Student

povodom diskusije o moralu

dr. ilija stanojčić

revolucija i moralni problemi bežanje od stvarnosti u budućnost jalove spekulacije i stilske bravure kao u papskim enciklikcma

Brojnost odrfanih opšte-fakultetskih diskusion»h sastanaka na Filozofskom fakultetu, koji su imali za predmet pitanje morala i etike, dovdjno übedljivo govori da kod naših studenata postoji veoma živ interes za problematiku moгa 1 n e strane naše društvene stvarnostl To nije slučajna pojava. Uvek u revolucionarnim razđobljima istorije Ijudskog drtištva, moralni problemi dobijaju naročiti značaj. U predvečerje revolucije široke mase vrše kritiku postojećeg stanja, prikazujuči ga kao zlo, a »u ideji« izgrađuju nove društvene odnose kao dobro. To čine i idejni vođi i teoretičari revolucije koji se trude da teoriski obrazlože moralnu opravdanost obaranja dotrajalog đruštvenog poretka i njegovu zamenu novim. Treba se setiti obimnog filozofskog opusa Francuskih enciklopedista, u kome ta moralna pitanja dobijaju posebno mesto, a znamo da se »p>od njihovim lobanjama« pripremala slavna 1789. Isto tako, reči Maršala Tita upućivane narodu u toku naše Narodne socijalističke revolucije i kasnije ukazuju nam da je on niz zbivanja ne samo u našoj zemlji, nego i odnose među narodima, analizirao upravo iz moralrtog aspekta. Do sada je, u svirn društvenim zbivanjima u kojima su stari »idoli« bivali oboreni, a novi moralni principi bili još neoformljeni i neučvršćeni, dolazilo do oštrih polemičkih raspri' između »starih« i »mladih«. Uv e k se u ovakvim slučajevima ponavlja u raznim varijacijama klasičan sukob »očeva i dece« (Tipičan primer diskusije M, Bihalji). Ovoj pglemici, bez obzira na njenu netačnost i veliku ideološku konfuznost pojedinih iznetih mišljenja, ne bi se moglo opravdano mnogo toga prlgovoriti, da je ostala na planu tretiranja aktuelnih etičkih i moralnih prohlorna. Da sg poslo u tom pravcu a on je jedino moguć i naučno opravdan verovatno bi se pokazala kristalno jasna potreba izucavanja svih tih pitanja koja živo interesuju našeg čoveka. Pokazalo bi se da je došlo vreme da se mnogo ozbiljnije pozabavimo problematikom novih moralnih odnosa koji se u našem društvu, koje gradi socija 1 i z a m, ormiraju. Tim izmenjenim moralnim shvatanj'ma, koja su nužno proizašla u procesu kolektivne proizvodnjc u ogromnim industriskim pređuzećima pozabavila se vec savremena filozofija Zapađa. Ovakva izučavanja su tim potrebmja kod nas, gde nastaju novi odnosi, koji stalno mcnjaju moraina osecanja naseg čoveka graditelja socijalizma pa i njegovu moralnu ocenu relacije »moje-društveno«. Na osnivačkom Kongresu našeg Socijalističkog saveza taj zadatak podvukao je drug Kardelj, govoreći • *’в*»°-У‘Пlш -zadacima'm*g£fnizacija,'koje »treba da Jez e za-trni da se u našu đrflStVćhu stvarnost unose nioralne norme i običaji, koji će postati najsnaž-luji putokaz za rad pojedinaca i za međusobne odnose građana i drustvenih Ovo je isto tako trebalo da posluži kao orijentacija u postavljanju pojedmih pitanja i njihovom proučavanju. Za to je notrebno pored dobrog poznavanja same misli po tim pi’tenjima i ostajanje na čvrstom tlu činjenica koje proučavamo, a ne neka jalova spekulacija što је u mnogome odlika ove diskusije. Razume se samo po sebi đa, za diskutovanje svih onih pitanja koja su u toku tih razgovora iskrsla, treba poznavati samu suštinu aktuelnog pitanja, ranije davana resenja, kritiku datih rešenja, uslove u kojima su se rađala ta pitanja, itd. što pretpostavlja potrebu pnlicnog filozofskog obrazovanja. S druge strane, ako se zeli diskutovati o SAVREMENIM etičkim pitanjima, onda je potrebno izvršiti niz prethodnih radnji naprimer ako je reč o braku: prikupiti statisticke podatke o razvođima, uporediti ih sa га-

