Student
pro et contra
so studentskih galerija
Da li nam je rat dosadio?
Neizvedena drama Đorđa Lebovića i Aleksanđra Obrenovića »Himelkomando« (Nebeskt odred) naslov je draraskog dela dvojice mladih Ijudi o kome se Cesto govori u Beogradu. ova drama nije zanimijiva samo zbog toga što je na neni uaćxy već i poznata, već naroćito zato što ona i njena uosadašnja suabraa pobuđuju na neka razmisljanja koja imaju širi obim. Jcdan od autora, Oorđe Lebović, bio je još Kao dečak odveden m zloglasui Konceutracioni logor u Osvjencunu (Aušvicu) i izvesna •ećanja na videuo i ćuto u tom fašističkom mučillstu iz koga je izašao kao jedan od malog broja preživelib, bi(a su mu ncposredui povod i osnovni materljal da, zajedno sa Aleksandrora Obrenovićera, koji već ima izvesna značajna iskustva u pisanju za scenu (seltmo M samo neobično uspele dramanzacije Gogoljeve pnpovetke »Hako su se posvađali Ivau Ivanović i Ivan Nikitorović«;, napiše ovaj nimalo svetao i veseo komad. Grupa ijudi, glavnih lićnosti u komađu bez nekog naročito istaknutog lica. grupa koja saćinjava tzv. »Himelkomaudo«, dovedena je u užasan položaj. Oni u osvjencimskora krematorijumu vrše sav posao oko übijanja i spaljivanja ogromnog broja zatvorenika znajuči unapred da će i sami, kao svedoci ovog užasa, biti likvidirani posle tromesečne ovakve službe. Svaki član ove grupe, od strane Nemaca namerno birane bez ikakvib nacionalnih, staieškib i prljateljskib veza među njenim Članovima, skupine u kojoj ima i proiesionalnih kriminalaca, i umetnlka, l bivših diplomata. došavši posle višegodišnjeg tru]Jenja po nacističkim logorima na ovo mesto s boijora brauom, ali gorim psibičkim mučenjem, gubi, malo pomalo, sve površinske naslage etičkog i, ko manje ko više, postaje biće usretsređeno na puko biološko vegetiranje. Međutim, svest o groznom zločinu kojl oni, ma i pod prinudom, neposredno izvršavaju, živi još nejasno u aekima od njib. Prvi se spasava samoubistvom, drugi posle prividnog pristajanja uz fašiste gine u ekscesu hrabnosti 1 očajanja, treći luđi, a četvrti, očekujući suđenje, marljivo skup]ja dokumenta o svojoj formalnoj nevinosti. Kroz celo to zbivanje provlači se nada u uspeh bekstva koje je u Osvijencimu već unapred jalovo. Ono ne uspeva, ali bar do kraja grejc zločince osuđenike. Zanimljiv je način na kojl su autori rešili pitanje nacionalnib osobina svakog člana ovog nesrećnog zbora. lako nijedan od njih ne pripada istoj naciji, svako je okolnostima sveden na najjednostavnijeg Coveka. No, kako svi Ijudi i u takvim prijikama nisu isti, pisci su, kako i sami kažu, nastojali da prikažu logorske tipove, tipove koji su se pod odgovarajućim uslovima stvarali u hitlerovskim konclagerima od karaktera, koji su, bez obzira na nacior.alne osobine, dospevali u njib. Xu je i »promitent«, pripadnik nekakve logorske aristokratije, »zeleni«, bivši kriminalac koji se u ovoj zbrci materijalno najbo]je snalazi 1 drugi. Jedmi je izuzetak stari Jevrejln koji je vaspitanjem i dotadašnjlm životom prožet nepoverenjem, pa i mržnjom prema inovercima, »gojima« aii na kraju taj stav mora da napusti, On se Jedino celim svojim načinom mišljenja_, a i bibliskim jezikom, odvaja od ostalih simbolišući narcčit položaj Jevreja kod kojih su vekovi izolovanostl i progona učinili da izvesne psihičke osobine postanu i nacionalne. Za razliku od mnogib druglh dela iz rata, ovde nemamo posla sa herojlma, niti sitnim Ijudima koji postaju herojl. Ovo su prctežno pošteni Ijudi od kojih svako ima bar delimično tačna