Stražilovo
I
309
Случајно то после по дне дође ми један пријатељ из околине, те се задржасмо до под само вече. Слали су но мене два три иута, али мој пријашко одгавара у место мене: »Не може, има госта!« Тек око осам сахата сам отишао. Руковао сам се са Миланом као са старим знанцем. Као што сам био ја слободаи у овој кући те се слободно кретао, тако је исто био и Милан. Видело се по њему, да је потпуно задовољан и расположен а на Марију је погледао са усхићењем. А она? Нигда је нисам видео тако раздрагану и веселу. На лицу јој се чисто осмејкиваше осећај ирве љубави. Био сам радознао, да ли и Милан тако искрено осећа према њој. Сумњао сам у то а та се сумња уврежила у мојој души још када оио чух, како ои забавља неку Иванку, те сам држао, да је и оп један од оних, који само из дуга времена на селу тражи забаве, а после, кад се врати у варош, пред својим пријатељима и пријатељицама налазе »штофа« за шалу и смеј о тим »сеоским поморанџама«. Тешко Марији, ако буде тако! Како сам је познавао, она би пропала. Око девет сахата развило се међу нама весеље. Милаи узео вијолину те стао извијати дивне народне мелодије. Л када запева »Смрт мајке Југовића«, чисго проплакасмо. Марија је била сва блажепа а мени се чинило, да је његова слика уписана и у души јој и у погледу. После су дошле и здравице. Здравећи Марији Милан је истицао врлине, које Марију красе као Српкињу, на додаде, како је то срећа бити у близини такве девојане. Кад је завргиио, није одмах сео, него је јога неко време погледао па Марију, а тихи му се уздаси отимали из груди. Шта је размишљао не знам, али тек наједаред, као да је нешто смислио, што му је годило поносу, засветли му око, и презрив осмејак му се указа на уснама. Тога осмеха у трену нестаде те је Милан после опет био као и пре тога. Око једанаест сахата се растадосмо. Ово вече постадосмо ја и Милан нрави пријатељи. Нешто ме је к њему привлачило. Изишавши на сокак, застадосмо мало, да се иасрчемо чиста ваздуха. Милан ме ухвати под руку па ме упита: »Куда сада?« »Да спавам« —• одговорим. — »А и куда бих? Све је већ полегало, па чини ми се да в у гостијоници нема никога.. . .«
»Али мени мора отворити,јер сам тамо на стану. Ја мислим, да би добра била још једна црна кава . . Знате шта? Можете онде и ноћити Има две постеље, и тако сте код куће сами«. Ја пристаием. У том дођосмо до госгијонице, која је још била осветљена. Неколико сељапа седели су и пили »алдумаш« услед некакве продаје. Они нам се јавише а ми се кренусмо у Миланову собу. »Пре каве ћемо једну онога црног . . . Можемо мало дуже поседети. Верујте, да сам жељаи искрена друштва. Ја сам раздрагаи на бих рад утиске овога вечера што дуже на јави да уживам. Еј, да знате! Збиља, хоћете ли ми бити иријатељ, искрен иријатељ? Вудите ми брат. Верујте, Ви сте ми вечерас омилели Ја немам искрена пријатеља. До данас сам виђао око себе завист, злобу, поквареиост. Овакве искрености, пепритворпости још не уживах . . . Будите ми брат!« Ово је говорио испрекидано, тужно, као да нешто осећа на души па би рад да се изјада. Побратисмо се. За час је завладала у соби тигаина, тек се чуло пуцкање сувади, гато је горела у фуруни. Милан је најзад ходао горе доле по соби, за тим седе на диван, замисли се те поче као за себе а узбуђено: »Једном у животу окусио сам миље праве, истините љубави. Видим, осећам, како ми се љубав љубављу враћа. Сневам за све време, од како сам је први пут видео, рај у будућем мом животу иоред ње, поред Марије . . . Нагаао сам оно, јпто толико година носим скривено у дугаи, нагаао сам идејал Срнкиње девојке у пуном смислу. Па шта ми треба? Ириближити се па да божанска искра прене, да је привијем па груди, да се вигае нигда од мене пе раздваја. Сневам по целе ноћи, али, тамо у даљини, на обзорју раја, који ја себи замишљам, стоји црна прилика па ме просеца својим оштрим, злобним погледом; кези се и ђаволастим махањем главе као да ми да.је знаке да ни једног часа не ћу у томе рају уживати . . .« Са неком зебњом у срцу посматрах Милана. Црте његова лица биле су тако тужне, да ми је изгледало, да мора да има голема препрека те се не могу остварити његови умигаљаји. Чудан осећај разли ми се по грудима и обузе ме нека туга. И пехотице сам помислио на Марију, која сада снева о својој сре-