Stražilovo

нрвога реда; његова историја нема никакве свезе са Гецовом; она се башка развија; он се бори против сплетака Аделајиде, његове жене, а Гец се бори против непријатеља, које му је подбо издајник, али овај није у самој игри. Пре половине драмата писац удаљава главне две личности са свим једну од друге, а био је објавио њихову борбу! Нека ко замисли шго необичније. На тај начип замишљен комад могао је да буде само комад изрецван, сав у епизодама. Бар да је свака ова епизода обрађена на драматски начин!... Али није. Гете нам увек приловеда ствари, које треба да се догоде на наше очи. И не може човек без чуђења да констатује, с каквом упорношћу избегава да прави сцене. Да би своје особе довео у радњу, он увек бира тренутак, који долази за оним, или иде пред оним, у којем би се страсти дохватиле, у којем би ситуација могла бити трагична. Тако у ирвом чипу Вајслиеген, Гецов заробљеник, заљубио се у сестру свога друга од детињства, који му је сад за невољу домаћин. Ова љубав враћа га изневерену пријатељству, те он улази наново у Гецову партију, коју је био напустио. У таквој прилици које је био једини тренутак, који је давао сукоб у осећајима? То је био онај, кад се изјављује преобраћај, кад се двоструко признање, љубав и кајање, омакне с усана внтезових. То је сцена, која се наметала драмском писцу; а Гете не пропушта да је обиђе. Марију и Вајслингена видимо тек кад је све свршено. Они се састају, кад већ немају ништа да кажу једно другом до ли сентименталне бљутавости. У место да нас узбуђују, лаћајући се пред нама тако важне одлуке, они нам јављају ствар у једном од оних нежних двопева, који су трећем увек смешни; а кад Гец дође, они с њим удешавају »политично питање« и у потпуној сагласности и спокојству говоре о својим породичним пословима. Наведосмо овај пример; а могли бисмо навести неколико. Али ако нема радње, има каткад кретања. У овом комаду много се једе; пију, трче, а иарочито се бију, као оно у војничким комадима, које су некад приказивали у циркусу. Али ове мелодрамске параде, које у добро сачињену делу долазе само на крају чииова, овде заузимају скоро читаве чинове. Узмите, па прилику, акт јакстхаузенске опсаде. Код све гомиле

ситних епизода права радња напредује само у приповедању. Главна дела, то јест оишта борба, иредаја и заробљење Гецово не износе нам се нред очи. Ако за тим пређемо па проучавање карактера, иарочито карактер Вајслингенов за чудо је смандрљан. Кад год излази на нозорницу, он је променио осећај. У почетку је Гецов понижени неиријатељ; после неколико листова иоегао му је пријатељ. Али како је промена извршена за кулисама, то убезекнути гледалац мисли да је дошло неко пово лице. Само један пут бива развитак, или бар почиње, пред гледаоцем. У првом издању Геца Гете је описао недоумевање издајниково, који је растрзан између Геца и бамбершкога владике, између благе Марије и сплеткашице Аделајиде. Показао га је, како са својим коњушарем Францом говори о свом отпадању. Кад је своје дело прерађивао за иозорницу, овај велики драматург избрисао је ту сцену, која је случајпо била драмска. П Ни Егмопт није драмат у већем степену. то се констатовало толико пута, да је овде довољно то само споменути. »Али Егмонт је«, вели Љус у свом Гетову Животу, »за то љубимац свију, па ма критика шта казала; читалац помишља на Егмонта и Клару. Ове две ирилике остају утврђене у намети, створови сјајни, светли, дивни у песника, равни ма којем другом у дугом низу уметничких урнека.« Да видимо, да ли су ова два карактера тако удешена, да би заслуживала ове емфатичне похвале. . У ствари је Егмонт. идилски карактер, који је залутао у трагедију. Овај силни великаш, љубимац свога народа, погубљен је од херцега Албе, који нодозрева, да он ради на независности Фландрије. Или је ваљало оставити се те ствари или није требало јунаку дати улогу иосве пасивну. А Гете је то учинио. Његов Егмонт је човек, који ужива, који са чудном небригом иде у овом драмату, у к^ме се његова смрт спрема и извршује. Као и увек, ту је нова намера, коју налазимо у искону ове тешке погрешке. Гете је хтео да опише великаша, који по случају порекла доспева у високу ситуацију, из које га уклања прирођена лакоумност. Али ову сувише заплетену материју није могао да савлада;