Stražilovo

474

Кад су Словени прасједиоци у Тракији и Македонији, пита се, који су то Словени? Готово до иашијех дана држало се а и знанствено тврдило, да су Македонци па и Старо-Србијанци Бугари/у својој „Историји Бугара" иазначује Јиречек ова1Го границу међу Србима и Бугарима: Од Видина прескаче међа Тимоку и иде границом Србије (пређашње кнежевине) преко Прокупља висовима уз лијеву обалу Мораве, захвата Врању и иде Црном Гором, ПТар-планином, захвата Горњу Дибру и окончава на западној обали Охридскога Језера код села Лина> Тако су држали не само Бугари него и Срби. Али се мало по мало увиђе, да је та наука лажна и да Македонци и Старо-Србијанци нијесу Бугари него Срби. Први, који се озбиљно трудио, да учеии свијет о том увјери, бијаше Србин Милојевић. Он је по Старој Срби.ји купио народне пјесме и обичаје али није био сретан, да му рад у Српству нађе досгојна одазива. Сретнији је био руски конзул Јастребов, који је штампао дело „Пјесме и обичаји турскијех Срба", које је отворило очи Србима. Тим послом бавио се Веселиновић а нарочито Стојан Новаковић. Осим другога напттампао је Новаковић у XII Гласу Српске Краљевске Академије врло важну расправу, и ^ у македонским народним дијалектима", у којој говор Македонаца и Старо-Србијанаца дијели на овчопољско-кратовски, велеско-прилепски и дибрански говор, претреса потанко велеско-прилепски говор и налази, да је то наријечје српскога језика. Посао овај настављен је у Јагићеву Архиву. У исто доба, када је Новаковић писао поменуту расправу, путовао је по Македонији и Старој Србији Спиридијон Гопчевић, позван од Бугарина Петрова, управо у ту сврху, да виде, живе ли у тијем земљама Срби или Бугари. Резултат путовања изнио је Гопчевић у веома знаменитој књизи „Макес1ошеп ип<1 Ак-3ег1неп", у којој народнијем језиком и пјесмама, народним обичајим и ногањом, народном историјом и сјећањем па и самом народном свијести доказује истинску народност поменутијех земаља. Претресајући облике македонскога говора упоредо са бугарскима и данагањега српскога књижевнога језика налази, да данашњи македонски говор показује истина далеко већу сличност са српскијем књижевнијем језиком средњега вијека, какова нам га предочавају старе повеље, него ли са данагањим српским књижевним језиком, али се у исги мах исто толико разликује од бугарскога језика колико и српски књижевни језик. ^Ногања и обичаји исти су који и у сјевернијех Срба. Они славе славу и преславу ту раг ехсеНепсе

српску свечаност, они знају за додолу, за лазарицу и коледу, држе мобу и побратимство. За све то не знају Бугари> И историја говори против Бугара. Бугарски владаоци Борис и Симеон завладали су највећијем дијелом српскијех земаља. А када је Шишман, кнез Брзјака, употријебивгаи малаксалост бугарскога царсгва год. 963 дигао устанак у српскијем земљама, које су биле у бугарској власти и од тијех земаља створио Самуило велику царевину и у Охриду утемељио самосвојну архијепископју, назваше је Византинци,, западно-бугарском царевином" просто с тога, пгго су те српске земље биле у бугарској власти а Византинци нијесу тачно познавали етнографскијех особина, које дијеле Србе и Бугаре. Појава тако названога „западно-бугарскога царства" само је покугаај српскога народа, да утемељи своју влагату државу, која би била и у политичном и у црквеном погледу сасвијем самосвојна. Македонија и Стара Србија прелазила је сад у грчке сад у бугарске, а сад опет у српске руке. Старом Србијом завладаше српски краљеви Милутин и Дечански а Македонијом Стефан Дугаан Силни. Они се редовито називљу: „В Христа Бога благовјерни крал и с Богом самодржац всјех србских земл и приморских (ђекада само српских земл), макар гато је Душан знао, да су Македонијом прије њега владали не само грчки него и бугарски цареви. А када се Дугаан зацарио, називље се увијек: „Стефан ва Христа Бога благовјерни цар и самодржавап Србљем и Грком и всеј западпој страње". ТПто се Душан у писму 15 октобра 1345 на дужда од Млетака називље, „пес поп Ви1^апае ипрегп рагш тосНсае рагНсерз" (не незнатан учесник бугарскога царства) а позније узимље чак и наслов „цара и самодргаца Бугара", то је с тога, тто је Бугарска послије велбугпке битке била у вазалноме одногаају према Србији све до Душанове смрти. У законику Дугаанову спомињу се уз властелу Србе и властела Грци (чл. 40) и властела Нијемци (чл. 199). На државнијем саборима, који су стварали Дугаанов законик, била је заступљена и Македонија као саставни дио српске царевине, па кад би Македонци заиста били Бугари, зар се не би као такови и у законику споменули? Да су Македонци били Бугари, не би се Вукагаин, чија је краљевчна била у Македонији, називао само „Господин земљи српској и Грком и западнијем странама." И традиција народна вавијек узимље Македонију у српском смислу. Божидар Вуковић има на својим књигама: „Од Диоклитије, јеже јест ва нре-