Student
16 ДЕЦЕМБРА ХОР К.У.Д. „БРАНКО КРСМАНОВИЋ ИЗВОДИ REQUIEM В.А. МОЦАРТА
Пишући, пре тридесет година, о првом извођењу Моцартовог "Реивијема” у Београду, наш познати музичар и музички критнчар Милоје Милојевић рекао је о великом коипозитору: "Невероватна непосредност у мелодиском изразу; психолошка дубина свију уметничких емоција; разноврсност и слободна хармониска концепција спојени су код н>ега у један јединствен гест живе, изразите хармониске драматике.” Није се могло са ман>е речи рећи више, него што је то Милојевић рекао о музичару, чије је дело од свог постанка до данас остало стално живо и увек једнако актуелно и са истим одушевљењем примано у свим концертним дворанама културног човечанства. Моцарт је рођен у Салцбургу 1756 године, а умро је у Бечу 1791 roдине, Његов отац Леополд и сам је био музичар и, што је, свакако, за судбину младог Моцарта било веома значајно, био је истакнути виолииски педагог, те је веома рано запазио изванредни таленат свога сина и своје знање усредсредио на подизање његовог талента. Млади Моцарт је као ”вундеркинд“ 1762 концертирао у Минхену и Бечу, од 1763—1766 у Бриселу, Паризу, Лондону, Амстердаму и Цириху, а од краја 1769—1771 као дечачић од петнаест година био у Милану и Напуљу и тамо се упознао са тековинама италијанске музике. Своје прве творевине па чак и неке опере писао је као дечак од непуних четрнаест година. У својој раној младости је мноro пропутовао, много видео живећи веома удобним и срећним животом, ослобођен свих материјалних тешкоћа и брига, које му је касннје наметнуо породпчни живот. У својој двадесет и петој годинн био је салонски музичар на двору салцбуршког архиспископа и већ из тих дана понео је немиле успомене: ”Оба господина собара седе за почасним местима у врх стола. Ја, међутим, имам част да заузмем место бар испред кувара...“ писао је v једном писму, описујући дворску хијерархију, у којој су музичари имали исто место са осталом дворском послугом. Свакако је и овај живот морао утицати на њега да изјави на једном месту: "Једино сиромаси могу да буду најбољи и најискренији. пријатељи. Богаташи не познају осећања пријатељства”. Но, и поред тешких материјалних прилика које су ra мучиле, нарочито после његове женидбе (прича се да, су и он и, нарочито, његова жена били јако рђави домаћини) Моцарт је дао неколико дела, нарочито неколико опера, које се н данас одржавају на свим већим позорницама света: ”Дон жуан“, "Фигарова женндба*, ”Чаробна фрула“, "Отмица из Сараја" су само најпознатије. Ништа мање позната и вредна није ни његова симфонија ”Јупитер“. У групу радова, насталих непосредно пред смрт, спада и ”Реквијем“. 'Реквијем" је Моцарт писао по наруџбини; име наручиоца нам је и до данас остало непознато. Међутим, сам ”Реквијем“ је тако написан, са толико дубине и осећајности, као да га је композитор за себе писао. Уосталом, можемо претпоставити, да је Моцарт у дане када је писао ”Реквијем“ живео У опсесији скоре смрти. Из 1787 roднне очувано је његово писмо оцу, у коме он, поред осталог, пише и ово: ”Пошто је смрт једини и крајњи циљ нашег живота, ја сам се, има већ неколико година, тако спријатељио са том искреном, оданом пријатељицом човека, да ми њена слика не само не задаје страха, него напротив, утиче на мене умирујуће, као утешитељка... Ја никада не лежем у постел>у, а да не помислим: сутра можда више нећу бити међу жнвима; па ипак нико од мојих познаннка не би могао да ми каже, да сам тужан или жалостив v жнвоту “ Одиста, "Реквијем* ј е био Моцартова "лабудова песма“. То велико дело остало је недовршено,
