Student

Хајнрих Хајне

(поводом 150 годишњице рођења)

Хајне се развијао и делао на пол.у кшижевности у периоду крупних друштвених прелома који су се створнли у Европи свуда гле је феудално земл.опоседничка привреда прелазила на нову буржоаско - капиталистичку. У Хајнеу су се најдубље одражавале протипуречности људске свести, Koje су се стварале под утицајем тога прелома, и то објашњава ванредиу нопуларност његове поезије Његови утисци из летињства су пезапи за дугогодишњу окупацију Дизелдорфа од стране победничких Наполеонових трупа, тог „веселог народа песама и славе". Ту је корен њсговог интересовања за идеје и расположоња велике Француске Револуццје, ту је такође, извор његовог обожавања Наполеона који је рушио феудалнн норедак, кметство и класне преграде у освојеним земљама. У раном Хајнебвпм стваралаштву иашли су јак одраз сви утисци тих првих година живота и учења. 1821 годиие појавила се прва збирка њсгових стихова: циклус »Junge Leiclen«. Кроз ту књигу провеЈ'авају дизелдорфске успомене. рајнске легенде и неуредно читање авантурнстичких романа, чулноватих 6зј‘ки и фантастпчних прнповедака. У npsoj' књизи Хајнс трзжи нутесе и његово сваралаштвр још нема потпуно самосталан карактер. Али већ у првој збирци звучи глас правог Хајнеа. и из године у годину спе јасније пступају оригиналне. бнтне црте његовог талента. Он се потпуно испољио у „Интермецу“ који је јсдно од највиших достигнућа иесничке уметности. Циклус песама „Лирски интсрмецо“ (»Lyrisches Intermezzo«, 1823) заслужно заузима место упороло еа најбољим делима светске поезије о љубави: са Дантеовим и Петраркиним сонетима. Ту је репродукована исторцја песникових љубавних преживљавања која су увек играла г.елику улогу у његовом животу и стварању. По обиму мали, овај циклус задивљује сједињавањем смеха и суза које је тако карактеристично за даље песииково стваралаштво. Заједно са тим овде се јасно изражава чисто хајкеовски манир: утанчана једиостав ност израза. отсутнрст нзвештауености и сл. Те цртс сс још јасније изражавају у трећем циклусу песама „Поново у домовини" (»Die Heimkehr«), Овај циклус, заједно са пес- « мама које је иаписао доцније, у до- i ба путовања по планинама Харца (»Aus der Harzreise«,lB24). и са циклусом песама посвећеним Северном Мо i ру (»Die Nordsee« 1825—26) сачињава i ју чувеиу „Књигу песамд“ (»Buch der Lieder«), Та књига је један од . најдубљих израза ромаитичног гле- '■ дања на свет, у њој није тешко осе- ( тити и оно ново што ће доцније о- i слабити Хајнеов романтизам. Пес- « ник је реалнији он не тражи објаш- , њење својих патњи у идеји апсолут- i ног, он је ближе земљи, познаје снаry свакидашњице и користољубља. t

