Student

Pavle Zorić:

Isti cilj: RADOST ČOVEČANSTVA

AKO SE POD POLITIKOM ne pedrazumljeva akt trenutka i plovljenje pored rtova svakodnevnih pitanja, čija im ograničena trajnost ne dozvoljava da se pretvor© u večito važenje, i ako se pod književnošou ne porazumeva propaganda za političke ideje, onda izme. đu politike i Hterature nema suprotnosti i trvenja. Istoriski put čovječanstva dobija finailistički smisao i jasno pokazuje uspon ka ciljevima cdviiizovanosti, kulture i sreće. Prava i poštena politika, koja na zemljištu konkretnih realnosti pronalazi i gradi elemente sjutrašnjih tekovina, i književnost koja obrađuje suštine i praosnove, ujedinjuju se u svojoj težnji za postojanjem pravednih, istinitih i lepih odnosa i oblika života. Ovo nije ni hegelijanstvo, ni teoiogija, ni prcsvetiteljstvo, već prosto činjenica, iskustvo, zaključak trezvenog posmatranja. Politika, sa širokim horizontima i velikim perspektivama, ne može doći u sukob sa stremljenjima literature. I jedna i druga, pod uslovima naravno, da. su pametne i darovite, imaju isti cilj (samo što ga ostvaruju različitim sredsvima) bratstvo, radost čovečanstvaMeđutim, zbcg praktičnosti politike, često se zaključuje da je njen program (koji treba da se ostvari u jednom određenol periodu) istovremeno obavezna tematika i za literaturu, tj. da je cn kanon za sve one koji se bave njom. Posledica ovog utilitarističkog gledišta je apelovanje na literaturu da se zauzme u odiređen’om mo’mentu za konkretnu stvar, da se ona ideologizira, da postane vaspitač i vođ. I pošto postoji samo jedno gledište koje treba ispovedati, literatura se uniformiše, u njoj nema strujanja i polemike, u njoj vlada idilično jedinstvo stavova i mišdjenja o svernu. Reč je, naime, o sovjetskoj književnosti. U njoj se suzbija neophodni duhovni individualdzam kroz šematizovanje, i crno -bijelo 'tipiairanje Mterarnog postupka. Iznad slofoode stvaranja stoji vrhiovni icenzor političke koristi. Tteukvo stanje traje neprekidno oko četvrt vijeka, sa tendencijom pojačavanja kontrole i uputstva, od кгаја Lenjinove epohe pa do naših dana- Roman Leonova »Lopov«, slobodno i umetnički stvoren dvadesetih godina, teško da bi mogao biti danas ili juče tamo objavljen. Solohov ј Leonov Izgledaju rezigniranom poštovaccu ruskog duha, kao posliednji plamsaji vetlikog umetničkog požara koji je zagrevao lepotom i čovekoljubljem sav kulturnd svet na zemiji. Rusija je najdrastičniji primer sudara literature i potlitike. Velikani XIX veka boridi ®u» se prctiv carskog despotizma, ali kad je on bio srušen, pisci su osetill nov vld pritiska, neki cd njih došili u sukob sa postojećim stanjem, koje se prikazivalo kao osilobodilačko na svim poljima, poglegli Ш mu se pokorili, Babelj je za navek zanemio. Kao druga varijanta tctalitarističkčg postupanja u domenima duhovnog života, može poslužiti primer bivše Nernačke. Staljin je nastojao da sve književnike provede pod ličniim rukovodstvcm kroz sve semestre umetničko-tehničke škole, i da Im na kraju sam preda diplome »inženjera duša«. Hitler nije imao te lambicije i strpljenja. On je po'stupio jednostavnije, ali ništa manje brutalno; popalio je knjige, staraoce pobio, a glave ondh koji su emigrirali. .prccijenio, kao da se radilo o nekim pljačkašima ili zločancima. Franko ga je sieđio. Zrtve ovog tdranina, čija krvoločnost ргеvazilazi srednjevjekovna zverska gonjenja, i zalaizi dublje i niže, u mrak divIjaštva, njegove žrtve su Antonio Uacado, Garsija Lorka- Oni su se. sa još mnogima, pobunill u ime zajeđndčkog činioca politike i Idterature humanosti. АМ podivljali nasrtaji oružja na duh uništili su slobodu i zatrpali mnoge velike živote. Diktatorska politika, o’dčena u fizičkom teroru, trijumfovala je u SpaIstičući neke zemlje sa velikom 1 bogatom kulturnom traddcijom, hteli smo da se uobrazi, u propagadne i demagoške svrhe, da je književnost u stanju da precbrazi čovjeka (za kratko vrijeme i potpuno), i onda se ona, ako nece da sluša. gnieči i guši. ili prrsto o mrznji prema duhovnim vre‘'or«tima koje se satipu iz oezari&Užkast samoiiuhlk. ВШa-