да би га завршио његов ученик Сисмајер, по покојниковим белешкама. На дан Моцартове смрти беснела је таква мећава да ra његова болесна жена није могла пратити до гроба. Неколико пријатеља, који су ишли за ковчегом, на-
пустили су пратњу много пре доласка на гробље. После неколико дана, када је његова жена отишла да му посети гроб није га нашла. Леш великог покојника био је бачен у заједничку раку у коју се бацају бескућници и самоубице. Тако је завршио свој живот човек кога са правом називају музичким генијем. Моцартов „Реквијем” ћемо слушати у извођењу хора друштва "Бранко Крсмановић* 16 о. м. Надајмо се да овај хор, познат и до сада по својим високим остварењима, неће изневерити наша очекивања. * Питали смо диригента Богдана Бабића шта мисли о претстојећем наступу хора. Као и увек предусретљив, није оклевао да пружи потребна обавештења: Нећу да говорим о томе како ће изгледапи само извођење то ће чути оии, који дођу на концерат. Ту је, уосталом, и критнка писана и пешрсама која ће такође дати свој суд. Мислим да би требало сада, пред извођење, три ствари да истаlкнем: Прво време, за које смо спремили „Реквијем”, је, узевши у обзир да се радило са певачима аматерима, релативно доста кратко. Да ми сами чланови, као и руководиоци друштва, нису давали пуну помоћ сумњам да бих могао ишта да урадим. Међу. тим, сви мој« захтеви у погледу дисциплине били су редовно »спуњаваии. Друго оркестарски ансамбл Је састављен, углавном од аматера и догтуњсн је извесним бројем професионалаца. Захваљујући вредноћи чланства, као и днригента Петра Николића, који је са оркестром радио а његов рад, мислим, нарочдао треба истаћи и оркестар је на солидном нивоу. И, најзад, треће наши солисти Злата Сесардић, Милица Миладиновић, Жарко Цвеј-ић и Бранислав Симоно.вић су без двоумљења прихватилн позив друштва, да учествују у извођењу „Реквијема”. Због тога им и овим путем треба изрећи пуну зах валност. А што се самог „Реквијема” тнче као што рекох, нећу ништа да пре јудицирам. Ја сам шстојао да дело, писаио за цркву, поставнм концертно, да из њега извучем што више људских, хуманих акцената, на рачун цркввних, релнгиозних момената. ко. јих у делу, сасвим природно, нма. До ђите, видите и чујте, завршио је диригеиг Бабић. К.
В. А. Моцарт
ИГРАНКЕ НА НОВИНАРСКОЈ И ДИПЛОМАТСКОЈ ВИСОКОЈ ШКОЛИ
Студенти Новинарске и дипломатске високе школе приређују сваке суботе и недеље игранку у реновираној сали школе, улица Господара Вучића 50. Свира одличан џез, почетак у 19.30 часова.
Понекад волим да будем сам
Понекад, тако зажелим бити сам; побеки некула од ceeta, далеко, и само да се сновима предам. Не кути лц срце понекад жељу утонути у прошлости таласу благу; оживет старе боли, неку тајну или успомену какву драгу. Моја је тајна бол и жучна драга успомена; Једна слика: сутон у влажној соби и бледа, измучена жена. Мајка и ја. Згрчени колут шутње. Иа њених очију иавиру плавкасти кристали петролејке и погледи што у праано замиру. Кад сам се вратио из рата, рушевине дома коров је лизао. Мајку су убили... Стао сам за час над успоменом и у грчу дрхтаве усниуе гризао, Нетко ми приђе тихо и шапне: „ Хајдемо, тешко је, знам. п „Иди рекох му доћи ћу, понекад волим да будем сам“.
Михо ГРАНДОБАЦ
130-та годишњица рођења Њекрасова
„БИТНО ЈЕ ВОЛЕТИ НАРОД И СЛУЖИТИ МУ СРЦЕМ И ДУШОМ"
Књижевни свет Русије 40-тих roдина 19 века са неповерењем је пре листао зборник песама "Сиови и звуци” младог Њекрасова. Пријем дела је био слаб, јер је у сгиховнма било доста подражавања, премда, по неко већ тада у њима открива
онај дух који he доцније бити назван ”њекрасовски“. Навикнути да предметом поезије сматрају искључиво осећајно танане мотиве, кру гови уметника нису могли да се помире са оштрином стила и "грубошhy“ израза младога песника.