са фантастичним ликовима у његовим стиховима звучи савршено реалан потсмсу, сштра сатира, ноте које изоСлl.«4»-*'у, и једзк сарказам. Романтпчарска кронија овде добија посебап ослик. Хајне се смеје свему, чак и самом себи и својој љубави. „Књига песама“ је истовремено и поезија снова и скривена свест да она нема права да постоји. Тешко је било остати у свету снова када су развитак научних знања и пораст технике потсећали на моћну владавину ствари које имају краја, одводили од бескрајног и причвршћивали свест за земљу. Доцније се Хајне ругао мистицизму и идеализму. Он је схватио коме је пријатно да говори о другим световима и у отровним стиховима је прнчао о томе како се тим световима обмањује народ и „извлачи му се испред носа мастан залогај“. Знао је да старинске песме, које „одрицањем од мучног живота’* зову иа небо, „служе зато да би се успавао експлоатисани народ“. Конфликт између романтизма и реализма био је уметнички израз еволуције коју је Хајне проживео у својим политичким схватањима. Прве збирке његових песама су се појави.тс четврт века пре буржоаске реголуције 1848 и „Комунистичког манифеста“. Тако наЈплоднији период стваралаштва пада у доба припремања борбе за либерално-уставну монархију, у доба формирања буржоаско-либералних идеја. Нешто доцниЈе, на ХаЈнеа знатно утиче настаЈање радничког покрета, и у вези са њиме, идеЈе Маркса и Енгелса. Али Хајне до краЈа живота није у себи изградио устаљене политичке погледе. Већ у „Сликама са пута“ (»Reisebilder«), првом песниковом прозном покушају може се пратити таЈ процес губљења романтичних елемената, његов повећан интерес за земљу и друштвену борбу, поЈачан револуционарни патос. Оштро запажање, мржња према филистарству, одушевљавање идеалима Француске револуције и, упоредо с тим, каприциозни индивидуализам естете су типичне црте Хајнеове психологиЈе и оне обележаваЈу сву његову оригиналну и cjajну публицистику. Снови о револуциЈи, о идеји слободе, Једнакости и братству одушевљавали су ra и истицали се у његовим делима Још онда када је већина иителектуалаца штпупо признавала и штитила постојсћи i; зредак. Хајиеов књижевни пут се од првих корака претворио у тријумфалии ход и он Је у моменту Јулске револуције 1830 године, стекао наЈширу популарност. И као што су песме из »Buch der Lleder« од свог постанка биле добро читаве Немачке, тако су се сад од уста до уста преносили сарказам и политичке крилатице „Слике са пута“ и улазиле у свакидашњу политичку употребу. Његове књиге су биле забрањене, прво у Гетингену, а затим и у дру-

гим немачким градовима и државама. Бојећи се прогона ишао је у Енглеску и Италију. У Хелгеланду Је добио вести о јулској револуцији у Францусхој. Ако су и npe, ХаЈнеог«а пслитичка расположења била доста радикална и његов расцеп са владајућим класама Немачке ванредно дубок. то сад он одлази Још даље од глупе немачке реакције коју мрзи и одлучно пружа руку револуционарној демократиЈи. После појављивања његова два оштра памфлета није му оста Јао други излаз осим емиграциЈе У Француску. Тај период свога живота и рада завршио је издавањем дивне збирке лирских песама „Ново пролеће“ (»Der neue Fruhling«), У маЈу 1831 Хајне Је допутовао У Париз који Је преживљавао послед њи ентузиЈазам и прва разочарења револуииЈе. Јасно је увиђао опасност која прети новом уређењу. Он се сам више пута изражавао за уставну монархију, одбацујући републику као нешто што не одговара условима тога времсна. На њега су такође утицале нове идеЈе сенснмонизма. Многе идеЈе новог учења су биле врло блиске мислима коЈе Је ХаЈне већ низ година заступао у свом књижевном стварању. Противуречност његове природе, карактера и гледишта на свет, условљена прелазним положаЈима социјалне групе којој Је Хајне iiimiimimmiiimiiiimmiiiiiiiiiiim miiimmiiiiiiiiiimii

припадао, условила је сва његова колебања у области идеологије. Тако је он борећи се са спиритуализмом у славу сензуализма, одушевљавајући се утопистичким социјализмом, остајао индивидуалност и естета, и заступајући интересе експлоатисаних у исто време пуштао отровну стрелу на народ који „смрди на сир“, одбијао да посети револуцпонарне састанке и да „пије брудершафт са калфама“, и радије се враћао у раскошне домове крупних финансијера, нарочито Гочилда. Хајне је 1843, после тринаестогодиi'.h сг отсуствовања, путовао на кратко врсме у Хамбург. Положај домосипе кс«л је у поређењу са Француском био врло тежак, учкнио је на песника врло потресан утисак. Њега муче и царннске прилике и глупи не мачки интелигенти и подвизи цензуре и инертност нар<«них маса. Пред читаоПем пролази ннз тешккх, мајсторски датих слнка тупости и бесправља иемачког живота. Али песник не пада у очајање, напротив, он је пун наде у будућност. Ои пева нову, бољу песму о томе, да је време да се ~небо остави анђелима и врапцима”, а небеско царство пренесе на земљу, где ће за све бити довољно „и хлеба и ружа и радости”. Песма је написана под непосредним утицајем Карла Маркса. Хајнеово пријатељство и познаство са Марксом и блискост са радпкалном групом немачке и међународне емиграције пада баш у 1843—44 roдину. Хајнеови стихови, штампани у првој свесци „Немачко-француског летописа” Маркса и Ругеа, заувек су му затворили границе Пруске, а сарадња у комунистичком листу »Vorwarts« за мало га није коштала прогона из Француске, (у јануару 1845 године редакција »Voxwarts«-a iniiiimiiiiiiiiiiiiiiimiiimiiiimiiiiimiiiimiimiinimii

