд. И овдје се цјепка, разумије се још много више, према природи именица по законима гласовиим, који су изнесени у пауци о гласовима, Да побројимо само парадигмата: 1. а) Гаврило, храст, дрозд, ждрао, село. 1)) Лазо, језик, друг, стриц, благо, лице. с) Влагоје, ујо, пришт, коњ, поље. 2. а) «) Гавро, сан, вјетар, орао, зло, весло. /?) Мирко, близанак, косац, жрвањ, сунце, гробље. 1)) Влашко, парожак, голубак, клупко, срдашце. с.) судац, хитац, отац, срце, корице. <1) талац, пратилац, неваљалац, сеоце, бариоце. То су све парадигмата за мушке и средње о-основе, и ја сам радознао, које се дијете ие ће уплашити, кад види иред собом њекаква четрдесет и три парадигмата Да то тако ни близу није потребио, то сви знадемо, који смо иоле загледали и имали посла са граматиком својега матерњег језика. Неподесно је за тијем, пгго се на завршетку ове врсте у примједбама упућује на фонологију што се тиче закона гласовних. Фонологијске папомене држим да су требале и овдје доћн, па ма и ио други пут, или да су тамо изнесени само опћи закони, а уз декли-