shvatanja 0 odnosima s ostalim ijudima i koji bl. da nisu dovedeni u ovako ogromno iskušenje, bez ikakvih većih sukoba proživeli svoj vek na zemlji. I autori, almis njima. pitamo se ne treba 11 pono\’o potsećatl publiku 1 javnost uopšte na te okolnosti, na položaj koji je od miliona ovakvih ispravnih, all ne 1 natprosečno stabilnih 1 svesnih ijudi, stvarao zločince. izdajnike, kukavice i promašene ijude. »Nebeskl odred« ne skreće pažnju na heroizam, ma koliko on sjajan bio, već se trudl da nas opomene na opasnost od ove jezive dehumanizacije. Strah od nje nam još 1 danas ne izgleda bezrazložan. Utisak posle čitanja ove drame koja dosada nigde nije izvedena. težak je. To se mora priznatl. Teško je svako sećanje na đogađaje između 1939—1945 godine. Naročito je teško sećanje na ovako izuzetan slučaj o kome se nlje Citalo ni u memoarskoj knllževnostl, ni u zapisnicima sa suđenja ratnim zločlncima. Ako ništa drngo, ovo delo Cuva od zaborava jednu Cinjenicu koje su se stideli čak 1 krvoloci brišući Joj svaki trag. Međutim, izgjeda da je ovaj težak utisak glavna smetnla za Izvođenje. Pisci, posedujući zavidno i danas kod umetnika takq.retko osećanje mere, nerado govore o nezgodama koje su iraali s gotovim rukopisom. Ipak se može zaključlti da pozorišni Ijudi kojima su se obraćali nemajući nikakvih ozbiljnih primedaba na umetničku vrednost drame, odbijaju da je izveđu plašeći se reagovanja publike koja je sita »teških stvari iz rata«. Prvi odgovor koji Coveku pada na pamet jeste zaključak da se naša pozorišna publika opet potcenju.le. Ona nije sastavljena od šiparica koje ne gledaju ozbiljne i turobne kpraade 1 filmove, јег ih izvođe iz duševnog mira. Ako se ne varam. bilo je I poređenja s »Nadnicom za strah«. Ovaj prlmer Je najboljl nrotivprimer. Dok su bioskopska preduzeća, računajući s tom izmiiljenom površnošću publike, davala ovaj fllm u jednol sall, a lagodnl bestseler »Prohujalo s vihorom« u više njlh, bill smo svedocl mnogo većih redova pred bioskopom »Jadran« i mnogo dužeg veka Kluzoovog »teškog« fllma. S druge strane. ne postoji nlkakva kvota od toliko ! toliko dela iz rata kojima bl ova tema bila iscrpena, Ako 1e tek danas način Jena jedna dobra drama iz tog perioda. ne znači da jol Je izvestan broj loših oduzeo mesto na sceni 1 u srcu gleđalaca. Jedinl argument neka bude vređnost đela Ovde nema mesta đaljem raspravljanju o t«rae sud ostavljamo Citaoclma kojl će »Nebeskl odred« moći da čitaju u časopisu »Pozorlšni život«.
Vojln DIMITRIJEVIC
8. N. t »PKOFESOR«
KULTURA i UMETNOST
Pripovetka —pastorce Najnoviji dvobroj „Vidika"
Khjiževni list beogradskih studenata „Vidici” izašao je ovih dana dvobrojem 17—18. Potkrepljeni шеtaforičnim pesmama Oskara Daviča 1 uspelom llustracijom Vaska Pope za sliku Dada Đurića, „Vtdici” se pojavljuju nošeni mladim snagama. AU, može se iz prvog daha reći da svi prilozl ovog puta nisu dostojnl ugleda ovoga lista, pre svega u pripoveci. Dobre prlpovetke цеша naravno ni tu. Ni tu, јег se паба pripovetka našla u nezavidnom položaju; trećestepena književna vrsta (poezija, pa roman) ne pokušava da probije delove zapostavljenostl i baca u vodu svoj nekadašnjl prestiž u našoj llteraturl. Вога Cosić od jednog ratnog prizora pravi dramsku sličlcu akcionisanu u stilu pripovedanja spoljašnjeg zbivanja; poezija događaja, naoko primitivnim sredstvima data, ustvari eksperiment da se bez ikakvih književno-teorlskih šablona umetnički obeleži jedna istina, proizvodi čitaoca u kreatora. Priča „Verenlk” od Raše