међу којом и Маркс, била је прогнана нз Париза). Хајнеове „Савремене песме” ти живи одзиви на све савремене појаве: лицемерност пруског феудализма деспотизам кнезова, ограниченост јункерства, мрачњаштво научника. одпадништво либерала прославиле су Хајнеово име не мање од „Књиге песама” и дале су му право да назове себе „срчаним добошарем револуције”. У том циклусу најпознатија је песма ,Л качи” («D'e Schlesieschen Weber«) која je ушла у немачку иародну поезију. Написана је под утиском устанка ткача у Шлезији (1844). Иако није био партиски човек, нити доследан револуционар, Хајне је ипак умео да устанак види очима мислиоца блиског погледима напредиих бораца за комунизам. У устанку, он је видео не побуну гладних, него клице радничког покрета и У потресним стиховима опевао је пролегере, напаћене мученике. Давнашња Хајнеова болест, сушење кичмепе можднне, појачала се 1^47—48 и потпуно ra је паралисала. Под утицајем болести поколебало се његово пантеистичко гледање на свет које никад и није било потпуно чврсто, и он се вратио Библији и „простој вери отаца”. Али то обраћање му није сметало да се иронично атеистнчки изрази о религиозним темама. Противуречности које се могу пратити током читавог Хајнеовог живота биле су својствсне многим људима те историске епохе, када је револуционарност буржоаске демократије у Европи већ умирала, а револуционарност социјалистичког пролетаријата још није сазрела, Оштро мењајући своје друштвене позиције, Хајне је у позније доба свога живота иступио као борац за идеале буржоаске демократије, а пред свој залазак постао, како сам гордо изјављује, и пророк комунизма. Хајнеов скептицизам и иронија су проистицали из несвесне жеље да заштити „надкласне” идеје буржоаске демократије са којом је он био везан и социјално и психолошки, да их заштити од класне борбе која се ширила. Зато Хајне није потпуно схватио најнапреднија, права револуционарна учења свога времена. Њему се чинило да комунизам мора да уништи лепоту у свету, зато што лепота не доноси користи, да ће се „шуме олеандра” исећи да би се у њима садио кромпир, да ће за увек бити изгнани „славуји, ти некорисни певачи”, а да ће од „Књиге песама” бакалин да прави фишеке и да сипа у њих кафу и бурмут старицама 6vдућности.” Али без обзира на све сумње његов поглед је био уперен напред ц Хајне је често сасвим искрено тврдио да су људи који су изишли из Хегелове школе „доктори револуције” снажни својом логиком, а њихови ученици „једини живи људи у Немачкој”, и да „будућност припада комунистима”. Страсне расправе о његовим „идејама” и „колебањима” историја је решила у Хајнеову корист. Његово име је потомству остало као име једног од највећих певолуционарних песника деветнаестог века. (Изводи из велике совјетске енциклопедије; превела Р. Маринковић). ХАЈНЕ: ПЕСМА ШЛЕСКИХ ТКАЧА