tički cdljevi su stavljeni u viši i nedostupni plan, literatura je oruđe i izvršilac. Postoji još jedan odnios u savremenoj istoriji između politike i književnosti međusobna ravnodošnost. Francuski državnicl ne smatraju današnju francusku Hteraturu opasnu za njih, i zato joj ne nameću programe. Književnost zanemaruje svoj socdjalni nerv, okreće se intelektuaHzmu, apstraktnim ppoblemima, prilično daleko od vlada koje se sedmično mijenjaju. Ovo udaljavanje, praćeno povećanjem praznog prostora indiferentnosti, nije razumije se, idealno. Literatura se izdvaja, zatvara, aristokratizuje, posvećuje se pdtanjima prirode, bića i značenja egzistencije, koja interesuju ograničeni krug intelektualaca. Dakle, rascep raskorak je karakterističan za zemlje sa najutdcajnijom kulturnom aktivnošću u našoj epohi. Da И je ta činjenica nužna, neminovna, razumljiva sama po sebi? Je li to nemogućnost pomirenja dijamentralno suprotnih kategorija, Kao što je već ranije naglašeno, ne izgled a da je tako. Kiijiževnost ne sduži potrebama dana, ona nije

korisna u običnom, doslovnom značenju cve riječi, ona se kreće u svijetu esencijalnog i zato se od nje ne može tražiti da koristi jedmoj određenoj ideji, i to unapred smišljeno, hotimično, tendenciozno. Sve što je darovito i veliko, huшапо je, i talenat bi se upravo l mogao definisati u jednom smislu kao akt Ijubavi prema svim Ijudima. Pisac nilje prigodndčair i hroničar, već biće sa najvto&lm kcnoentratom saznajnih osećajnih moći, koje, iznoseći svoje vizije o supstanciji svijeta. ispoljava svoju privrženost opštem dobru. Sva njegova duhovna uznemirenja, sumnje, očajaпјж iili vjere, oblici su i načind tog duhovnog orijentisanja prema celini. Njegova umjetnička reč uvek donosi aistinu, makar 1 subjektvintL Ona ne može da bude lažna, nazadna i mračnjačka. Hamsun je prišao Hitleru, ali njegovo književno djelo je dokaz Ijudskog dostojanstva 1 poleta ka savršenstvui, najčovečndje desolidairisanje sa svim varvarskim silama terora i unutrašmja. Jovan Dučić je umro u Americi, a Miloš Cmjanski luta po tuđini i ni pas ga ne prati, ali poezija i jednog i drugog je puna umjefcničke lepote, ponesena snagom poetskih mađija, čista od političkih strasti koje su (ih cdvele na stranputicu. Pisac kao politički radnik može da bude na pogrešnom putu, ali kao umetnik on je uvek vojnik slobode i bratstva, lepote i istine. Nikad, nijedno književno dijelo, koje se pamti zbog svoje izuzetne vrednosti, nije zastupalo potrebu pokolja, mržnje, divIjaštva i nekulturnosti- A to je samo reakcionamo. Kad Lav Tolstoj raspravlja o koristi neprotivljenja zlu, onda svako ima pravo da zavrti glavom, ali pred ukupnom konsekvencom njegovog djela, nema nikoga ko nije ostao zapanjen i uzbuđen. Nema potrebe upozoravati pisca da voli napredak i da se bcri za istinu i pravdu, jer je umetnost ustvari manifestacija svih velikih humanih težnji, ssssa i - -

