Student

pro et contra

sa studentskih galerija

Veliko nepoznato

Uz gosfovanje Kineskog klasičnog pozorjšta

Svako ođ nas. pa ma koliko retko svesno razmišljao o pozrištu irna za sebe neku definiclju ove umetnosti. On je nosi kao nešto stalno prisutno u svim pretstavama koji je dosoda u pozorišnim kućama video. Samo tako mogu da objasnim veoma ozbiljne opomene nekih poznanika koji su o prestavama kineskih gostiju govorili da ne znače ništa, ili kako je jedan od njih preciznije hteo da kaže, da su »pozorište koje ne može da ponese«. Zaista onim što je pokazao kineski, ansambl, daleki Istok je, ko zna po koji put u svom stoleću koje se usrdno trudi da ga razume, poljujjao neka naša ustaljena shvatanja i našu, zapadnjačku samouverenost. Glavni utisak koji se pri susretima sa kineskom i njoj srodnim kulturama dobija v svest je o tome da te, ma koliko za nas čudne, poj-ave ne’ pretstavljaju možda primitivnost i strah da to nije proizvod prefinjenosti možda veće od naše. lako su ovi odlomci prilagođeni evropskoj publici, prvenstveno i time što su samo odlomci, oni nam pomažu da stvorimo neku opipljiviju sliku kineskog teatra, o kome smo možda već slušali. Reč je o sintezi svih izražajnijih mogućnosti koje Ijudsko telo može đa pruži: govoru, mimici, izvođenju melodija, pokretu, plesu, akrobaciji... To se sve traži od izvođača, dok mu se sa strane sem muzike koja mu je podvrgnuta ne pruža nikakva pomoć. Osim toga njegova akcija koja treba da sugeriše gledaocima ono što se komadom hoće, spiitana je hiljadugodišnjom tradicijom koja je svakom pokretu dala značenje, koja je načinila tajanstveni jezik pozornice i on nas čini nesposobnim da o svomu ovcme damo potpun sud. S jedne strane tu su scene srodne pozorižtu kakvo mi poznajemo, scene koje naročito podvlače virtuoznost i obilje detalja pri stvaranju iluzije samo pomoću izvođačeve ličnosti. Iz tri susreta gde gledamo dva čoveka kako se, i ne znajući i ne videći jedan drugoga bore da publika, iako ih sasvim jasno vidi, ne može a da ne veruje u mrkli mrak u prostoriji gde su oni, prizor iz »Jesenje reke« gde se devojka i stari lađar ukrcavaju u nepostojeći čamac i voze nepostojećom rekom prave su poslastice i za naša shvatanja mada bi, pored zahteva za tempom i akcijom teško mogla biti tako do sitnica razrađeni u пекош od komada koje smo navikli da gledamo. Vedra, inteligentna naivnost koja ih prati jedna je od osnovnih crta celog programa. Ako iz ujednačenog ansambla treba nekoga izdvojiti, onda tu najpre mogu da budu komičar San Sun Hoa, 'primer svestrano opremljenog gluraca kineskog pozorišta, Van Min Cui veoma spretari tumač uloge kralja majmuna, Sin Jun Si mladi general iz prvog odlomka i primadona Tu Sin Fan; dovoljno je gledati njene ruke koje su čitava jedna poezija.

DIMITRIJEVIC B, VOJIN

KULTURA i UMETNOST

„СИВИ ВИКЕНД” ИЗЕТА САРАЈЛИЂА

„У нашој љубави састали су се и не требају нам виолине и са јер тад би се можда сакрила а у н>ој смо најверније претстав ми и ово наше херојско обнав Један песник нагнут над оним што је доживео (За њега су сви песници деца Љубави „дошли из мржње, из једног ужаса који се зове Други Светски покољ“), узнемирен и препла-

стрељани војници, пали сањари и топла одана тела, ксије да’ би мирисало на пролећа, свирепа песма о одласку љени, љање круга“. („Мансарде") шен, сумњичав кад се ради о овом колебљивом Данас, („кад од свих песама једино смисла још имају атомске сарабанде"), и једновремено песник који би могао да, као Пол Елиар, каже:

