Student

МОДЕРНИЗОВАНА „МАНОН“ НА ФИЛМСКОМ ПЛАТНУ

ОПТУЖБА ЛАЖНОГ МОРАЛА

Сад нам постаје јасно зашто већ годитгма католичка црквт напада филм "Манон“, који је недвссмислено и у саврсменој ингер.фетацији класичне *Манон“, АСс ilpeвоа, успео да још јсдном уздрма дог.ме морала, онакве како их прописује католичка црква. Зато је црква ставила ”Маном“ на индекс и бацила на њега анатему, захтевајући од верника да ra бојкотују. Класичка ”Манон“ Абе Превоа, инспирисала је редптеља Анри Жорж Клузоа, у његовом модерном тумачсњу тс старе теме. „Манон” губи много класичних особина, али нпак дух архаизма провејава и у новој обради. ”Манон“ је сада у новом амбијенту, али са истим ћудима, можда не толико перзерзна колико темпераментна. При том је у својим прохтевима и незасита. Новац јој је преко потрсбан за луксузни живот. Томе она жртвује и љубав заправо оссћа је на свој особит начин. Али то није зато што она то жели. Жалосно је за друштвени морал што је на пут разврата и похоте гура рођени брат који од тоra има користи. И њен драган се томе не противи, наравно после кратке борбе са самим собом, јер је увидео да ће само на тај начин успетн да је залржи зз себе. А он је био свестан да оиа пикада није била само његова, и други су исто тако билн власници њеног тела. Он је на све то пристајао да би остала уз њега. Кад јс умрла, ма како чудно нзгледало, он је срећан што је она мртва, јер је тек сада само његова. Та поента филма, веома снажна али поразна, и застрзшујућа, немилосрдна, звучи као задњн ехо оптужбе против свих зала овога света. Јер, све је у њиховом свету било лажно. Чак је и њихова љубав била лажна. Лажни сјај, неискреност, пороци, свет варалица, подлаца и осталих криминалних типова. Немаштина је страшна. И зато се дешава да муж продаје жену, и брат сестру, јер живети се мора. Другог излаза није било. Хтели су удобан живот, а друкчије ra нису могли створити. Та страшна оптужба, бачена у лп»■■■■■■■■■■■■■■■»■швакаашввввг?; -r zi

ЈИРЖИ ВОЛНЕР

цг савременом друштву, звучи као шамар, од кога образи црвене. Како је стара тема, модернизована, и укључена у бит савременог доба, ахтуелна! Нису ту само у питању Манон и Робер. Има безбројно при. мера сличних њиховом. После филма „Манон” постаје више него разумљива раздраженост свих оних, који помоћу ”божанских“ закона по кушавају да анатемишу "проклет. нике” који крше њихове демагошке догме.

Ж. БОГДАНОВИЋ

НОВЕКЊИГЕ РИСТО ТОШОВИЋ: (Издање "Просвете", Београд - 1951)

Сврставати значеље поезије у оквире дефиниција и формула није нимало лак ни захвалаи посао. Ипа«, постоји једиа дефинкцнја која је иако не претендује на целовитост довол>но убедљива и инвентивна. Дао ју је кљижевник Душан Матић; „Поезија је“, рекао је о«, „непрекидна свежина света“. Та мисао, често понављана код нас. намеКе се неодољиво и сад приликом читања посзије Р. Тошовића. Није у питању потпуно отсуство новог, свежег поетског израза; њега, несумљиво, има у Тошовићевој збирци. Али исто толнко има и песама које нам мало шта казују својим једнобојним, опорим и незанимљивим изразом. Тахве су, иапример, песме: „На првом кораку“, „Мој гри>б“. „У мени су јутрос мора“, „Облак“, „Исповјест“, делови песме „За мир твојих снова” и неке друге. Ако по изразу Тохбовићева поезија није сасвим разноврсна, она је то сигурно у тематнци. Тошовић је у овој књизи стихова оживео успомене из ратних година, пружио лирику интимних осећања и постске одговоре на нека питаља нашег узнемиреног савременог доба (например песма „Ружан сан”). У првом циклусу „Зора се опет смијеши“ ТошовиК је дао песме из једног

детин.ства проведеног у рату и тамницама и о мајкама које тугују за својом децом. Има у овом циклусу искрених места казаннх лнрски топло и једноставно. Ту је и једна од најбољих песама у збирци „Срце ми горн усред мрака“, импресивна и сетна туга за девојком. Osa песма је сва дата у пластичном, визуедвом тону. у заокруженим слккама, и делује непосредно и упечатљиво. Подужа песма сл насловом „Цвијет на згаришту“ претставља у неку руку синтезу песама из првог циклуса. Иако би јој се могла замерити извесна растегнутост и расплинутост, оиа је у целини кмпресиван оптимистички израа вере у човека и нашу земљу поса« тешких данл рата, казаиа смиреним стихом, пувим и садржајним: „Дошао сам, али родвога дома ввсам нашао. И вивога није било да загрли уморнога гоета. Јодап ме Је рани цвиЈет само на згаригату дочекао. А меви Је било и то доста доста“. У циклусу „Моје право име“ песма „Старо гробље“ привлачи највише пажњу. То је мисаоно најзрелија Тошовићева песма о дубоким променама које рат унесе у душу човека, о зори слободе „на чијој се ватри сви озебли греју“. Интересантиа су свакако и „Три со нета о радости", поготову што сонет као песничку форму веома ретко среhejfo код наших младих песника. ТошовиКу та форма одговара, и његов треКи сонет претставља значајан поетски домет. Циклусом „За мир твојих снова“ обухваКене су песме посвеКене домовини и нашој борби за истину и мир у свету. Успеле су песме „Сусрети“ и ■Завичај“. Дужа песма „За мир твоснова“ садржи неколико сувих и