Popova interesantna je kao pokušaj da se oseti piščev stav (makar i ironičan) prema likovima. Poezija je besumnje najbolje što ima ovaj dvobroj: Tomislav Mljovlć za svoje poslednje pesme pozajmljuje krv od Oskara Davlča (i u poeziji je moguća transfuzija). Pretrpljeni uticaj je u ovome slučaju blagotvoran i u pravi čas. I ovako, u tuđem perju, za Mijovića se sme tvrditi (i nije velika smelost) da je već određen i zakoračen pesnik. „Iskre” imaju naročito izraženu vrednost svake moderne poezije: višestrukim čitanjem bogatstvo našeg doživljavanla se povećava. I još osećaju se neki novi tonovi u Mijovićevom pesništvu. Od ostalih pesnika treba pohvaiiti Branka Banjevića zbog surove istinitosti i nadahnutog zaleta u osetljivostl („Pazite da ne crknu njlve u djevojčicama da ne osakatite sjeше dečaka”) i Milosava Mirkovića, vrednog odgajivača naše neraskošne reči i spretnog impresionističkog slikara pesnika kod koga se sve leluja, treperi, pomera se i donosi atmosferu. Ovaj dvobroj „Vidika” otkriva jed. nu neobjavljenu zbirku Velimira Lukića, pesnika „koji produbljuje reč”. Branko Miljković piše povodom Lukića o jednom značajnom odnosu: pesnik reč, ograničavaiući se г.а tu stranu Lukićeve poezije. U pesmama V. Lukića mogla se naći 1 jedna misaona žica: „ I krug večit u kom krv se prenu to putovanje sobom. O dana ovih stub." I samo to otkrivanje neobjavljenog je za svaku hvalu kađ se uzme koliko je pesn ka koji čekaju da se objavć. Središnja strana o slikaru Dadu Đuriću 1 skulptorki Lidiji Salvaro iznosl svetove dvaju mladih umetnlka 1 dopunjuje „Vidike” do odoga ~i umetnost” (divno je čudo kako o filmu nema nl reči). Clanak M. Stambolića o 2iđu nosi neka nova (i iznad svega upomo smela) tumačenja 2idovog stvaralaštva. O Siml Panduroviću piše Pavle Zorić, i to sa člankom o Židu i zanimljivim napisom R. Popova „Put ka čigri” (o razlici između iskustvene umetnostl i umetnosti nevezane emotivno) т- Cinl najvažniji kritićki deo „Viđlka”. Namemo osta\ T ljam da na kraju pišcm o uvodnom članku ovoga dvobroja „Danas o nama i poeziji”: Rade Vojvođić piše „napis pokuSaj analize savremenih tema poezije". Nekoliko stubaca Vojvodić je napisao da bi đokazao đa je poezlja sistem raja 1 pakla („sveiedno da 11 1e to pr\d napomenuo Breton ill Zoran Mišić”). Uređnlk rubrike ABC (koja bi IstO tako mogla da se zove i „Stu-
pidarijum ili zbomlk gluposti”) trljao je ruke čitajući tih nekoliko stubaca visokih razmišljanja u stilu: „Razum je dvojnost. Neko zakasni da se rodi, a granice su tu (1 naočari posle ne pomognu). Granice početka koji nije kraj. Granice završavaju neodgojeno mladunče”. Ja, naravno, vađim najveća trabunjanja i somnabulizrne (figura koja je kod nas dobila pravo građanstva), mada tu ima i nekih pametnijih razumevanja; jer u tcm napisu je nesimpatično; postayljanje nekih »principa« 1 kriterijuша, da bi posle gromoglasnog manlfesta poezije (»Igra daha. đuha i teia«), bila nabrojana i glorifikova-
na polovina naSih živih pesnlka. Slstem raja i pakla i B. V. Radičević! (i po Vojvodićevom strogom mlSJjenju talenat). Ili: o Tomi Mijoviću Vojvodić je napisao više nego o Daviču, Miji Pavlovlću 1 pokojnom Tinu zajedno. Ili: pomenut Je S. Vukosavljević, a ignorisani su Dušan Kostić, Desanka Maksimovlć, G. Krklec i drugl, koji su daleko ispred Slavka na istoj stazi. O nekim pesnicima Vojvodić govori površno 1 neodređeno, a o svima ne vodeći гаčuna o napred postavljenlm princlpima. Sve u svemu, veoma bezoplet, nedosledno i neodeovomo pdsan čianak.