LJ. TRUBIC: SELJAK

OBAVEŠTENJE

Udruženje studenata Filozofskog fakulteta u zajednici sa Sekcijom nastavnika organizuje diskusiju: »KNJIŽEVNOST I POLITIKA« Diskusija će otpočeti u ponedeljak 12 o. ш. u 19.30 časova u sali Narodnih heroja na Prirodno-matematičkom fakultetu. Kako će ova diskusija biti nastavak diskusije vođene preko našeg lista, to Redakcija ovim obaveštava čitaoce da prekida dalju pismenu diskusiju. Umesto toga Redakcija će redovno obaveštavati čitaoce o toku diskusije na Filozofskom fakultetu.

DUfilfp. РШМРЕКТ ; AK.T

Rade Vojvodić:

Dobra književnost је natpolitična

Kako Je redakclja dobila za »Tribiunu« više prlloga nego što smo u mogućnostl da objavimo, a kako od ovog broja prestajemo sa pismenom dlskusljom na ovu temu, to smo bill prlnuđeni da bez konsultovanja sa autorima objavimo prijoge R. Vojvodića i S. Danllovića u skraćenom obimu. GOVORICU U SVOJE ШЕ, za sebe sam, možda nešto 1 rećeno već koje nisam joi proćitao l nešto tek naslućeno, koje bi mogao da kaže Dostojevski danas ili Tomas Vulf, Ш Oskar Davićo, IJI Leonid Leonov. Ovaj stav nije nimalo čuđan, određen je 1 opredeljen za Jedna umetnost koja te rađa i koje ima već, rodlja se, aii retka. Misllm da večito traje to: borba između umetnosti i života vellčanstvena borba za lepotu rađanja i umiranja, borba za prevlast 1 nađmoćnost, 1 velika knjlževnost (umetnost) uvek pobeđuje 1 viša Je od života, nadživotna

Је, viša od današnjice i od prolaznosti, a tmdl se da postane i da bude vlša i od budućnostL Književnost koja je viša i složenija od budućnosti genijalna je. Samo ona, samo tako, samo tada i nikađ više l nigde više genljalnost je prevlast nad budućnošću i plodnorodnobudno osmlšjjenje njeno. Takve knjlževnosti nema mnogo, a jedina je ona prava umetnost. Njeni naslednici su: Homer, Seksplr, Dante, Gete, Dostojevskl, Tomas Vulf, Marsel Prust, Tomas Man, Tolstoj, Viljem Fogner, Njegoš, Davičo i još nekoliko ih ima, velikih. Zlvot; to je centralna snaga koja živi u njihovim đelima, ali život koji je višl od vremena i koji višl od sebe samog. To večito i neuništivo nalazl se u soku svakog velikana, i odiše njlme. To grandiozno i trajno za sve vekove, za sva nastajanja, i za jedno celokupne postojanje. 1 pojitika može da bude nađvremena l viša od svoga doba (kao Lenjinova jučer i Titova danas) ali ne 1 nadumetnlčka. Ovde nema prostora đa se sve veliko U velikana iskaže: ta ogromnost Ijudskog roda, to rađanje čoveka l njegov put. njegova lutanja 1 njegovi iđeali, njegova svetla i njegova iskušenja, njegov pakao i njegov гај i njegova Covekova lepota nejednaki napredak ostvarenja i nejednaki koraci stvaranja ciljeva i zvezda 1 njihovog preobraćanja u simbol svetlijeg nađanja i trajanja za Covečanstvo. Grandioznost i veličina Njegoša nlsu samo u tome što je svojim delom prikazao i ovekovečio crnogorsku buntarsku borbu za opstanak 1 za buđenje đajekih generaclja Njcgoševa genijalnost je u istinl kojom je označio 1 naznačio večltost suprotnosti i što je sažeo ono trajno 1 ono nedokučivo u Coveku 1 svetu 1 sve to ostavlo da cveta Ijudskom i gorštačkom lepotom l nikad da ne umre. Gorski Vijenac Je vlše nego samo hod jednog naroda kroz šumu blti sanja; on Je 1 pojava đanašnjeg, simbol jučerašnjeg, najava sutrašnjeg; GORSKI VIJBNAC JE LICE VECNOSTI. Dostojevski je otvorio vrata i gore i dole. V r idi se grob posle svih spoticanja, l svetlo posle tuge. Dostojevski NIJE SAMO RUSIJA: On je više od toga, viši od Rusije, i vlši od velikog života.* ...

