Stražilovo

258

ОДРИЦАЊЕ САМА СЕБЕ

Гажен сир буде шири, не чвршћи. /сте ^^Ужромпост у човечјој нарави красно је својство. Претераиа скромнос/г прелази ' у одрицање самога себе. Сталежи су разни у нашем друштвеном животу. Има их, где се ноједини морају према своме старешини, ако и с тешким срцем, понашати одрицањем самога себе и самопрегоревањем. Тако ишту закони. Али је ли то одрицање самога себе у сваком иоложају безусловно и безгранично? Да видимо. Мени рече једном приликом старешина, гроф К.: »Наши ратни закони ишту од пас појединих одрицање дотле, да сами на себе заборавимо у оданосги и послушности!« Ја бејах толико смео, да му рекох: »Онда бих ја морао носити калуђерско одело, а не ово царско; ово сјајно, ово знамење части, ионоса, одважности и храбрости!« Замашна беше то реч, коју изусти Његово Превасходсгво, мој заповедник, оиако свечано. Игњат Лојола исто би тако казао. Зар није досга одридања и прегоревања, кад ја, покоравајући се државним законима, напуштам и оца и мајку, и браћу и сестре, и жену и децу, па идем у рат, да браним животом својим отацбину и државу? Може ли бити већег прегоревања, него кад ми старешина заиоведи: »Јуришите на онај редут и отмите га!« и ја тај налог вршим без промишљања, без устезања? Кад би оно стајало, да ја, потчињени, морам сам себе изгубити у жељама и заповестима старешине свога, онда би по тој доследности могао старешина мени заповедити: у ратпом савету, у који сам и ја позван, у ратном суду, у којем сам и ја судија са гласом, да гласам но његовој жељи и вол>и, а не ио својој савести. Или, позван сам да пишем и цртам, у друштв.у са својим старешином, своје нлађе по њиховој нарави, урођеним дарима, добрим и злим навикама. Ти описи су одсудни по цео живот, по будућност, по срећу или несрећу мојих потчињених. Закон иште да судим овде но дугаи и начелима части, независно од сваког утицања. Старешина »заповеда«, да онако пишем, као игго он за добро налази. Морам ли ја, смем ли ја слушати? Да сам ја

у оном смислу »на себе заборавио« у послушности слепој, опда бих по свој првлици свој мушки образ под ноге бацио и повиновао се старешини. Али сам онда не само сам себе окаљао, своју част и своју душу огрешио, него сам иослугпност ногазио према ратним законима, који ми налажу по части и савести да судим. Као судија заклео сам се, да ћу по души и иравди судити. Такав потчињен, који би се у мирно доба I навикао иа слично самоубилачко одрицање, не ће ли постати тесногруд и без сваког самопоуздања? У ратно доба ишту често прилике да сваки поједини из самог себе мисли и суди и своје одељење предводи. Хо1)е ли се он сад наћи на углед као .јунак, он, који је дојако само научио мислити и судити по заповести? Али куда одох ја! Да се вратим свом смеру. Године 1847 положим у Грацу испит и с јесени будем позван у Беч у службу генералног штаба. Како бејах у цртежном одељењу три месеца дана, добијем налог, да у одељењу за маршеве и статистику у ађутантури отправљам дужност нод непосредном управом пуковника Уфенберга. Сви ме мо.ји другови опколише те ме стадоше жалити, што добих то опредељење. »Још ни један ађутант није под Уфенбергом дуже од три месеца дана издржао; тако је тај старешина секантан « Захвалим им на саучешћу, но приметим, да спада у нашу дужност, док смо млади и витки, да се учимо наћи и прилагођивати разним особинама и ћудима наших старешина, у корист служби и нашој личној будућности. »Истииу'да рекнем« — приметим— »чисто сам киван, што баш таквом старешини долазим, јер ћу се трудити, да се одржим.« Ступим у нову службу. Више недеља прођоше доста добро. Мало по мало поче на површину избијати неко незадовол 5 ство код Уфенберга. Час ово, час оно беше му неправо Бива, да се који предмет званично спроведе са неколико паиисаних речи на више, на равно или на ниже место, где се по шаблони вели: »Имам част . . .« или сличне фразе. Никад не беше задовољан у тим ситницама. Таково једно на чисто написапо спроводно писмо подере ми Уфенберг и баци о тле са осорљивим речма: »Та ви ие знате ни немачки!«