Student

Репортажа студената

ДВА КРАЉА ШВЕДСКЕ

Кућа или боље рећи дом ' je место за живе Швеl>аше. Кућа схваћена као затворен простор је место где се дотађају све ствари у Швед ској. То је чињеница за коју човек сазна далеко пре кего што је дошао у ову земљу. Али ко би мислж> да >е то једна од „бедекерсксгх истина” оних у које се човек прво разочара кад дође у нову земљу горко б« се преварио. У Стокхолму се готово ништа не дотађв на улици. Улица овде није позорница као што зна да буде у другим градоаима. Зато је тако сироуашно декориеана тако мало има опоменика, тргова н паркова, raito мало места где би човек могао да седне. Улицом се истина иде, она се прелази, са улице се улази у рад ње и ресторане, силази у подземну железнг-гцу али се улАшм не шета, не говори, бар не претерано гласно, не састају се другови и љубавсшци нити се старг-г пријатељи ударају рукама по лсђима. Био сам у Стокхолму месец дзна пре овогодишњих избора. И доста сам времена провео лутајући њего-

бскм улггцама. Са зидг.ва су не м.наго упадљиве плакате звале на збор ко, ; и he се одржати у тој и тој сали. Делили су позиве за бесплатну филмску претставу коју организују соци?алдемокрзтп или матике хумора које приређују либерали или модну ревију коју дају конзервативци. Али никад, заиста кикад, ми се није десило да наиђем на гомилу која је закрчила улицу или трг, зауставила саобраћај да би саслушала говорника. Знајућп природу својих гласача велгжв партије као да не обраћају претерану пажњу предизборној кампањи. Ове године главие странке склопиле су неку врсту џентлменског споразума да не замарају много своје финансије у изборној агитацији. Отуда се сматра да су ови избори протекли нешто мирније нето обично. Не знам како су изгледали ранији избори, алг/| да су ови били мирни, били су заиста више нето мирни. Неупућен и странац мотао је да проведе читав изборни дан у главном гра-

ду и да не прикети да се нешто нарочито дешава. Краљ Густав VI Када сиђете са стсжломске станице која се за Београђакина чудном коинцг-i-денцијом зове Васагатан, (где гатан значи улица) прво наиђе на два полицајца са сабљама о појасу како стоје поред реда од 20—30 људи који чекају д а Уђу у такси. Наравно да не очекујете да полицајац бу, Де прво лмтде које ћете срести у земљи у којој годи. птње буде ухаггшено свега 200 до 300 људи. Ко познаје Швеђаниlна зна ла он нак и да га чека не знам како важан посао илг/г да му рецимо кућа гори на другом крају Стокхолма не би покушао да уђе у такси пре свота ближњег. Па нпак тотово на свакгм друтом ћошку можете да видг/гге полицајца. Прво нисам могао да схватш* чему оволики број полица>аца у овом. мирољубивом граду учинило мг/г се да они, беспослени, једва чекају каквог страетог туристу да их загита једну од оних чудних ствари коje обичето кнтересују туристе. Доцније су ми, међутим, објаснили да то n јесте једета од главних њихових дужности да даЈУ обавештења. У сваком случају гголипаlии са својим неуботитилт оружјем и кокардама речито говоре да су у служби краља кож ће рачунајући витпе на шведску поcroiaiHOCT него њихова voнархистичка осећања остати шести краљ у оетом вицу са ентлеским краљем и четгфи краља из карата. Постоји мишљење да су

Швеђани ипак монархисти и да воле своју династију, али је то као и уолште шта Швеђани воле а шта не тешко утврдити. Монархија претстављена круно>д врло Се метого коргисти у рекламете * сврхе. Готово свака ситшада ко)а се продаје као уопомена из Шведске има утионЈту круну, продају се брошсви са краљевим грбом, цмгарете вам увију у хартгцу ка којо) Су отштамлане круне. Изгози су често декорисани краљевским застава. Био саљт једном у краљевом двору кад се смењивала стража. Стасити младићи из гарде обученм у светло плаве униформе из Наполеоновог доба збуњивали су се при комггликованим престројавањима које је смислио ко зна који От врло далеких предака данашњет краља. Као да им је овај опектакл деловао неозбиљно. Да би се некако оправдахи првд неколико странаца који су се около скупили смејали су се и намитивали јгдан другом. Американац који је стајао поред меие љутито је гунђао. Ово је измотавање. Јесте ли вишели смеету страже оред Бакингемском палатом. .. .И краљ алкохола Када са Швеђанином раз говарате о Шведско) он ће ретко прилику да са забриетутим изразом на лицу каже нешто о огромној опасности која пре ти њетовој земљи од алкохола. Тачно је да због климе, храете, карактера и ко зна каквих друхих околности