недовољно поетских детаља, али и веома снажних места. -узбудљивих патриотских акцвната: „И зваћеш, будна, уздигнуге главе, сегну ли на мнр твог патннчког крова, поћи у сусрет воћи грозничаве за спокоЈ своЈих распЈеваних снова“. Збирка песама Р. Тошовића има, као што смо видели, позитивних и вредних особина. Али има, такође, поред недостатка оне „непрекидне свежнне“ поетске, који је овде њена основна слабост, и неке друге маие. Тошовић још увек подлеже разним песничким утицајима. Из песме „Ако си дјевојко“ сасвим се јасно occha несавладани манир Оскара Давича, који се oceha и у скоро посвудашњој употреби, или боље; злоупотреби речи „смијех“ (например: „у брку цвијеће смијеха“!) Има нечега и од Јуре Каштелана. Он у песми „Још једну зору“ каже: „Још Једну зору, још Једно дијете да видвм, да пољубим, равиице свиЈетле кад ножима приЈете смиЈехом да одрубим". док Тошовић то у песми „Сан и јава“ разрађује овако: „Још само у сну ту птицу Јаву стриЈелом снова да устријелим. Још само у сну ту рану крваву пољупцем суза да исцЈелим". То све потврђује чињеницу да Тошовић још трага за самосталним, оригнкалним поетским изразом. Збирка „Цвијет на згаришту“ је, у поређењу са првом његовом књигом „Стихови са Кошура“, напредак у том тражењу. То показују песме „Срце ми гори усред мрака“, „Старо гробље“, „Тај осмјех“, ~3авичај“ и друге. Оне су дело песннка који осећа свет и стварност око себе и у себи, и уме да је пеоничком речју саопшти.

М. И. БАНДИЋ

Аца Јовановвћ Мотпв из МакедониЈе (дрворез)

Импресије са једне књижевне вечери на Медицинској великој школи

Пре неколико дана лптерарни клуб на Медицинској великој школи одржао је своје р»едовно књижевно вече. Радо-ве су читали другови Стободан Цвегковић, МиодраlГ Рапајић и Кетиг. Своје стахове Цветковић везује за исувише нагле и младалачке, да кажем наивне доживљаје. Он се не саживљава са песмом. Кад би било у његовој поезији више осећајности, могло би се очекивати да ће Цветковић кренути путсм који води поетском успсху. Код Рапајића има више ширине у избору мотива. Али један утисак домиииlра над свим осталим; Његова поезија је више интелектуална него смотивна, а изнад свега више изгубљена него стварна. Код Ратгајића he се наћи старомодиих израза: сјајна бајна, рујна бујна, итд., а ниједна његова песма не може да прође без речи „ко6но“. Није то доживљеки бол, то је умирање помоћу оггијума, вештачки песимизам. без веза са животом и људима- У оваквим песмама нема ведрине, круг радости У њима је затворен и све је грдобно и тужно. Има, даље, у песмама Рапајића и јевти!них шлагерских израза и баналних транспоновања. Међу тројицом песника-медицинара највише обећава Кетиг. Он зна за лирски кзраз, зна да фигуру слике употреби на један оригиналан и песничкн начин. То је песнвгк који нма прилично широк круг осећања.

Но, та осећања треба више дотеривагги када се преносе на хартију. Значи, треба внше брушења и глађења стихова, интензивнијег настојања да се личним проживљавањима да уметнички израз. Дискуоија се кретала објектавно. Чудно је да критачки посао Шијаковић везује искључиво са Сартра, удаљавајући се често од доследне документације. Мени се чини да он више но што треба прави екскурзије у алузијама и сасвим ауторнтативно најављује своју критачку појаву. Сретен Перовић је дао једну доста стручну анализу поетског рада тројице пеоника. Код Мандића је бшто лепих критичких ог.сервација и добија се утисак да је он најдубље зашао у материју пеоничког рада ове тројице песника. Оно што би карактерисало његову критику било би, пре свега, непосредан начин аргументовања. Овакве вечери и оне које ће, надамо се, уследитн, стварају широке литерарне могућности друговима са Медицинске школе да, поред своје медицинске струке, раде успешно на књижевном плану.