UCVUgU v Ui Mirko MILOUADOVIC
»AMULETI«
АЗсо Је umetnost odraz jeđne stvarnosti sa svim njenim činioctma datim u odabranim akcijama, ako je žlvot u ovim akcijama proizvod odnosa objektivnih 1 subjektivnih pojmova, i najzad ako je sam tvorac vezan za svoje delo kao njegov sastavni deo, zar onda umetnost ne pretstavlja'jedan odabranl život u najširem smislu značenja ove reči? Ako priznamo da je posebna umetnost život, i đa je posebni život umetnost (sve u vezi sa čovekom), onđa je zaista smešno da jedna poezija kao što su „Amuleti” ostane vekovima zaboravljena, onda je zalsta smešan oslonac lažne civllizacije na koji se i danas oslanjaju pojedine svesti, kako bi negirale umetnlčku vrednost obojenih, „primitivnih” naroda. Sa ovog stanovišta govoriti o „А-muletima”, o ovoj divnoj poeziji ~primitivnih” narcda, znači odati joj puno priznanje, znači položiti je sa punim pravom u riznice svetske literature. „Amuleti” su malo poznato blago jedne prastare poezije, blago koje zadiivljuje svojom uzvlšenošću, ali i blago koje se u izvesnim momentima gubl u sirovoj sadržini i nezgrapnoj forml. Da 11 Je potrebno da jedna umetnost korača ispred društvene svestl, da bi u budućnosti postala velika umetnost? Sta se zaključuje iz toga što „Amuleti” pokazuju obmuto? Da II je ovo slučaj samo sa narodnom poezijom? Pesme ovj zbirke prenoslle su se usmenim putem. One su žlvele i razvijale se samo i jedino kao sastavnl deo ovoga naroda. Sve što je bilo iznad običnog razuma, iznad shvatanja običnih Ijudi, u ovom slučaju, otpadalo je još u svome začetku; a ono što je bilo jasno i prosto, ali i zadivljujuće u svojoj elementarnoj prostoti, nesmetano je koračalo napred i topilo se u srcima svake nove generacije. Sjaj ove poezlje je takav, pomalo čudan, koji umesto da se gasi, postaje sve svetliji sa svakom novom epohom. Prastari m.tovl, legende i verovanja, opevani su na takav načln, sa takvim umetničkim kvalltetima kakve nalazimo i u vrhovima poezije nažega vremena. Da U je potrebno reći: Lorka Amuleti, đa 11 je potrebno reći: Himenes Amuleti, ili Eliot Amuleti. Ne, to se oseća, to se naslućuje, skoro se i zaključuje da je tako. Sta je to što nam čini ovu poeziju bliskom, što nam je Cak 1 izjednačava sa našom savremenom poezijom, šta je to što vezuje ova dva pojma neverov.atno daleka, ne samo po prostoru, nego i po vremenu. Da li će se jeđnim kratklm objašnjenzem otkriti ta tajna? •
POVOD ZA RAZMIŠLJANJE O POEZIJI »PRIMITIVNIH« NARODA
Još na početku smo pošli od toga, da je umetnost proizvod života, proizvođ jedne svesti, sputane Ш slobođne (u zavisnosti od društvenih odnosa u jednom narodu), Pozivajući se na ovo, dolazimo do toga, da sUčni društveni odnosi mogu dati i sličan život, a samim tim i sličnu umetnost, ne samo po svome obliku, nego 1 po svojoj sadržinl. Pretpostavimo da se ta sadržina ogleda u oenovnim principima, u temelju kojl držl jednu društvenu svest. Zbog toga bez obzira gde i kako nikla prava umetnost, ona nam je uvek bliska, ona je deo nas samih; ali samo zato što u jeđnom životu postoje opšteljuđski problemi prouzrokovani zajedničkim silama, koje ne znaju ni za vreme, ni za prostor, ni za boju. „Amuleti” su poezija koja se ne može shvatiti, ako nismo u stanju da volimo najprostiju prostotu u njenom najuzvišen'jem obliku. Da li je pOjmljivo našem biću da jedan čovek može godinama pevatl samo ove reči” Ja imam sina, ja imam sdna”? Ovde nije važna ni metrika ni rima, pa često ni sama sadržina, ovde je važno osećanje i dah, kojl su ugrađeni u jednu prostu, elementarnu filozofiju prirode, koji izbijaju ne samo iz pesme, nego iz svakog pojedinog stiha.” Kada je sve svršeno, zar onda nije svršetak”. Duboko zadire u srce jedna teška istlna, koja je još uvek istina; ~MI Cekamo u taml dođite svi koji slušate, pomozite nam u nožnom danu sada sunce ne sjaji. Ali pored ovih vapaja Ima i vedrih pokliča za borbu, za nešto što je bilo dobro i lepo, a što je izgubljeno; „Mnogotarojni ste, napadnite još danas samo starci razmišljaju. Večeras još možete kriknuti ratnl zov. Muževl, rat je potreba za junaka”. Sve u svemu „Amuleti” su jedna takva poezija, koja nas skoro uvek posle čitanja toplo i efektno baca u razmlšljanje, koja nas prisiljava da se đivimo i tznalazimo samoga sebe u sopstvenim osećanjlma i u osećanjima svakoga retka, svake pojedine pesme. Ova krllata mašta i fina misaoncst, retko se mogu srestl 1 kođ savremenih pesnika. Zar se nećemo oduševiti ovom rnalom pesmom mlađog Ijubavnika: „Sta proslpa listove ko zlato da li је to bela breza! Ona je. Cije kose padaju niz ramena? Da li je to moja žena. Ona je. Sta prosipa ilstove ko srebro? Па li je to plava breza? Опа ]e, Cije kose padaju nlz potlljak? Da li je to moja draga? Ona je.
