Stražilovo

491

удружена сила државе и цркве грчке уништише Словене све до ријеке Бистрице. Кад су Пелазги, прасједиоци древне Јеладе, били Словени и дошли већијем дијелом из Македоније, ђе смо нашли Србе, онда се само по себи разумје, да су и јелински прасједиоци били Срби. То засвједочавају и многа топографска имена од коријена „Срб", као што су: Љџршп] (Србљани), %&(>(}т (Србљана) и Љд@1ага у Епиру, 8иг1л (Срби) на залијеву Воло, —тнЈпг) (Срби) у Фтиотиди у Тесалији, УлдРшпш (Србијанка) у Коринтији, Љдџпап (Србами) у Елиди, 2^д(Зои (Србе) У Аркадији, ЉгИдт (Срби) у Ливадији, ^едцтта (Србица) на Еубеји, ±'ед(Јота (Србота) и Хед/шшш (Србица) у Месенији, ЉдјЗема (Србејка) и 2адцтггуа (Србица) у Лаконији (Летопис Матице Српске 104. 43.).

Да су Милинци били Срби, даде се посебице доказати. У животу св. Никона Метакоите, који је живио при крају X стољећа, називају се Милинци (Наставиће се -^-=<><С^б835^38€" -

Мирмидонима.*). А да су Мирмидони били Срби, види се из једне критске пјесме ,,'о цвд^ут^ **)мрав, за кога се пјева, да је „Србина син, Српкиње син"); види се из Гизебрехта, који вели да је корушки војвода осумњичен, да ће (год. 1015) номоћу Хрвата и Мирмидона (т. ј.Срба) да удари на њемачкога цара***); види се из једнога старога ћириловскога рукописа, у коме пише: „Наум зке и Климент придоше в странах илириских и ми(р)миндонских" ****). Климент бијаше епископ у Охриду а Наум сагради на Охридскоме језеру манастир св. Аранђелу Михаилу; дошли су дакле у српске земље.

*) МШп&1 дш<1ат вртбив ех ебћтсогит ^епЂе диоз тсИ&епае МШп^-оз рго МугтгЛопЉив уосап!, ћ0т1пе8 егиеп1зо8 е1з 1а1згос11Ш8 1ппи1;г1<:08 1псИагип1з, и1з топаз1;егп ресога — ргае(1агеп1иг. Летопис Матице Српске. К. 129. стр. 44. у нримједби.

**) о (АедџгЈушд сјећа на Мирмидоне, док је џе^ухомч ближе Милинцима. ЈЕетотшс Матице Српске. К. 129. Стр. 45.

***) Ег^о (Исип^ 1рзит АЛаШегопет, сопСЈзит СгоигаЈлз ећ Мп-тИопЉиб, Г1§'1ае ро^езбаН уе11е ге8181}еге сшиз осса81отз 1з1тоге. Летопис Матице Српске К. 129. Стр. 47. у примједби.

****) Срећковић, Ис.торија српскога народа. К I. Стр. 303. С. Кончар

ТЕЛЕСНИ И ДУШЕВНИ РАД У РАВНОТЕЖИ

У најновије доба, велика се пажња обраћа здрављу деце по ппсолама. 0 томе питању професор Нусбаум у Минхену вели ово: Када све скупим, што сам искусио за двадесет и девет година мога лекарског посла, онда морам рећи да сам за сво то време имао тек неколико болесника, који се разболели за то, тпто су сувише напрезали своје кости и своје-мишиће (мускуле); али многе стотине болесника посматрао сам, који су себи болесг навукли дугим душевним послом, и у овим приликама често .је било немогуће болеснике са свим и потпуно излечити. Ја сам дошао до уверења, да склоп човечијег тела није удешен за седење за столом па да се штудира, него за телесан рад. Нашао сам, да су најсретнији и најрасположенији они, који сеју и ору и већи део дана проводе у кретању по свежем ваздуху. Таквим људима баш слатко пада њихова иначе проста храна; код таквих људи никад не ћеш чути, да се туже, да им смета штагод варењу у стомаку, да су троми, да имају конгестије у глави, или да су им живци узрујани. Са свим друкчије се осећају чиновници, учењаци и уметници, у ових је често врела глава а хладне ноге, често им желудац споро ради, а дебело црево нимало. Мало ћеш наћи међу овима, који се не

туже на непрестано раздражене живце. Код ових људи све је мање угодности, нријатног осећања и доброг расноложења. Ми знамо, да сваки орган, који се употребљује, стиче више крви, његове крвне жиле се шире; па кад је доказано, да кроз мишић, који ради, крв струји много више, него ли што струји кроз мишић који мирује, онда то зацело стоји и за мозак. Има ли у мозгу више крви, то бива само на штету других органа. За то буде у ногама и рукама мање крви, за то су хладне, а мозак има и сувише. Но што је више терета у томе централном органу а мање крви у периферији, то се непријатније осећамо. Што пре наиђе таква несаразмерност у човечијем телу, што је дакле индивидуум млађи, то су штетније последице те поремећене равнотеже. Друго је пак ако је тело човечије са свим стало на снагу, тада су његова ткива постала већ чвршћа, његове све разне мембране (кожице), и све његове крвне жиле мање се растежу, него ли што је у са свим младих, нежних особа. За то ће зрео човек више шта да поднесе, него ли што ће поднети младић и дете. Буде ли несаразмерности још код детета, то је штета очигледна и стална; и да се дође до здраве равнотеже, треба жртава и у времену и у новцу, које се ретко може да нађе. Хоћу ли јасније да