алкохол делује далеко псразније на Швеђане нето на неке друге чак их окандинавске нације Данца рецимо. Треба видети пијаног Швеђаниета. Тр није гпијаница каквог ми познајемо; он не галами, ке разбија, не нанаствује свет на улици сво. ! И)м пг/гјаним испо вестима. Али је пичаница у Шведској нешло далеко горе. Виђао caiM, наронгно субстом увече у аутобусу кој'ИМ сам се враћао кући, пијане људе потпуно (јез слести и оријентације са Једким паћекичким готозо болесним изразом на лицу. Један старац кога сам често виђао пијаног имао Je пса. На стакици гце је старац требало да сиђе пас би устајао и вукао свога гооподара који jfc бауљао до излаза. Друге је кондуктер дослозето одвла т нто до врата и остављао у мраку. Па ипак број оних којп пију несразмеран, Је ггрема броју оних који причају о алкохолизму. Имао сам утисак као да је ШвеђашгМа непријатно што је сваки странац препун хвале на рачун шихсвих врлина и зато се журе ла покажу да и оки нису без порока. Тема године је алкохол можда и зато што се ове године алкохол првгт пут после 40 годиета точи потпуно слободно. Од 1915 наовамо Шведска је отгробала разне методе рационисања алкохола. Од карата за алкохол до обавезног сендвича уз owhe. На краЈу, октобра прошле тодине алкохол Је пуштен у слободну продају. Кажу, да се тот даета много људг! напило, неки су птгЈани чак и сутрадаи, а неки пи-

ју и до данас. Па ипа* „псмхоза алкохола” осећацј да с.е рада нвпгго забрањено полако пролази. Данас већ, сматрају стручњаци, број оних који гшју смањио се на једну трећину у односу на 1915 годику., Млада генерација ОДрасла у суаом режшту као да се задовољава кохаколом и воћким соковима. Ни данас када је продаја алкохола слободна, није лако наћи место вде би се човек ватгио. Алкохол се точи само У кафанама са лиценцом. А таквих има само у већим местима. Чашица жестоког пића кошта од трн до шест круна, што значи да за две чацшце просеч!ног пића можете да КЈхите кошуљу. Тако, гледајући са економске стране, прохстбиција још постоји. Caj-ro ако се узјте у обзстгр шведски стандард јасно је да има много људи који и поред скупоће могу да хлију, ако то баш ватрено желе. Само онда морају да жрггвују многе друге ствари. Ако видите у Стокхољму човека обученог у умашћено или исцепано одело или човека који вам на улици пргтлази и нуди какву смткицу за пола круне можете са 01громном вероватноћом да ггретпостављате да сте срели пијаницу. А нема земље у свету, вероватно, где бсг положај скитнипе, био нетгријатнији него у Шведској. Нсзппе он ♦ више не одбија од оредине него овде. Нигде поглед околине није тако непријатан и хладан да је чак нвпријатнији нето хладна шведска згама fcoja уме да буде врло немилосрлЈна.