AvJ А MILETIC
BJEKSTVO
Тирот usiljeuoiću odjeknuo је ueodoljivi vapaj čelika s hojiut je treuutuo uestalo straka i kolebanja devetorice zarobljeuika. Tako su bar mislili tuuogi kada se иа strogim pogleđima izmučeuiU lica uasmijeiila odlučnost ujiUoviU иатјега. Dal Oni su razumjell jezivo zapomagauje čeličniU vilaca i grozničav susret strelovito iučuiU pogleda u prvi sumrak jeduog iestokog julskog popodueva. Izbezumljen za treuutak, stajao je uepokretni čika Stojan. Krv mu se ledila u iilamcC, doh je ufitiljem reskim zjenicama Uvatao događaje иа livadi. Ali toj iznemogloj SO-godišujoj duli trebalo je đosta suage da se рокгеие l stupi u akciju, čiji su zuaci utvrđeиl joi prije izlaska и a rađ. Pogled mu je plivao po livadi skačući s jeđue иа drugu Ijudsku sjenku. koje su se ocrtavale između tek sakupljeniU plastova sijena. Traiio je 21-godiiujeg sina s kojim је риие dvlje godine pasao travu i jeo, bez soli i masti, ueskuvanu crvljlvu repu, jedinu Urauu zarobljenika u logoru. Evo, spazio ga jel Viđ mu se ukočio. Snaga oduzela. Mozak zatajio. Samo se srce grčevito trzalo i Utjelo đa iskoči iz kosmatiU prsiju. Alijemo zureći, kao stoljetui spomenik, vidjeo je svojim staklenim očima kad je njegov Dusan bacio vile l furnuo uekud, као mladi pastuU, kad se pusti u livadu. Bfežel PobjegoSel Upomoćl pobjegoie иат! sudarili su se olovni zvuci Ijuđskog krika, strainiji od sviU muka које su g a suaile za posleduje đvije godine u jasenovačkom logoru smrti. Trčao je! Začudo, ni osjetio nije kada se otkravio i otkiHuo od £Tije, dva &апа pokošene livade.
Рисаиј! Jedan, ра drugi! Na игВиијеиој livadi lezao je i pušio se zadihani komad Ijudskog mesa. AU ielja: da joi iivi nadjačala je straU i povratila mu snagu. Otvorio је oči i bez razmišljanja munjevito pojurio naprijed. Ponovo pucnji. Prva iivica. Kukuruzi. 1 opet pucanj. Naizmenično se ređaju pucnji s diinovskim udarima raskomadanog srca s dvometarskim odrazima odavno ćelavog i za nekoliko trenutaka osjedelog starca. Ovako je samo još jedanput bjeiao 1915 godine u Caliciji ispred bajoneta razbješnjeniU kozaka. Trčao je, trčao dalje... 1 pruiao se po zemlji kad god је čuo lajanje šaraca i pisku maliU čeličniU stvorenja. U glavi mi se vrzmao čitav roj misli. Žena... sa još četvoro nezbrinute đjece... Sin u bjekstvu... Da li је iiv7 Pa... pokojni Jole, njegov najstariji sin, komunista, koga su übili na Savi... bjekstvo! Kuda? Od smrtil Ne zna putal ... Sam... Izdala ga snaga. Ali... Logorl Mrcvarenjel Nel Bjeiati, bjeiatil Bjeiati, ma kudal Od smrti ili u smrtl samo bjeiati. 1 bjeiao je dalje... čitavu vječnost, činilo mu se, gиbeči s vrelim dahom i poslednju snagu. koja je pokretala prozeble mišiće i reumatične kosti, jedne dotrajale Ijudske mašine.