Без сузе у оку, с гневом у грудма, седећ за разбојем, шкргућу зубма: „Немачко стара, покрл ти ткамо, троструку клетву у н» уткивамо ми ткамо, ми ткамо . „Проклетство богу, ком молитве сласмо док трпесмо, мрзнусмо, гладовасмо; залуд се живот наш надом проткивао, ти си нас варао и залуђивао ми ткамо, ми ткамо, „Проклетство краљу свих богаташа, ког ганула нису сва страдања наша, што последњу пару из тела нам цеди, na метиом дохакава нашој беди ми ткамо, ми ткамо. „Прокпетство тобожњој отаџбини где срам и ругоба тек расту н висини, где свакоји цветак се кида пре рока, где трупеж и мемпа дају црву сока ми ткамо, ми ткамо. „Чунак нам снује, разбој нам прашти, ткамо даноноћно, на јави, у машти Немачко стара, покров ти ткамо, у њ троструку кпетву уткивамо ми ткамо, ми ткамо. (Превео Јован ПОПОВИЂ)

ГНЕВ ЏОНА ПРИСТЛИЈА

Николај Поголин:

Двојактт утпсак знапи пеодреће тгост. 0 томе хоћу потиупо искрапо да говорпм енглеском писцу U. f>. Пристлију. Његов чланак, штампан у октобарском броју америчког часописа" 47 Мегезии" чланак иптересантан, гљевап даје попода за велпку Јвудску отворспост. Менн се пе свпђа гшев иа колоиттма. Лош ми је непријатнији ропски иокорап гњев. Смепган утпсак производи песнпца у џепу. Али ја ћу гњсв енглегког писца Пристлија да само меланхоличним. Тај чланак упућен Американцима се назнва „Због вас страх обухвата ссет“ и почиње речима: „Ја знам Американце...“ Судећп по садржају то ie стварпо тако. „Да. каже Прнстли ја могу да кажем да знам Аметиткание. Алп iKo их и пе би знао. ја бих сада посматрао Америку и А мерпканце с великим иепопереп.ем и растућим иепријатељс гвом“. Да.ље бих јако желез да препргам речи из члапка Пристлија „социјалисте либера.тног енпеског типч“ како он сам себе назива у том члап- i ку, али ја то немам прква да урадим, па макар из пријатељских побуда. i Нека Пристли говори '■амг i „Све то што се говори п ради v i Гјелињеним Америчким Т кавам« ■■ може лако да измени живот i безбројнпх милиона људи, одво- i

јеннх ол Америке хп.љадама миља. У Европи, људи који не могу да паставе свој рад, жене ксје са очајањем мисле како да нахране своју децу, управљају своје погледе према Америцп и грчевито се хватају за свакп извештај отуда. Јасно је да је то ужасна одговор иост.. А у чему се, ако ое не гледају поједипи иступи. огледа то о-.е ћање одговорпости Америке? Пјкчткад. се код нас јавља такво ње, као да наша судбина зависи цд одлуке која долази из огромнш циркуса. Конфесмепи, којп гису пооветили ни једно јутро озбиљном размиш.љању о светскнм проблемима журе се да дају своје гласове који мо гу да униште половнпу контииента. „Пајмоћнија влада нг земљн. га- : свим очигледно, пије наследила пи какву политику, никакве традицлје. које би руководиле њима и јагно се i налази под утицајем неодговорне, лакоме иа сензације штампе, и бира- * ча, који као стока лако падају у па- i тптку. Зампслптс паша осећања. То i је исто као и бнти затвореи у једној ( кући са каприциозннм н пијаним ј џином". ј Тако почиње свој чланак Пристли ( ија пре свега хоћу да се ослоболим * грубости која пара слух. Хоћу да i мислим да се реч ~стока“ јавила ус- i лед зајетиичког књижевног манпра. г кицошке отворепости. Важнија је мнсао. Оиа је, истину говорећи, ди-

