Stražilovo

није пиансовао овај психологисгш контраст онако, да би истина изишла вероватна, те се његова добра намера изврзла у лош драмат. Узмите и ово Око Егмонта се политизује и та политика нас мори, јер он,главна личност, не меша се у њу. 0 његовим намерама ваздан се говори; он не опажа ништа и као да нема никаква плана у глави. Само један пут мисли човек да ће учествовати у интриги, којој је он стожер. Вилхелм од Ораније иреклиње га, да не верује војводи Алби; али како Гете пропушта да оправда сумњу страшнога Шпањолца, како Егмонт ништа није учинио пред нама, што би тиранин до нотребе могао ружно тумачити, то нам жестоко преклињање принца од Ораније изгледа као празна декламација. У место да се узбудимо с њим, ми питамо с Егмонтом самим, за што је он тако узбуђен. И тако, кад нам војвода Алба каже, да је наумио да притвори Егмонта, његова одлука, која никако није објашњена, баца нас у чудо, у место да нас ужасне. Разлози, које нам наводи, тако су неопредељени, да изгледа као какав Шахабахам, не тако весео као онај Скрибов, али исто тако за чудо произволан. Истина, у четвртом чину, у свом састанку са војводом, Егмонт се изражава о слободи срчане теорије, коју је дотле за себе држао. Али се војвода пре разговора неопозивно био решио. Дакле ова сцена сувишна је и само невешто тумачи разрешење после самога разрешења, а то је невештина, која је недостојна озбиљна уметника. Па збиља, шта би човек казао за оиога, који би у петом акту мелодраме убио своју жену без видна доказа, а за тим казао публици: Знате, варала ме је; заборавио сам да вам то кажем; али ево доказа . . . Али у идили са Кларом Егмонт је веома жив и веома дирљив. По гонити публику на читање целе књиге, да би га узбудио па простору од три лисга, и сувигае је рачунати, како вели Шопенхауер, на немачку стрпљивост у читалаца; ипак сцена између Егмонта и његове љубавнице један је од дражесних пропланака, као што се овде онде налазе у најгушћој чести; људи се поклоне и диве се. Нарочито се диве истинитости те слике. Никад се немачка љубав није показала са више безазлености и милине. Ваља признати, да писац у томе није крио смешне стране; али

цело је тако истинито, да се све појединости у њему складно стапају. Истина, често се француски гледалац насмеши, на прилику, кад чује јунака, где од своје љубавнице иште да једе, тек што јој је назвао добро вече. Али тај осмех само прође, јер црта је природа, а слика је уметнички изведена. Има такођер лепих места у првој сцени, где Клара матери своју љубав исноведа. Али улога ове услужне мајке двосмислена је, да ие може горе бити, и у Француској би изазвала мучан утисак. Што се тиче Бракенбурга, рапијега заручника Кларина, који, не противећи се, трпи, да му гроф Егмонт узима драгану, такав цмоља, пун респекта спрам племићких повластица, тај нлачко пун одрицања, може се допасти Прусима илотима, у завичају ропства; у Француској би изазвао смех. Ево, како о њему суди Кларина мати: »Ја никад не видех љубавника као Бракенбурга ... Он сумња о твом односу с Егмонтом, а рекла бих, да му се покажеш мало љубазна, он би те ипак узео.« Ево како он суди сам о себи. Дошао је да јави Клари, да ће његова такмаца до мало да погубе: »Ах, Клара! Пусти ме да плачем Ја га нисам волео. Био је богат, на бољу пашу намамио јн сиромашкову овчицу. Ја га никад нисам ироклињао. Бог ме је створио верна и мекана.« У последњем чину Клара, нежна куварица (реч је од ње*), и Бракенбург, пургер верни и мекани, покушавају да буду страсни или енергични, а искуство потврђује оно, што сам ка,зао за немачку страст: декламовање, емфаза, разглаголствије слабе душе, која се нашла у јакој ситуацији. Истина, ове надуване сцене имају две или три речи такођер узвишеие, као: »Кад бих умро!« али узвишене по том, што су смешне. У почетку акта Клара, пренеражена што не може да нокрене пулгере бриселске, сва, махнита хоће да покуша сама да нападне на дворац, у коме седи тиранин. »Клара. Бракенбурже, а ми?... И ми им замерамо? Ове руке, које су га грлиле толико нута, шта чине за њ? Лукавштина је толико *) Говорећи о Маргарити од Парме, она вели: „То је друкчија жена, а не као ми шваље и куварице," (Чии III, појава II.)