„Ја нисам сам“. Изет Сарајлић пева. Модерно по ономе што има да каже, модерно и по ритмичности и музикалности, шкрто и неплодно, распевано, а без ангажовања свих капацитета. Ову збирку отвара борхертовска поема „Рођени 23. стрел.ани 42“, у којој Сарајлић инкарнира сву своју растуженост кад столећем. Младићи се неће вратити. И песник размишља (да ли је то размцшљање?) о „изрешетаним илузијама". Рекао сам борхертовска и, да се не схвати криво, ова кратка псема је то и по фактури и по силини поетског израза. А онда долази „Сиви викенд" песма високе фреквенције и високе температуре. Оправдано уврштена у Палавестрину анталогију и достојна да дб наслов целој збирци. „Опет једна ноћ“ која је опет сиви викенд са једном братском замишљеношћу над светом: „Негде на постаји некој изгуб љен силази неко, случајно то нисмо ни ти ни ја“. Осочеча је ова песма једном прксутношћу савремених корејл. индскина, афоика. И кад гонори Иди, тој љубави која је створила једну од најњегозих песама (Без наелова), и кад је натрадосније расположен, Сарајлић је сдан CBoioi несавладљивој опсесији Сени Минулих Страдања: „Али знаl, ми никад нећемо моћи мартарете брати прсото као маргарете јер између њих и нас, између тебе и мене, стајаће увек Линија Мажино." Због оваквих лепота тпебало !е писати о овој збирци. Наравно л'е. међутим. да и она има кеколико ситних песама које су ту једино због тврдоглавог разлога: треба што више стихова увезати у књигу. Издавачка предузећа у неким републичким центрима су издвојила нешто од своје скупе гртфичке делатности и за младе. А шта ,ie са Престоницом (и књижерном)?

Пирко МИЛОРАДОВИЋ

У слуху вјетра

Закопао сам се између два заборављена свијета и мислим: није вајде отуђити далеке колибе гдје су заспале војске преморене од дима и разговор повеле са својим унуцима. Не чујем ништа не чујем ✓ осим таласа који се гибају између брогова остварајући мреже нијемих опомена и крв цвјетова разливену у слуху вјетра. Воде теку > и пјегави галебови не носе црвена крила и кљунсве из косовског потопа. Пратим долазак дјеце с лабудом у руци осмијеха очувана из доба прадједова. Боде теку планине уклањају коралне брите вјекова и модре биљеге олујом ојужене црвене ла лимун-маглене па црне напречац претворене у пркмамљиви пламен. Закопао сам се међу два заборављена свијета: није вајде отуђити димљиве колибе и домоћи се румених облака у шетњи: сутон. Долазе дјеца са извајаним гајдама и пчелињаци удишу богате сеобе а мени скраја прилазе руке мојих предака и започињу невину причу вјекова о курјаку и црвеном хљезу на брду магле у пори гордих стијена. Не питам. Воде теку. Исцијс-ђен из древне планине камен сигурно лети у небо.

Сретен ПЕРОВИЋ

Priča sa konkursa

Izlazak na proplanak

Izišao je iz šumarka na ravan i zelen proplanak. Bilo je jutro, oblaci sedi i retki, a rosa je blistala na travi i kadgod bi njegovo stopalo, uz laki šum, savijalo i gnječilo zelenilo, rosa je hitro, kao deca niz tobogan, skliznula niz duge jezičaste listove trave i padala na njegove noge ili na tle. Drugi kraj proplanka prelazio je u strmi brežuljak koji je sad bio crn, jer je sunce bilo nisko i iza njega. Znao je šta će uskoro biti i ma šta da uradi znao je da će se to desiti, pošto su mu oni u urriformama kaktusove boje i sa mrtvačkim glavamd na kapama rekli da ide napred i da se ne osvrće Bilo je glupo što su mu tako nešto rekli, vrlf glupo, i da se osvrne, i da stane, ida pokuša da se vrati, i đa pokuša da trči pravo napred, napred prema crnom brežuljku, i levo i desno, t' će se desiti, i on to ničim ne može da spreči, ne

moćan je, tako je mislio i odlučio da ide samo napred ne osvrćući se čak i ako ga pozovu da se vrati i kažu da je sve bila samo šala, a on ne mcže da podnese više ni šalu, ni bilo šta osim onog što će se za koji trenutak dogoditi, a to mu ni>,j otvoreno rekli. Nisu mu uopšte ništa rekli osim da ide na proplarrak, ma da mu je odmah, kao i njima, bilo jasno zašto mora tamo da ide, istina to je moglo da bude i u šumarku, ali njima se ko zna zašto više dopadao proplanak, znao je da izlazi na taj proplanak ravan i zelen, zato što ie one za svojim leđima nasamario i doveo u ikripac iz koga se nikad ne mogu izvući. Sad je gledao u oblake, najpre u sunce, ali nije mogao da izdrži, bilo je blještavo iako se tek odilo i osećao je da su mu živci postali kruti kao :onopci potopljeni u slanu vodu, ali još uvek je rnogao da doživljava lepotu leta oblaka i rose i trave i lepotu onoga što je učinio. Bio je srećan zbog toga, jer to je bio je u to sasvim siguran, bilo nešto najlepše i najveće u njegovom životu, ali se prekorevao što rrije pokušao i sebe da spase. Možda bi uspeo. U svakom slučaju bilo bi drukčije, ali sad je bilo kasno i on ne može da učini više ništa što bi prekrenulo predviđeno događanje; ne može da učini jer su mu živčani spletovi postajali sve krući. I mislio je đa još nikad nije mislio da je sve tako jednostavno i nalik na svaku drugu jutarnju šetnju po planini u koju se uvek vraćao za vreme i рдпоуо розијдо što је bio