Stražilovo

108

Но наскоро је ту идиличну равнодушност, којој се одали народи источне Јенропе прекинуо ужасни крик, који је обележавао потпуну збиљу ситуације. У битди на Косову пољу године 1389 потуче султан Мурат 1 добро опремљену оклопничку војску срнскога краља Лазара, самога краља опколи и пред својим му шатором даде одрубити главу, државу му пак остави његовој удовици и двојици синова му Стевану и Вуку под погодбом тешке клетвеничке и даначке дужности. Тиме се 'Гурци угнездили у срцу балканскога полуострва. Одавна су већ српске државице у Маћедонији и Албанији биле у турским рукама, Бугарска је на неколико година пре тога изгубила била своју независност, у Тракији су жариле и палиле османске војске као некад чорде татарскога кана, свакако је дакле османлиство осећало нод собом чврсто тле те нико није шале могао с успехом зауставити ту огромну силу. Сад се тек почело увиђати, колико се грешило и пропуштало. кад се пустило да Турци без ирепреке уђу у Јевропу. Битка па Косову пољу, у којој се уједиљена српско босанска војска одиста јуначки и са хришћанским самопрегоревањем борила, испунила је суседне државе страхом и трепетом. У Угарској се почеше спремати. Силници у Цариграду шиљаху у свом очајању посланике на све стране, не би ли неверни свет уверили о томе, да је опасност велика. Босански се владари обратише на запад те потражише онде помоћи и заштите. Па чак се и папа узнемирио, кад су му описали опасност, која је хришћанству претила од стране мухамедовских освојача. Али све то беше касно. Шта су вредила усиљавања нојединаца према елементарној сили победама опијених османлија? Балкански се хришћани морали као клетвеници борити уз турске војске или су их одводили у ропство. Деспот Стеван Лазаревић, син и наследник несретнога Лазара, који је на Косову пољу изгубио круну и живот, био је турски клетвеник те је ради свог опстанка морао најмла1)у своју сестру Оливеру дати у харем султана Вајазита. Његов престо, опстанак његове државе, којој су грозили властољубиви рођаци, мир и срећа читава народа био је сад у рукама султаније, која је, као што сагласно саопштавају истовремени грчки историски извори, тако умела да утиче на свог пласе у свом делу свакако ограничава само на политичке прилике балканскога полуострва, нарочито на одношаје међу Србијом и османлиством у XIV и XV веку, но из тих красних описа није тешко извести закључак и за општи политички положај Јевропе, који, као што се види из писама сијеиког владике а потоњег папе Енеје Силвија (рођ. 1405-|-1464 , никако није био такав, да би продирању Турака у Јевропу могао био на пут ставити икакве сметње.

хог и прзницу мужа, да се он од н>е није могаода растане ни на војним походима својим.*) У таквим је приликама угарски краљ Жигмонд, потоњи цар, узалуд тражио савезника у суседним државама с оне стране Дунава, како би могао организовати рат против Турака. Све су оне биле под ногама обесном Бајазиту, одузета им је била независност, из свију им је рана цурила крв —• слика и прилика јада и невоље. Штаје хаснио велики ратни поход Луксембурговчев, који се онако јадно завршио г. 1396 знаменитом и несретном битком никопољском. Француски, бугарски и немачки кнежеви и витезови борили се у војсци угарскога краља са ванредним јунаштвом, но исто су тако јуначне биле и лако покретљиве турске масе. Чудновата игра судбине хтела је тако те су на турској страни на крају крваве битке српски оклопници под заповедништвом деспота српског Стевана одлучили. Први пут је страшно подлегло оружје западњачког витештва и угарске војске и Угарска се од тога удара није могла опоравити чак ни онда, кад је султан Бајазит године 1402 у страшној битци код Ангоре према победоносном оружју персискога кана Тимура скупо платио победу никопољску те морао у одиста стидну стању као заробљеник свог победиоца доживети, да му се влада сруши. Тада се пропуштено могло накнадити. Сад или никад дошло је било за источне народе време да раде.*) Деспот Стеваи^ чије се чете у битци бориле као лави те до краја одговориле својој клетвеничкој дужности, похитао је после Бајазитове смрти у Цариград, да утре пута савезу са Византинцима против

*) Нарочито се томе има приписати тадашња османоФилска политика српских деспота. Новаковић гледа исту да оправда са гледишта тадашњег државног интереса, јер би у оним приликама свака друга политика била без успеха те би само Србију довела била до пропасти. Ово оправдање политике деспота Стевана, са којом је у свези стојала и његова клетвеничка верност, потпуно је пошло за руком споменутом научнику, јер је основано на историским Фактима онога времена. Види о том већ споменуто дело Новаковићево! *) Херцберг у својој историји Византинаца и т. д. (Берлин, 1885) вели: Што је Тимур срушио османску државу, било је од непрецењиве користи за државу Ромајаца у последњим јој часовима. Да је у њих живео још стари дух Комнена или дома Ласкарева или бар првога Палеолога и да су силе западне по Тимуревој смрти умеле употребити згодну прилику, по свој се прилици за навек могао уништити, бар у Јевропи, положај османлија, који ни онако није ухватио био баш бог зна каква корена. И то тим пре, што се Бајазитови синови међу собом у дивљим борбама отимали о осгатак своје дедовиве. Но ретко су тако згодне прилике тако кобно биле пропуштене. Изгледа да се у јевропском свету мислило да је баш у тим ириликама једаред за свагда нестало турске опасности; нико није могао да осети спасилицу снагу у институцијама старих великих султана.