Д. Сшшћ

PRAŠUMA I STARINA U LJUDIMA

Poželeo sam egzotiku i poznanstvo sa nepoznatom zemljom. I ne nađoh boljeg i krasovitijeg kraja od Istočne Bosne- Tu su i prašume, vekovne i goleme a sve to simboliše istinski egzotičnu avanturu. Tu su čudne neviđene planine, zvonici i đ&mije. Javor i Romanija, život bujan l previsok, u glavi se muti ravničaru kad se autobus zaduvano primakne Pijesku, vazduh je već sasvim redak pa od taga krv juri u glavu, pucaju bubne opne, već se sasvim gubi čulo sluha, ali to kao da nije od proređena vazduha, nego sasvim nenaučno izgleđa da se čulo vida, na toj visini, u tom četinaru, žudno raspomamilo, hoće oči sve same đa ugrabe, što više brda u neđogled pod šumom da upiju u sebe, pa guše sluh. übijaju ga ’lakom nesvesticom visine. U Han Pijesak čovek dolazi već umoran od šume, Još od Zvornika nadnosi se nad glavama, tek pogdegde sune uvis golišava i za mene plavičasta stenekanja, no i ona na »najušnoj izbočini gde se možda dve grsti zemlje ssmo ustavilo, nosi na sebi osamljeno drvo izbujalo iz nage i neplodne kamenčine. U mojoj pretstavi to bujanje rastinja svukud, označava prvorazrednu vitalnost, čak i ne pomišljam o divljini ili nekoj zabitnosti ovih krajeva. Suma u svoj svojoj punoći divan je progres i hod nekud • lapred u budućnost. jer samo ona nosi u sebi prirodnu estetiku stabilnosti. Fiaiškogorska šuma, prostrana i nekad čitav hram prirodnosti, sađa mi se učinila komično civilizovanom, a igumani prošlosti što su je sačuvali samo mi se učlniše smetenim i poniznim ližisahanima ovog surovog cara što očuva nedirnutom prašumu Istočne Bosne Uuliitlo se čovek prašumom, zaslmullrao građanskog entuzlJastu prlrodoslovcs. mrtvom drvetu pripisao svolstva ?ivlh bića. 1 tako sasvt’T. nrimitivno odlutao u jeftlnu, šećernu sanlaTliu nekakvim svllastim emocljama a ne ćoveka zaboravio, Koje proputovanje 1 letimićan susret sa pejsažom, a koJe nedetjna nećujnost rasturenih 1 samotnlh naselja, te« ne sretoh čoveka I mlsao mu ne osetlh. Ostala ml je u sećanju samo sllka ćoveka na konju. Odnekud sam mislio da je ta slika već iščezla, Јсг odnekud je za mene usamljeni Jahač. kiridiija, Cistl simbol pregoleme zaostalostl. Naviknut na savremene seljake koji su rutinlrani putnloi železnicom, kamionom 1 traktorom. koji su urbanlzovani l u znaku industrlsk e konsumacije, nikako nisam mogao da shvatlm đa putnik na konju može sasvim ozb'ljno da Jaše. Imao sam osećaj da se tl jahači sportuju 1 šegaće, da duhovito ismevaju oblćaje svojih predaka, koji su eto đanima jahall, kirlđžijali 1 nos il kožu dubrovčanima ne bi И dobili neke drangulije za život. All taj osećaj nerealnostl 1 neverlce. lako se uporno držao u menl.’ jx>dgrevan 1 raspaljivan desetogodišnllm ponosom savremenosti, bio je docnjje u Višegrađu sasvim uništen. Misllo sam se oko Vlasenlcer »Zlonamerno uopštavaš. prijatelju. vldeo si tu tri konjanika u nedelinom izjahivanju paripa, video ih kako se zabavljaju, a sada uopštavaš 1 tvrdiš da su svi ti Ijudi zaostali. da baš odlsta lašu«. Pomlšljao sam da. Ako 1e istina ovo sa zaostallm naćlnom života, onđa treba prcmetejskim silama 1 upomošću zagriženih pedagoga podućsvati taj narođ, negovati ga dizati mu skramu sa očlju. Ali i opet nerealno meštam, jer eto kakav sam tl Ја to građanln. Dođem u jednu nepozntu zemlju prvl put, prozvlždim kroz nju autobusom, vidim neke slike, ne progovorim sa čovekom ni slova, a već uobraženo zamišllam da tai narod ima skrame na očlma l to samo zato što izjahuje. No u Višegradu sam kažem, razrogaćio očl, 1 skoro blesasto se upiljio sa druma na brdu vLsoko nad Rzavom. Drum j e iu kao oštrtm nožem urezan u brdo, pod njim je Isklesana pedantna 1 kolonizatorska austrougarska pruga, od koje me podilaze žmarcl neugodnog gneva a đole, baš рге no što će ućl u Cr * nu ’ poravnao zemlju i utabao livadu sa sivom travom. Na toj livadi ugledam Copor zavezanlh konjića, poređanih uz dugačke šipke na kolcima, ćitav гој konja, onih konja što su za mene najćistlji

