Stražilovo

456

госпођу с!е Глиуегсу и Сесилу у отворену ландауеру, за тим два млада кавалира, који се на кон>има устумарали по дворишту станице, гласом и рукама умирујући своје коње, које је писак локомотиве мало узнемирио. На Сесилин крадимичан поглед познала сам оба претендента и одмах сам радознало прегледала их од главе до пете, а њих двоје су према мени, као пио ми се учинило, показали исту учтивост. Мој први утисак је био поспешан. То су две веселе, отворене физијогномије, које су кадре човека разуверити, ако о њима у напред што зло мисли; то су два лика честита света; срце се моје разгалило. За тим смо појездили друмом, посред читава облака прагаине, а с обе су нам стране јахали наши кавалири. С лева и са десна су нам дефиловале нормандске јабуке у румену цвету. Небо је било благо плаветно као опал. Сесила, у тоалети плаветне боје, сва се зажарила, стискивала ми руку, осмејкивала се на једну страну, осмејкивала се на другу страну, не би ли одржала равнотежу, и ми бејасмо сви срећни. Боже, како човек уме покаткад да се осећа срећан! Госпођу с1е ^оиуегсу нисам видела већ од више година амо. Ужасно се постарила. Коса јој је постала са свим бела, но, у осталом, врло је лепо заоквиривала њено лепо лице, на којем се огледали јади. Под очима је имала две модре боре, које су зацело сузе ископале. Веома мало говори о својим јадима. Слушала сам је како је путем причала мојој мајци, како ју је несрећно стање њена сина дуго одвраћало од свега другог на свету; али се морала сетити, да Сесила нема матере те да она такођер има дужности и спрам ње. Све је то било речено неким тоном крајње повучености, без наметања а са умиљатим смешењем, које је у срце дирало, јер му је темељ била неутешива туга. Кукавну жену мора човек у толико више жалити, што јој је син, као што кажу, био красан човек пре страшне несреће, која га је обогаљила, унаказила и до пола му одузела човечји лик. Наједаред звека точкова умуче по ледини и маховини; уђосмо у дворигате, крај сенице, обвијене зеленилом, а за њом опазим фасаду дворца, елегантну и озбиљну, рекла бих, у стилу ренесансе. Дворигате је уједно и цветан врт; ено лабудова, гато залепршаше крили, кад ми уђосмо; ено госпође <1е баггтев и <1е Сћа^гев, које машу рупцима са веранде; ено њихових мужева, који бацају своје смотке а скинули шешире па њима машу. То је прави тријумф. — Млада та два пара милина је видети. Баш изгледају веома лепо.

За час је Сесила моју мајку и мене сместила у собе, које су нам биле намењене. Док сам ја скидала са себе прашину од пута, она ме грозничаво запита: — Но ... говори брже! Како ти се свиде на први поглед? —- На први поглед допадају ми се; веома красни људи. — Одиста? Де да те загрлим!... али који ти се боље донада ... реци брже . .. плави или смеђи? . . . Ренеј или Анри? — До сад ми се обојица допадају једнако. . . А теби, чедо моје? — Зар ти нисам писала, да ћу чекати тебе па ћу тек онда видети, који ми се допада већма?... Ти ћеш ми рећи, који се теби најбоље допада, а ја ћу онда поћи за тога. — Уверавам те, Сесила, да ме твоје поверење управо убија. — г 1уј, код ручка ћу те посадити мећу њих двојицу ... ти ћеш их проучавати, до дна ћеш их проучавати, чујеш ли ?... Ја ћу ти рећи, шта желим да дознам — и у чему их мораш испитати најподробније — а после ручка ћеш ми положити рачун о ресултату... Па, ја пре свега хоћу да знам, који је од њих двојице мени одан најистинитије и најчвршће; за тим — а ово је веома важно — који од њих двојице има најбољи карактер; па онда који је најинтелигентнији и најобразованији ... јер ја хоћу мужа, који ће ми бити на дику; па онда у којега је душа најплеменитија и најмилостивија... ја веома држим до тих ситница, за тим који најволије путовати — видиш, и до тога ми је много стало .. . па опда који ... Та немој се смејати, Шарлота, то је са свим озбиљна ствар! — Ја се смејем, Сесила, ■ што ти одиста и сувигае тражиш за први мах . . . Најпосле ја ћу гледати . .. учинићу штогод узмогу. Сесила ме онда остави са мојом собарицом и ја се станем спремати за ручак. Обучем веома просту тоалету, тоалету, каква се облачи за најинтимније друштво: боје тамне, пола исечена, у коси чипкаста марама, онако по шпањолски, над њом ириденута румена ружа... не желим ником да се допаднем, а то је довољно. Пре другога звона остаје ми још времена да видим, камо су ме сместили. То превазилази моје наде. То вам је изба заробљене царске кћери, са. старим зеленим тапетама, велика, мрачна, тајанствена, а прозори имају дубоке издупке као у каквој цркви. Не рекох ли да сам у правој кули; та је кула врло висок павиљон на четир чошка, изгледа феудална