Stražilovo

106

Вељчањинов се нервозно и раздражено насмеја: — Ху, до ђавола! Та ви сте са свим неки „разбојнички тип" ! Ја сам мислио, да сте ви само „вечити муж" и више ништа! — Како оно рекосте: „вечити муж" ? А шта то значи? — иаћули уши Павле Павловић. — Па тако, тип мужева ... дуго ми је да вам причам. Боље се чистите одавде, а и време је већ; досадили сте ми већ! — А оно разбојничко? Ви рекосте разбојничко. — Рекао сам, да сте ви „разбојнички тип", хтео сам да вам се подспрднем. — Какав је то „разбојнички тип"? Имајте доброту, причајте ми, Алексјеју Ивановићу, тако ваи Бога, причајте ми! — Хајде, хајде, доста је већ било! — опет се ражљути и стаде викати Вељчањинов; — време је, селите одавде! — Не, није доста! — скочи и Павле Павловић — ако сам вам и досадио, то још није доста, јер сам вам ја још од пре дужан, да с вама пијем и куцнем се! Пимо, па ћу онда ићи, а овако још није доста! — Јесте ли ви у стању да одете до ђавола, или не, Павле Иавловићу? — Ја могу отићи до ђавола, али прво да пијемо. Ви рекосте да не ћете да пијете, и то нарочито са мном не ћете; ну, а ја хо%у да баш самном пијете! Није се више ачио ни хихикао. На једаред се сав опет преобразио и постаде са срим нешто друго него тон и слика Павла Павловића од мало час; Вељчањинов се чисто збуни. — Дед, да пијемо, Алексјеју Ивановићу; немојте одбијати! — настави Павле Павловић, ухвативши га снажно за руку и гледајући му чудно у очи. Очевидно беше, да му не беше стало само до пића. — Али молим вас — промрмља овај — а и шта да пијемо . .. ове помије .. . — Управо још има за две чаше, праве правцате помије, али ми ћемо ипак пити и куцнути се! Дакле изволите узети своју чашу. Куцнуше се и испигае. — Е, ако је тако, ако је тако ... ах! — Павле Павловић се ухвати руком за чело и остаде неколико минута у том положају. Вељчањинов већ номисли да ће сад да рекне аоследњу реч. Али Павле Павловић не рече ништа: само га гледаше па онда тихо развуче уста и насмеши се својим пређагањим лукавим и подмигљивим осмехом. — Шта хоћете ви од мене, ви пијани човече! — викну бесно Вељчањинов и тресну ногом.

— Не вичите! Не вичите! На што викати? ужурбано махаше рукама Павле Павловић — не лудим се ја, не лудим се! Знате ли ви, шта сте у овај пар за мене постали — ево шта сте ви сад за мене . .. И на једаред га ухвати и нољуби у руку. Вељчањинов се са свим збунио. — Видите, шта сте ви сад мени! А сад — одох до свију ђавола! — Чекајте, стојте! — стаде га задржавати Вељчањинов, који се опет разабрао — заборавио сам вам рећи . . . Павле Иавловић се обрну. — Дакле — започе Вељчањинов, врло брзо црвенећи и гледајући у страну — ви бисте требали сутра свакако да одете к Погорељцевима ... да се упознате и захвалите — али зацело!... — Свакако, свакако, како не бих то знао пристајао је Павле Павловић са особитом готовошћу, одмахујући брзо руком, као да никако ннје требало ни спомињати. — Сем тога вас и Лиза жељно очекује. Ја сам јој обећао . .. — Лиза — понови Павле Павловић, враћајући се опет — Лиза? Знате ли ви, шта је била за ме Лиза, шта је била и шта је сад? Шта је била и шта јесте! — викну на једаред као ван себе но . .. Хе! То ћемо видети све касније, све касније .. . а сад — мени сад није доста само то, што сам с вама пио, Алексјеју Ивановићу, мени је неопходно потребно друго задовољење... За тим остави шегаир на столицу и, као оно пре, предишући гледаше на њ. — Пољубите ме, Алексјеју Ивановићу — предложи на једаред Вељчањинову. — Јесте ли ви пијани? — викну овај и одскочи. — Пијан дакако, али ви мене ипак за то пољубите, Алексјеју Ивановићу, пољубите ме! Та и ја сам вас пољубио мало час у руку! Вељчањинов ћуташе неколико минута, као да га је когод ударио маљем по глави. За тим се на једаред саже к Павлу Павловићу, који му беше до рамена и пољуби га у уста, која су силно ударала вином. У осталом он ни сам није био потпуно уверен, да га је пољубио. — Ну, а сад, сад... — викну опет у својој пијаној занесености Навле Павловић, севајући својим пијаним очима — сад знате шта је: ја сам тада помислио — „да није можда и овај? Ако је и овај, мишљах, ако је и он такођер, онда коме човек после да верује!"