simbol zaostalostl. Vrvi livađa o<3 njih, kao <Ja s« netco opet hteo da naruga rnojim prečanskim shvatanjlma i nerazumevanju ovog ambijenta. Vidim. doput.ovao kiridžija u gradić, zavezao konjlća i otišao na pazar. Ne mogoh poverujem tađa u mlsaoni napredak tih ijudi. Odnekud sam uvrteo sebi u glavu, da od načina života zavlsi pogled na švef. a taj feudalni način putovanja mi bl nepiijatan. . . . .. I opet Skolskim frazama ponesen ne budem lenj pa izbrpllm te konjlće. Nekl su se muvali dok sam ih brojao iako da ne znam da 11 ih Je trldeset i devet lli četrdeset: ali svejedno, c.fra Je pribllžno tačna. iznenađujuća i samo tužna potvrda morn uverenju da neznano otkud i kako ne poznajem dovoljno nase ijude i krsjcvc. Rekao blh da je sedl Covek uautobusu, detinjeg lica 1 iivo* osmeha, intelektualac; razgovor sa njim bio je za mene nesumnjivo zanimljlv. a naročlto dok mt Je sa fatalistlčkom tugom, ravnodušno očajan pripovedlo o suludom požaru šuma za vreme suse. Danima је gorelo i ni clfra od nekih miliona ill milijardi kubika drveta ne kazuje nevolju tog požara, koliko to kazuje sagovornikova mirnoća sa kojom govori o vatrt. »Zar se mi® gasllo?«, pitam prostodušno a on mi sasvlm mirno 1 bespomoćno kazuje da se toj stihlji sušne godine nlje moglo odupretl nista. Ta Suma prosto gori, satire. halapljiv je plamen, pretl Ijuđlma. hoće sv e da lh poblje 1 ponlšti. a Ijudi moraju đa čekaju hoće 11 vatruštinl dohakatl neka golet, jaruga ili kiša. A u toj Istočnoj Bosnl goleti nema, tu sve, kažem, buja sve žlvl 1 raste, a kad dođe ta vraška pomama onđa sve zajedno mora da ode. da neetane. jer sve j e zajedno sraslo, đrvo sa drvetom, čovek sa šuшош, ovca sa čovekom i konjić što ga nosl na pazar. Kad smo ostavili za sobom pustošno 1 žalostivno jezero kod Zvomika, hteo je sllno da mi pokaže čudesan prizor. »videćete i saml, šteta bl bilo da ne vidlte«. »Kako je to samo uzdgnuto na sam vrh«. I zaista na grdnoj lltlcl uspentrošena kao divokoza, usređ šume stoji džamija. S a kamena sunula u nebo, zemlju bl da spoji sa pretstavom o izvorištu života. Nesumni'iv smisao tih zabačenlh Ijudl. smlsao za mistlčku gradnju. i rellgiozno ushićenje bio ml je kao putnlku dobio neko svoje značenje. Ml putmcl uvek dajemo stvarlma značenje koja domaćinl nifrada ne bi svesno shvatlli, a džamtja na vrhu stene počela je da ml označava sposobnost 1 pltoml dar th IJudl da se vaznose nad sitnom 1 feudalnom prlrođom čoveka. Ваб sam mislio da se vaznose, nteo sam da prkosim svojim nazorima, hteo sam da prkosim svojoj rtirtaktičnoj Idejl da crkva neophodno vodl u glupost 1 regresiju. Vldim slojl džamlla, daleko od IJudl, u šumi. i misllfn se sasvlm opravdano da ti l.iudi imalu u sebl panteizma 1 to nekakvog materljalističkog panteizma, Cim Sumu- stenu ,1 planlnu proglašavaju mestom mistikalnog iskustvovan.ia. Ako sam se prevarlo, to ipak nije moja osobita krdvnja. Prosto naprosto isuviše sam se zaneo prostom činjenicom koju vldim: džamija na stenl. I zaista, ko će Jz te člnjenlce močl da stefcne neke dublje pretstave o pravoj suštlni feudalnog teizma. АИ nešto smlsla doblo sam kad je progovorio jedan od trl hodže u autobusu. IбЦ su na neki kongres, efendtje. Blaga I časna lica tlh ljud*pomalo energična izgleđala su ml duhovna pa l patriotska. I opet. zagleđan u prostu 6 n.iemcu, bio sam zađovoljan 1 srećan. Džamlia na steni Cestito 1 produhovljeno lice, zar to sve zajedno nlje meko tle za humanizam tie na kome će on bujatl 1 rastl nezadrživo d bez predrasude, otvoreno l nasmejano. Humanizam buja u ovim čednim krajevlша nebo je ovde razgaljeno 1 đobro. Rađoznali sam putnik bez iskustva 1 zato nlje čudo što sam svaku viđenu člnjenlcu tumačio najšire. davao Joj smisao. Hteo sam što prostije i što spontanlje đa shvatlm svet oko seb». I hodža пЦ je dao i treću ćinjenlcu; prvo se namrgodlo, ali to nlsam vldeo, samo sam čuo ostrl, gnevan skoro bogohulnl glas čoveka. sređovečne boje. u tom glasu punom mržnle 1 skoro na granlcl najskrnavije psovke osećao sam uvredu, otrov 1 рге svega nečovečnu mržnju. Могао sam to da o«ećam opet na osnovu jtđne Jedln e ćlnjenice: taj glas bio je upućen najprezrivlje 1 najdrsklje vlsokoj staricl, plemenitog lit<a, časnog Izraza, starlcl koja Je morala imati sedamdeset godlna. Covek ođ pedeset. jak 1 energlćan. odbrusio Je svoje slovo starici od sedamdeset godina. To Je ćinjenica kaogod 1 džamlla na stenl, kaogod i čestlto llce tog istog hodže. Ne mlsllm da bl trebalo usuđivatl tog Coveka, jedlno treba naglaslti neprijatnost Sitave scene. Iz zblra ove trt člnjenlce: džamlja na stenl. čestltl hodža I hođ’a (vsta taj) koji zlo govorl starlcl, Izveo sam samo jedan zaključak: uprkos svevlšnjoj čistotl jedne. u ovom slučaju mističke.