Рођен 4. XII. 1821 године у доба када је положај народа у царској Русији био веома тежак. шекрасов му посвећује целокупну своју делатност. Боди порекло из осиромаше не племићке породице из Јарославске губериије. Отац му је био страстан картарош и водио је неуредан живот, што је утицало на односе у породици. То је природно довело до већег зближења песника са мајшм, која је стрпљиво подносила све недаће. Образоваиа са префиње. ним осећањима она је још у раном детињству упознавала своју децу са светском књижевношћу, препричавајући им дела Дантеа и Шекс. пира. По очевоЈ жељи НиколаЈ ступа у Кадетски корпус, али његовој емотивној и динамичној природи нимало не одговара војничка каријера, стога самовољно одлази у Петроград да се упише на Универзитет. Тако понашање лишило ra је очсве материјалне помоћи и он се од седамнаест година нашао потпуно сам у вртлогу престоинчког живота. Невоље, бриге, немаштина, прекомеран рад и напрезање били су му први другови. Зерчањииов каже; "Ниједан руски песннк ниЈе знао за такву беду!* Од пресудног значаја је за песника познанство са- Бјељинским који утиче на формирање Њекрасовљевог књижевног лика. Касније, при-
сни односн са Доброл»убоГЛм п Чер нише&скнм коначио iiy дају правац рада. Царска тпраннја, строге мере вла сти изазивају у Њекрасову све већи револт, а положај бесправних сељаиа, њихово осиромашеље придобија његовс симпатије и наклоиости. Проблеми сељака су Њекрасову веома блиски. Он улази у н»ихову суштину и caoceha с њиховим патљама. Beh сдми наслови његових песама ”Торбарн“, ”Баштован“, *У сслу“ "Заборављено село“, ”Сељакова деца“ видно сведоче његово широко интересовање за њихов жиаот. Дубоко урезане утнске из детињства, он оживљује снагом своје поезије. Пред нама се јављају ликови нзнурених бурлака са Волге: Сави Јене главе до колена, ОбавиЈених погу конопцима, Са оСућом од лике плетеном, У го.мили су пузали бурлаци .., (На Волги) Ма да воли Петроград, своју поносну престаницу он не губи из вида суморпе градске слике. Нссрећа, незапослеиост, а сем тога: „На свсту ностоЈп цар. Тај никог ие штеди Н Ј сму j e име глад“. Њекрасов пише, ствара без предаха. Он бодри и потстиче, уноси револуционарност у своје стихове. Ие само толико, но и делом доказује мишљење Бјељинског ”Уметност није разонода, и уметничко дело није плод беспослице и прохтева!“ Упоредо са cboj'hm уметничким делањем, он живо сарађује са тадањим напредним круговима књижевника. Дуго времена Њекрасов је уредннк великог руског часописа "Савременик". Његове борбеносатиричне песме, које нису хтели штампати у часописима, револуцио« нарна омладина је ширнла у рукопису, Колико је његова поезија оставила дубок утисак на омладину, види се по томе што је приликом песникове сахране на речи из Досто јевсковог некролога —да се Њекрасов по својој уметничкој вредности може ставити поред Пушкина и Љермонтова, она одушевљено повикала: ”Не поред, но изнад њих!" Чак и кад се узме у обзир да је то талас тренутног одушевљења, то је дирљиво признање омладине великом песникуСвојим истинитим и мскреним стваралаштвом Њ'екрасов је још за живота добио достојно признаше својих савременика.
