Stražilovo

472

леђа па да утечем у своју собу... Не беше више каде! већ стојасмо очи у очи, господин Роже и ја. Јхад ме је опазио, побледео је, као да је срео аветиљу: некако је збуњено дигао руку, као да се јави и у својој забуни испусти штаку, која полети низа степенице. Не могу описати големи страх, који је после тога исписан био на његову лицу: беше то смеса бола, понижења и гнева. Десном се руком јако држао за ограду а узета му лева рука и краћа му нога висиле су у ваздуху без ослонца. Ја нагло сиђем неколико корачаја, дигнем његову штаку, брзо се попнем натраг па је наместим њему под пазухо. Он ме погледа својим загасито плаветним очима и простодушно ми дубоким и озбиљним гласом рече: — Хвала вам! За тим настави свој пут а ја пођем даље. Овај мали призор нешто ме је опет блаже расположио према њему. Пре свега сам му била неисказано захвална, што ме је поштедео те није преда мном просуо ону бујицу војничке псовке, које је канда у њега било тма божја; па онда, при свој нехотичној антипатији, коју ми у опште улевају богаљеви, ни најмање ми се није учинио онако одвратан, како ми га је Сесила била нацртала. Нема једне руке а једна му је нога краћа и као узета; али је лице лепо и чисто, а лаки ожиљак, што га има на челу, ни мало га не ружи. Изгледа до душе као поплашен и нешто збуњен, но то је ваљда за то, што му коса на глави није шчешљана и што има дугачке, страшно дугачке бркове. Чим сам ушла у парк, одмах ме је Сесила опазила са свога прозора; на три минута после тога већ је газила траву крај мене а уз то скакутала као тиче. Ја сам јој причала о свом састанку са њеним братићем. — Еј, Боже! како ли је тај морао грдити! — Баш ни најмање! — Томе се чудим. Збиља, данас је добре воље: вечерас очекује свога пријатеља. — Којег пријатеља? — Команданта <Г К1>]Ц познајеш ли га? —- Не, не знам ко је то. — Ја мислим да сам ти о њему већ говорила... то је онај, што је Роагеру спасао живот у Кулмијеру .. . Њих двоје су одавна већ најприснији пријатељи, још од Сен-Сира... Онога часа, кад је кукавног Рожера згодила она граната, командант га је дигао на своје руке, као мало дете, посред ватре а под ногама коњским . . . и од тога доба није престао живети са свим за њега . .. Нашао је шта више средсгва, да га разоноди, наговарајући га, да напише историју тога страшног рата... Ту раде

заједнички. Командаит често дође да га обиђе ... Доноси му све повеље, које могу бити од вајде за његов посао ... а сам он је веома разборит, веома научен... шеф ескадрона у чину мајора а тек му је тридесет година... то је врло лепо! — Али реци ти мени, слатка, да не ће то бити какав трећи просилац? — Командант?.— кликне Сесила. — Баш таман је тај за женидбу ... Та озбиљан ти је тај... страшан ... Ја га ипак волим, јер се дружи са Рожером... У осталом, нас двоје једва ако смо се видели два или три пута ... Он као да ме је гледао као дете, а ја њега гледам као оца! Али да говоримо озбиљно, Шарлота: не мислиш ли ти да би било време да се решим, за којега ћу од господе с!е "УаЈлевве? — Мени се чини да није хитно. — Опрости! — Твоја ситуација међу та два господина није нимало неугодна. — Одиста ... ти мислиш тако ? ... А моје срце, моје слабо срце, шта велиш за њ? — Зар је већ проговорило? — Не . .. али је нестрпљиво . . . једва чека да проговори ... дај му знак! Ја сам се на то одсмејала, па смо се онда вратиле у двор, камо нас је позивало звоно на доручак. У истину ми се избор међу та два кандидата чини веома тежак. Резултат мојих посматрања и мојих информација, што се њих тиче, непрестано је у исти мах и поспешан и незгодан; поспешан, јер обоје имају драгоцених подобности; незгодан, јер те подобности ми изгледају на длаку једнаке и код једног и код другог. Чак у духу им, у карактеру им, у физичној им персони има неких црта сличности, које се у осталом довољно разјашњавају њиховим блиским сродством. Једном речи, ја држим, да су обоје млади људи најбоље врсте, што их има. То су два младића, који имају лепа укуса и дивна дара, иптелигенцију до душе нешто обичну, али ипак довољну, племенитих осећаја, велику деликатесу у питању части. Своје супарништво и своје међусобне претензије подносе са кавалирском куртоазијом, која се мора допасти. ... Боже, ја тако волим Сесилу, да бих за њу желела мужа апсолутно савршена, изузетак, по избор јунака. Но би ли било паметно јагмити се за идејалом, који можда и не постоји, кад човек под руком има нешто, што је мал те не тако исто ретко и што се можда никад више не ће наћи? Човек, који је нешто особито, колико ја могу схватити,