nije prikupljenim i sačuvanim podacima, analizirati u z r o k e razvoda po godinama supružnika, po profesiji itd.; ako su u pitanju odnosi među trudbenicima otići u preduzeća, posmatrati naše radnike u procesu proizvodnje, na konferencijama, u upravnim odboriana, pri raspodelj dobiti, u porodici itd. itd.) koje se pojedinim diskutantima čine nevažne i sitne. dostojne jedino pažnje kakvog starog profesora koji ч gnjavi i »popuje«. Istina da takvi razgovori, бак da su vođeni na zadovoljavajući način, ne bi doneli neka nova i originalna mišljenja, ali bi stvorili uslove za lakše i uspešnije proučavanje postavljenih problema. Mnogo je lakše od ovog »pipavog« poela, služeći se stilskim bravurama i nemogućim obrtima (uz punu idejnu zamućenost misli), napadati svoje oponente, kao što čini student Makavejev. To se čini p>omoću otkinutih citata klasika, a ako oni ne pomažu, onda se poziva na Đilasa. Diskutovalo se dosta o braku i Ijubavi. Mladalački neodgovorno, napadnuta je ustanova braka takva kakva je sad, koja je, po rečima M. Bihjalji u dubokoj »krizl«. Još oštrije prebačena je rigoroznost našem Zakonu o braku, koji, uzgred budi rečeno, poznati svetski pravnici smatraju jednim od najnaprednijih na svetu. Upotrebljavane su zvučne fraze i davana sv o j a po svaku cenu izmišljana »originalna rešenja«, koja su davno u nauci prodiskutovana, kroz praksu isprobana, pa odbačena. (Pitanje slobodne Ijubavi). Namerno se zaboravlja sve ono što je iz te oblasti (moralna strana braka i Ijubavi) ušlo kao pozitivna tekovim u naše morelno i intelektuaino nasleđe, gleđa sa velikim prezirom na dostignuća ranijih generacija Kome je palo napamet od diskutanata da preT’eda samo cgromno Vestermarkovo đeio. ' ISTORIJA BRAKA, gde je marljivo i savesno prikupljen boggt materijal o tome pitanju, posmatran за raznih strana. Da se to učinilo mislim da bi tvrđsnja na temu braka bila manje epodiktička, manje pretsndovala na »originalnost«, ali bi diskusija dobila u punoći argumentaciie 1 dokaznoj snazi, a za neke proVieme ne bi morali stavljati ’znak pitanja jer su tamo rešeni.

Da se ostalo na terenu činjenica, đa se bolje poznavao istorijat pitanja i istorijat datih rešenja, da su se uzeli u obzir usl o v i pod kojima se pitanje pojavljivalo i dalje evoluiralo, da se nije mešalo i brkalo etičko, sociološko. političko. ekonomsko i геligiozno, pošlo bi se dalje u stvaranju, jedne potrebne platforme za dalji plodniji rad. Međutim, ono što je još više doprinelo da diskusija dobije tipično obeležje skolastičkih razgovora, jeste bežanje oddanašnjice, od njenih goručih pitanja, u budućnost ostvarenog velikog KOMUNISTICKOG društva. Reći za vreme u котпе živimo u kome čak umnogome i moral čiste dužnosti egzistira u kome uz mnoga odricanja gradimo uslove za punu sreću budućih pokolenja da u tome vremenu n em a morala, bilo bi isuviše smelo јег svakodnevna životna praksa pokazuje suprotno. Zato se pribeglo komunizmu; u điskusiji nije pokušano da se on pobliže odredi —pa se onda gromoglasno reklo: U KOMUNIZMU NECE BITI MORALA (ovo bi svakako rado preneo Radio Vatikan). Pokušalo se da se ovo potkrepi istrgmitim rečenicama iz Marksa i Engelsa koje se odnose na rešavanje drugih pitanja. Ako se uz to ima u vidu poznata Marksova animoznost prema idiličnim slikarijama budučnosti, ispredenim iz mozgova mnogih »filantropa«, onda ćemo videti koliko su ovakva tvrđenja netačna, i u osnovi svojoj revizionistička. Ključ za rešavanje složenih moralnih pitanja našao se u teoriji alijenacije, koja je postala »poslednji modni krik« pojedinih »marksista« »devojka za sve« u društvenim naukama. Mnogi su uzroci koji su doveli Makavejeva do ovakvih tvrđenja. Nije tu na prvom mestu, »mladičska smelost« izazvala ovakva »revolucionama« mišljenja, nego su ona proizašia prvenstveno iz velikog neznanja etilke u kojoj se ne samo on, nego 1 neki drugi diskutanti suvereno kreču iako dovoljno ne povlače čak granicu koja etiku deli od sociologije, psihologije, politike, ekonomije itđ. Ne poznavajuči predmet i metode etike, diskutanti su obično vršili brojne zamene teze čineči sociološke analize umesto etičkih i obratno. Polazeči od jedne suviše oštre odredbe morala u kojoj је on samp posebna forma društvene svesti. bez ikakvog pokušaja da se bar približno definiše etički fenomen kao takav, i moglo se žonglirati sa budučnošču, gde oenovni kriterij proveravanja tačnosti naših zaključaka PRAKSA nije u mogućnosti da opovrgne »originalnost i novost naših misll« Uostalom, ovo tvrđenje Makavejeva i nije baš tako novo. Treba proučiti samo Papske enciklike, nočev od pojave marksizma kao nau&ie teorije socijalizma, pa će uvideti da su pape uložile mnogo istinskog truda (mnogo više od Makavejeva) da pokažu da je u komunistilčkom društvu »odzvonilo« sva k o j etici i moralu Isto tako analogije su obilato koriščene đa bi se potkrepilo svoje mišljenje:

Dakle, u komu«Lzmu kao beeklaSSoan đruštvu neće biti moi’ala. Ovakvo formalno-logičko silogističko »umovanje zdravog razuma« ništa паш određeno ne kazuje jer se poslo od netaf Пе premise u beslčlasnom društvu nije postojao izvestan društveni regulativ tabu koji se kasnije, preko običaja ispunjenog moral n o m sadržinom, prešao u etićki fenomen koji je već kompleksna pojava naše svesti. Ovo je poznato svakome ko je bar letimično proučio rezultate Francuske sociološke škole. Pa ako želimo da slovimo u ime tekovina najnovije nauke, onda je potrebno da poznajemo barem Levi Brila, Vestermarka, a danas Gurviča. Ovu slabost Makavejevih analogija zapazili su u toku diskusija V. Ribar i S. Stojanović. poslednji je pokušao da to detaljnije obrazloži, ali i sam nije obratio dovoljno pažnje na objašnjenje osnovnih zakonitosti mišljenja priimitivnog čoveka (zakon participacije i kolektivnih pretstava); usto S. Stojanović nije ukazao dovoljno na razliku koja bi postojala između budućeg komunističkog društvenog uređenja i primitivnog besklasnog društva. Priznaće svako da se svest čoveka koji ulazi u najtananiju analizu strukture materije ovladavši »tajnom« atomske energije mora suštinski razlikovati od svesti primitivca nemoćnog i uvek uplašenog od svih »tajni« prirodnih pojava. O svemu tome nije mnogo vođeno računa. Prosto, kao zakonitost, ističe se u vođenju diskusije zaboravljanje (ili svesno zanemarivanje) izvesnih osnovnih momenata svake naučne analize. Diskutujući sa Rozom Luksenburg oko čuvenog 9 § PROGRAMA RUSKIH MARKSISTA koji S e odnosi na nacionalno pitanje , Lenjin je istakao da je »bezuslovan zahtev marksističke teorije pri analizi ma kog socijalnog pitanja« da se ovo u v e k mora postaviti »u određene istoriske okvire« i da se uvek mora voditi strogo računa o konkretnim osobenostima sredine koja se proučava( 2 ). Taj zahtev prenebegli su izvesni diskutanti, težeći, po svaku cenu, da održe svoje nepravilne koncepcije. Međutim, bili bismo nepravedni, ako bismo u potpunosti izjednačili sve misli pojedinaca, iskovane »na ovim sastancima u petak«. Postojala je težnja kod pojedinaca (S. Stojanovič, N. Bogdanovič) da izvesnom argumentacijom obesnaže Makavejeva, koji je i posle svega ostao pri svojim netačnim übeđenjima, koja se u suštini svojoj svode na anarhistička shvatanja slobode, iako su nevešto zamaskirana ekonomskim momentom, kao odlučujućim faktorom u formiranju Ijudskih odnosa. ( x ) br. 54 od 24-11-1953. str. 5. ( 2 ) V. I. Lenjin: Izabrana dela, t. 1. knjiga 2, str, 246, Beograd 1949.

Moral je proizvod klasnog đruštva. U primitivnoj zajednici kao besklasnom drustvu, nije bilo morala.

КАД НЕБО ПОЧНЕ ДА САЊА

С вечери једна грана затрепери ц мени. Просто. Као цвет над виром нагнут. Ја не знам ко је покрене. Нити са које стране. Тек само свестан сам једног немира. И знам да ми то треба. Па ћутим. И певам песму. Онако у себи, тек нешто да се каже. А онда самоме себи чудан лежем под старо дрво и дуго гледам небо што у гранама сања.

Бранко ЈОВАНОВИЋ

ТИХИ ШАПАТ

Читаво поподне пада киша. Капи милују језеро, а оно им се смеши својим веселим кружићима. Шта ли то шапућу те две заљубљене воде? Децембра 1952

Првољуб ПЕЈАТОВИЋ

6

sludenl