нична. Треба у свим ситницама, до последњег шрафића, познавати тајне изборне мехаиике ваиада да би се са тако презривом фразом изјаспило о самим бирачпма. Они лако падају у панику, али ко прави панику? .. Ко?... И зашто? ... Зато се и добија неодређенп утпсак, да ви. Пристли, лупате по столу песницом, стављајући под песнтгцу јастуче. Извините ме, алн ви се љутите уз ревераисе. Озбиљан писац, посматрач, хоће да каже истину о амерпчкој влади, оп много шго шта зна, још боље разуме. и одједном озбиљни писац, чна лац, прави безнадежие комплпмепте на безнадежну адресу. Ако се сложите да су амерички владајући кругови „циркус“, како се вп сликовпто изражавате, опда ваше речп о „најмоћнијој владп на земљи“ звуче као чудап комплименат. Ако Је то „капршшозни и пијаии џин“ како ви називате утиске Европејаца о америчкој делатности у Езр > пи, ипак ie сумњиво; треба лн хвалити његову условну снагу? Моћна влада не можв да личн на циркусанијаду. „Каприциоз.чи и пијапи џит> • • •" То је смешно и тужно. Али не гроба грешити душу Није у пијанству нити у сну створен англо-амерички блок. Ипаче испада да су трезвепи лабуристи пошли да лучпују са пијаним моноџолистима. Не. то је неозбиљно. То je само књчжевни термин који замагљује суштину ствари А суштина, несумњиво. узнемправа плаши, изазнва гњев таквпх људн као што је Пристли. Ево шга он пнше даље: „Дозволиге ми да укратко објас-

ним своја убеђеља. Ја сам социјалиста либералиог, енглеског типа. Ја нећу да намећем свој социјализам Америпи (за кога, она, исхнну говорећи, није ни прнпремљена) али, с друге страие, готов сам да учиним све да спречим Епглеску да се одрекне свога соцпјализма, јер једипо тај социјализам може да је спасе“. “Ако Американци вшне воле сурову свађу, продужује Пристли, познату под именом „слободне приватпе иницијативе", онда нека је иродужавају. Ја молим само једно, да је они пе хвале и одмах погом не осуђују њене неизбежне резултате; страх пред беспослицом, ту чињеницу да сви укусни залогаји припадну спрегнима и грабљивцнма, атмосферу конкуренцнје и наснгурности, осећање да сурови индустриски конфликти нису лалеко. Оснм тога, као Енглез, ја не мислим да прпмам нпкакве покровитељске савете од страпе адвоката крупнога капитала ~.“ Ето праве адресе п саме суштипе гтвари: Америчкн крушги капитал најреакциоиарнији империјалнстичкп кругови. Алн мене чудн, зашто Пристли као да затвара очи прел суштином питања? Нема никакве сврхе гневити се у ваздуху, У ствари. коме је адресовано ово што даље следи? “ ... Престаните да играте улогу наших покровитеља н да нам лоед лажете одлуке које су се давно показале као непогодне за нас., “ „ ... Дописницп пишу свакакве глупости о томе да смо ми народ којн изумире .. “ „На већину од вас Амерпка upoизводн чудал утисак. Постојп нештс

што се назива „амернчким типом живота“, што претставља не само то што ви хоћете за себе, него и оно што ми сви треба да нмамо. Али ако тај живот тако добар и пружа тако велико задовољство, загато су онда амерички мислиоци, уметницп, публидисти и другп тако дубоко незадовољнп, тако разочарани, зашто је у њима толико горчине? Никада још америчка књижевност ннје била прожета таквим песимизмом као дм* нас. Зашто су у том дивном животу људи тако несрећпн? Зашто је таги' много од оиога чиме се ви бавите у своје слободно време, бегство од вашег живота? Шта вас приморава, да пз взчери У вече, гледате заслепљујућу глупост, нарочито исфабрнковану за вас? Зашто ви тоћете да ми усвојпмо оно што вас доводн до све дубљег рчајања? Зашто све то што ви примате са заноссм претставЈва или огорчени протест или наркозу? Зашто све брже н брже треба да се окреће бучно коло пијанки на брзу руку, незреле сексуалности, жарких ватри п мрачног мишљоња? Шта је с вама? Ето каква шттања ми постављамо овде Можда сте ви понекнаут око поноћн искрепи један према другом. али ви нисте пскреии према нама, бедним Европљанима, који ие могу да имају бнфтек за ручак... Ви се хвалите топлим собама, раскошним аутомобилпма, свнленим чарапама за девојке, ростбифима и кре мовима за ручак, вискијем у изобнљу, ограниченпм једичо вашим цепом. и ипак ви чам никада не пока-ујрте то што је мнјго важније/ а то је стање ума које бп требало

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Бро) 41