Stražilovo

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МШШВОЈ МАКСИМОВИ1. (Наставак)

II Господин са крепом за шеширом Био је трећи јули. Запара и жега отела мах, да је не можеш подносити. Цео тај дан имао је Вељчањинов пуне руке посла: једнако је морао ходати и возити се, а у перспективи је стојала прека потреба, да данас на вече посети некога господина, правника и статског саветника. Овај је живео иа свом летњиковцу, негде на Црној реци, па га је требало изненада ухватити код куће. Једва око шест сати уђе Вељчањинов у један ресторан (веома сумњив, но француски) па Невском проспекту, поред Полицајског моста, седе као обично за свој сточић у углу, и заиска свој свакидањи ручак. Наручивао је ручак по рубљу, а вино је плаћао засебно; ово је сматрао као жртву, коју благоразумно приноси својим лошим финансијама. Дивећи се, како је можло јести таке сплачине, конабио је све до последње мрвице, и то увек са таким апетитом, као да је три дана гладовао. „Овоме је узрок моје болесно стање!" мрмљао би у себи, опажајући свој апетит. Но овога пута је сео за свој сточић страшно нерасположен, љутито је бацио на страну шешир, па се нодлактио и замислио. Само да је сусед, који је до њега ручавао, и најмање покушао, да му досађује, или да га није од прве речи разумео послужитељ — то би он, који је умео бити тако уљудан, тако поносит и непоколебив, зацело загаламио као какав јункер, па би, можда, дошло и до скандала. Донесоше му чорбу. Он дохвати кашику, али на једаред, и не захвативши још, тресну кашиком о сто и у мало не одскочи од столице. Неочекивана мисао му севну у глави: у том тренутку му је сам Бог зна каквим процесом — било на једаред јасно, шта је узрок његовоЈ нерасположености, његовој особитој, необичној нерасположености, која га мучи ево већ неколико дана, непрестано, цело последње време; сам Бог зна од куда је наишла и Бог зна за што га не хтеде махнути; и сад је наједаред све разумео и разабрао, као својих пет прстију. — То је све онај шешир ! промрмља, чисто као да је надахнут с више: — једино само онај проклети округли шешир, са оним мрским црним крепом, свему је узрок ! Почне размишљати и што је више мислио, но-

стаЈао је све мрачниЈи и тим чудноватиЈИ му се чинио „цео тај догађај". „Но ... но, па какав ми је то догађај?" — протестовао је, немајући поверења у себи, — „зар има ту штогод, што би било налик на догађај?" Цела ствар је била ево у овом: скоро још пре две недеље (на сигурно се баш није могао сетити, али од прилике пре две недеље) срео је први пут, на улици, негде на рогљу Подјачке и Мешчанске, некога господина са крепом за шеширом. Тај господин је био као и сви остали, ништа особита није било на њему; прошао је мимо њега брзо, али је погледао Вељчањинова некако и сувише оштро, па је некако одједаред силно привукао на се његову пажњу. У осталом се његова физијономија учинила Вељчањинову иозната. Беше уверен да је то лице некад и негде видео. „А, међутим, зар сам ја мало лица видео у животу — ко би се свију сетио!" Еад је прошао двадесет корачаји, чинило се да је са свим и заборавио на пролазника, и поред силног првог утиска. А утисак је ипак остао на цео дан, и то доста оригиналан; у виду некакве особене, беспредметне пакости. Сад, после две недеље, свега се тога јасно сећао; сећао се такођер, да у онај мах никако није могао да разуме, од куда у њему она пакост, и толико није могао да разуме, да, ни помислио није да зближи или доведе у свезу своје рђаво душевно расположење онога вечера са јутрошњим састанком. Али господин се и сам пожурио да не би био заборављен. Сутра дан се опет сусрео са Вељчањиновим на Невском проспекту и опет је некако чудновато погледао на њ. Вељчањинов отпљуну, али се и сам зачуди свом постунку. Истина бог, има физијономија, које од ирвог маха проузрокују некакву беспредметну и безразложну одвратност. —■ Да, ја сам га заиста негде виђао! — промрмља замишљен, на пола сата после састанка. За тим је опет цело вече био страшно рђаво расположен; чак и иоћу је иеки ружан сан уснио, па ипак му није пало на памет, да је једини узрок тој новој и особеној раздражености његовој само онај господин у жалости, ма да га се цело вече ни сетио није. Чак се мало и ражљутио, што му се „таке трице" усуђују долазити у иамет; а припи-