Stevan Danilović:

Književnost je nužnost u progresu

.. . Književnost nije razaranje, pošto je ona kao objektivna činjenica tesno vezana sa matenjalnim i svesnim svetom i pošto se kreće i razvija uporedo sa razvojem sveta. Negde je rečeno da blti književnik znači biti čovek. A to znači ućestvovati u svetu svog vremena u svim njegovim manifestacijama, uvideti stepen njegovog progresa, i svom snagom- svojom pomagatl ga. Književnost je akt i v n o st.. . Ona pomaže i vodi uvek napred. Nazad nikad. jer takav je zakon progresa. A književnost je nužnost u progresu . . . tma li veze književnost s politikom? Utiču 11 jedna na drugu? Kako se ođražava taj uticaj na jednoj a kako na drugoj? Svakako onom koji poznaje osnove stvarl i shvata suštinu progresa nije teško odgovoritl na ova pitanja. Pošto je književnost povezana s materijom. s Ijudima i sa njihovom celokupnom delatnošću. ona je vezana i sa jednim viđom te đelatnosti. sa politikom . . . Politika i književnost su dakle. а!1 Određeno su vezani. Tu ne treba tražiti spoređne činioce već suštinu te veze, a ona je u progresu . . . ... Pnjiževnost je zaista velika sloboda. To može neko zloupotrebiti u političkom smlslu ne vođećl računa o samoj književnosti več samo zloupotrebl javajući njenu slobodu . .. .. . Razumljivo je onda da je pra v a ona književnost koja je uključena u pravi progres i propagira ideje onoga koji taj progres izvodi .. . Za ovo, kao đokaz, možemo uzeti »Mati«. Ovaj roman je imao veliki uticaj га ruskl 1 svetski proletarijat. Lenjin je to podvlačio On je odigrao veliku ulogu u izvođenju oktobarske Revolucije; on je znači pomagao onu klasu koja je išla naprefl. Da Je Gorki branio interese carizma ništa ne bi postigao. Delo bi propaio kao 1 ostala takva dela. Zašto bi upravo propalo? Propalo bi zato što ne bi pomagalo progres ne bi se uključilo u njeea. A tako nije bilo ono se naorotlv uključllo u progres svoga vremena odigralo veliku ulogu (onu ulogu која je đata književnosti u vezi s nolitikom) u progresu 1 ostalo trajno vrrdno . . . DakJe RrltSevnost se mora posnatratl kao mižnost n me-n -!ц ч to naiore znači Cvrst<> vezana sa svint (jelovfiaileiS i krgftgj цјјдпа Соур.^ц

TRI PRILOGA NATEMU: KNJI2EVNOST I POLITIKA • tГ 1 t 1 П 3 ~S tlldčllt a“