Iđeje, IJudl Ipak гшове u nju pre svega svoje nlsko moralno blće, svoju naprimer feuđalizovanu moralnu Ideju. Taj hodža Ima kao vrhovnu Ideju ideju feudalnog patrtjarbalnog morala. On je duboko uveren u evoj humanizam, Jer preziranj e žene nije piotivrečno patrijarhalnim nazorima. Naivnl putnlče, гекао sam sebl, zar zaista nlsi znao kolUco je patrijarhalnost monstruozna? I jedlni ođgovor koji sam mogao dati, bllo je priznanje da ništa nisam znao. Jer ponovo 1 opet ponovo sam bio zbunjen pred tom vikom na sedamdesetgodlšnju staricu. Dugo ml je trebalo da shvatlm da taj čovek ne gleda u staricl Ijudsko blće, no ženetlnu, a ženetlna lm a da sluša, ima did kušuje. I džamlja na stenl za sta mi se učinila čudesnlm prlzorom. Iza Han Pijeska promuvasmo se kroz borike. visoravan započe da se ogoljuje, dođosmo na čistinu, trava je svukud bila svetlosiva, bio sam gotov da žedno primim obllje novog rastinja, raznovrsnog bllja i šumaraka, ali n šta od svega. Svetlosiva trava dode iza brda. Iza drugog brda dođe opet s\'etlosiva trava. sada ml se već učlni prljavom a za brdom već ne mogoh da. gledam u travu, pustoš me rastužl, visoravan mi se smuči. Idemo preko Glaslnca reče neko. all nl ne poverovah i bl mi svejedno. Glasinačko polje sivo-00. U najpustoSnijem polju 1 na najž,%»snljoj vispravnl sasvim sam shvatio otkud inspiracija za on e otegnute pesme, u kojima se ne peva, no se tuli i zaveva, mučnlje od vetra i propallje od gavrana. Da vas trl dana ostavim u tom polju sa sivom travom u nedogledrili bi se u zemlju zakopali, Ш bi morall početl da zavljate kao pas, da đate odušk e sejji, da llrskm zapevanjem oživite umrlu prirodu. I nt najslikovitija klisura Miljacke pređ Sarajevom nije mogla đa me razgall i izbr še slvu travnljinu te Glasinaćke, kakva 11 j e , visoravnl iz übijene usoomene na Istočnu Bosnu na bujanje šuma, na javorenje brda i na žlvu l zabitnu prašumu Han Pijeska pobelelog od vetra. Putovao sam, umarao se. trenuo nisam tri nočl, opllao se pejsažima, rekama 1 drvećem okrcijutom ka severu, stenje se ruSilo na mene (u putnlkovoj uobrazilji. dabomet, a vrh uzbuđenia l građanske uznemirenosti doživeo sam ponad Drine gde e vuz besmisleno malen nadneo nad strminu klimajući bojažliivo. »Survaćemo se« pomisllh, a šta bih drugo 1 pomslo kad znam da je pruga šlne samo naslagane kao u igrl, radnici Cekaju da prođemo' pa da opet sve rasture. a peđeset metara nanlže u plavo] i zelenoj divljini vode čeka reka. Drlna, pre no Sto pozeleni od Llma, između Ustiprače 1 Mc đeđe, najlepša je reka na svetu. Tu boju plavog i zelenog sedefa zamešala je nekakva misteriozna igrarija šume 1 vođe, kanjona l neba , АИ ođ sveg đrveća i voda, ne samo da me obuhvati pijanstvo, nego me i umor ščepa, rado sam već žmurio, onedobrovoljen 1 malko uplašen od prostranstva tih šuma l od nesretanja ćoveka u pejsažu. Već sam se oporavio od luckaste prilepljenosti uz pejsaž i nebo uokvireno brdima, kad me opet jednosmerno tupim ritmom putovanja ošamuti strast svih putnika za ispovedanjem.

Raša POPOV