Момчило МИЛИЋ

0 МИЛИОНАРУ који је украо сунце

Живео је једном на свету велики ми лионар. Десило се, да је У своје руке сакупио све богатство света. Није било ствари коју себи није моrao да пружи. Стаиовао је v најкрасиијем замку и сви људи су му служили. Али, јад|ни милионар је био болестан. Његова болест није била толико опасна, колнко одвратна. По целом телу су му избили огавни жути чиреви, који су преко дана цурили, а ноћу су ужасно пекли. Била је то страховито ружна болест тако ружна, да се и сам милионар стидио због н>е и настојао је зато да је сакрије у хаљине од меких тканина и у кревет са овиленом постсљином. Његово имање је стално расло. А н н>егова болест ie такође расла. Постојала је опасност, да he ове израслине да обухвате и очи. Tora се богаташ највише бојао. Morao је добро да сакрије сва мсста на своме телу ово је било једино, кој| Јс морало остати

непокривено, ако је хтео да живи, влада и зарађује, Болесни милионар је решио да позове лекара. До сада ниједног није питао за савет, нити их је пуштао себи, јер није хтео да ико дозна како је, у суштини, бедан. Бојао се, да се људ-и који су му завидсли на љеговој огромној срећи не би радовали његовој болести и не би били срећнији него што је он. Ми-слио је да, пошто има највише пара, мора имати и највише cpehe. Осталн људи су исто тако мислили, гледајући н>егова дивна одела, аутомобиле и раскош. Тако је позвао најбољег лекара и рекао му; „Господине докторе, прегледајте ме добро и посаветујте, шта да радим, да бих оздравио. Моја болест је тако одвратна, да за н»у не сме нико да дозна. Зато изви-ните, што ћу наредити да вас погубе, пошто ме прегледате. Не верујем ниједном човеку тим мање људском језику. Мит о краљу Мидасу ме је научио да будем доследнији од њега. Уостдлом, вашој жени ће из моје благајне бити исплаћена велика пензија, а ваша деца he се школовати о мом трошку*. Лекар је приметио да је дошао његов последњи час. Jep, убиствена моћ овога чозека беша огромна. „Моје животне силе брзо нестају*, говорио је даље милионар. „Делајте брзо!* Скинуо се н стао пред њега наг, наликујући на размрљану гусеницу или на трули зуб.

Лекар се згадпо. Како је могуће, мислио је, да мене, потпуно здравог, убпју обог његових чирева. Сваки човек има ту моћ, да убије другог човека. Кад је он има имаћу је и ја. Саветоваћу му лек, који ће га врло скупо коштатн. „Милостнви господине*, рекао је, „внам лек вашој болести. Утолвко је бољи, што једино ви можете да га набавите. Вама је потребно сунце. Али не само мало, као што, као милостињу, добијају остали вама је потребно цело сунце. Имате огромно богатство и, мислим, да њнме и сунце можете да снесете са небеског свода у своју палату. Ако се с њим затворите сами за неко време, да будете из близине почашћени његовом благородном добротом изаћи ћете из сунчане бање не само потпуно здрави, већ и бесмртни. То је једини лек, који могу да взм препоручим, На вас је сишла болест целога света. А сунце је здравље целога света“. Милионар је поверовао лекару. Како да не поверује човеку, кога јс само корак раздвајао од смрта. Само је још упитао: „Не знате, да ли је сунце скупо?" „Сунце је скупо свим људима. Можда ће једном бнти јевтиније”. Кад је лекар завршио, одвсли су rt и погубили. Удовици је био уручен чек са знатном сумом, сирочићима школске књиге,

два потпуно очувана лењира из милионарове канцеларије и кутија за пера са натписом : Учи се, сине, да будеш мудар, Милнонар је затим размишљао, како да ra што мање кошта скидање сунца. Дао је да се подигну огромне скеле. Стотине инжгњера изградило је велелепне лестве, пројектанти су радили на плановима зграде у коју је требало да буде снешено сунца. За то в.реме ја ћу постати бесмртан чиревима. Милнони радника из свих земаља света ударали су чекићима, не зато да би скинули сунце, већ да исхране жене и децу. Једне ноћи, која је била тамнија него отврдло срце скинули су људи милионаРУ сунце са свода у огромну зграду и затворили га зидовима оД армираног бетона и челичним оклопима. Ниједан зрачак није одлазио. На свету је била тама и милнонар се радовао,'верујући да му је све успело. У тами ни Бог неће познати, мислио је да нема сунца. За то вреће ја ћу постати бесмртан и ко ми шта може после тога! Нећу се задовољити само сунцем; однећу и све звезде и додаћу их своме благу. Бнће моје, као што су моји вредносни nannipH, уложени у банци „Его*. Убрзо неће бити ствари, која неће бити моја. Купићу и Господа Бога и учинићу ra својим секретаром. Бнћу млад, диван, бесмртан и најбогатији. Ко ће ми одолети? Могу да завладам зем.љом као женом и она ће бити задовољна што је освојена јер жене воле јаке и крепке мушкарце. Ура-ура! За то време будили су се људи из сна. Много су се чудили што сунце већ не светли. На небу је само стрчала велика црвена раиа, поред које су се ватрогасци и молери

Јвржв Волкер