АнђелиЈа ФРАНЦУЗ
Њекрасов
Р. Руварад „Тешкого**
ПОСЛЕ ПРЕМИЈЕРЕ „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА” 0 ЈЕДНОЈ ПОЗОРИШНОЈ РЕЦЕНЗИЈИ У „РЕПУБЛИЦИ"
Премијера „Горског внјенца” изазвала је велико интересовање позорншне публике и критнке. Једна од првих рецензија била је Т* Ђукића у листу "Република* од 4 о. м. У својој критици Т. Ђукић даје приказ драматуршке прераде и извођења овог дела у Народном по зоришту. Што се тиче драматуршке прераде, Т. Ђукић каже ово: "Мало је чудновато зашто је Раша Пдаовић приступио оваквом начину прераде? Зашто се није држао распореда IБегошевог, кад је тај распоред очевидно бољи и логичнији". На другом месту Т. Ђукић закључује; „Треба, дакле, извести једну малу преправку за сцену и ништа више*. Из ова два цитата oceha се да Т. Ђукић потпуно погрешно поставља проблем драматуршке прераде, управо он је негира. По њему би било могуће извести „Горски вијенац“ онакав какав је, са малим преправкама за сцену- "Преправити за сцену” је врло релативан појам, па ипак то је посао само редитеља, Међутим, у случају „Горског виЈенца” била је потребна не преправка, него Један нов посао, Један нов про дукт тог посла стручна драматур шка обрада. То се код нас одавно зна, то је стара истина позната нашем позоришту од како оно постоЈи, Јер да ниЈе потребна прерада „Горског виЈенца” ово дело би до сада несумњиво било извођено у сваком нашем већем позоришту. Значи, било је потребно дати Једну нову концепцију прераде, коЈа ће Нзегошевом делу изменити композицију његове литерарне архитекту
ре и дати му једну нову композициЈу, прилагођену сцени до те мере, да тај рад уствари претставља једну књижевно-драматуршку креацију. Његошев „Горски вијенац” има У себи драматике, али то ниЈе довољно, да је једна таква прерада морала трашње драматике направити драму, потребно Је дати нову форму, ону коју захтева позорница, ону без које се не може ни замислити успешно извођење на сцени. Логично, да је једна таква прерада морала изменити првобитан Његошев распо ред сцена, где год је то било потребно и створити нов распоред по захтевима позоришне драматургиЈе. Као производ несхватања ове тако познате и сваком јасне ствари Т. Ђукић набраја редом замерке. Све оно што је Рдша Плаовић урадио, свака измена или ново сценско решење може се на оваЈ начин одбацити, што је потпуно разумљиво, ако човек, као Т. Ђукић, у суштини једну ствар погрешно схвати; тада ће и у детаљима правити грешке које су производ ове прве. Што се тиче другог дела критике, која Је осврт на извођење дела у Мародном позоришту, Т- Ђукић иступа као арбитер паше позоришне уметности и даје пресуду без коментара. Он, на пример, каже: „Радомир Плаовић као Даиило био је неЈедиак, на Једном месту у првој улози, а на другом подбацуЈе*. На страну што овд реченица стилски заиста подбацује (шта значи „на једном месту у првој улози”?) Њоме ниЈе ништа речено о глуми Раше Плаовића. Мало даље Т. Ђу-
кић каже: "Интерпретација Вука Мићуновића није успела. Вука Мандушића још горе“. Кратко, јасно и језгровито као на пању! Заиста би се Т. Ђукић могао похвалити лапи. дарним стнлом. Само што тако није никад писао ни један позоришни критнчар. Овај суд о глуми, нетачан у суштини, и оваква формулација претставља крајње непознавање по зоришне уметности и позоришне критике. Т. Ђукић је рекао и неколико речи о успелим глумачким остварењима: “Добрих приказа ипак је било- На првом месту Љубиша Јовановић као Драшко, па онда рецимо, Фран Новаковић као кнез Роган, Драгутиновић као Томаш Марти новић, Јовановић као сердар £укотић.“ Да ли је Т. Ђукић читао некада неку стручну позоришну критику где се набрајају имена глумаца без коментара? Да ли се може и сме написати у позоришној критици за ветерана Народног позоришта и јед ног од доајена; ”па онда рецимо, Фран Новаковић“? Или мало даље:“... добро је извела и изразито приказала сестру Батрићеву Дара Вукотић, премда би се и ту могло неш то кориговати*. Оваквим и сличннм реченицама није није потребан никакав коментар, довољно их је само подвући и оне he саме говорити о својој бесмислености. Ова критика по својим особинама, а то су непознавање ствари о којима се пише и необјективност, претставља школски пример критике која негативно делује у нашој културној јавности.
Динко ДАВИДОВ