Student

PROŠLO VREME CRNJANSKOG

~Ne znamo nikad šta poet misli, dok govori u poeziji.“

Naše predrasude o književnim žanroVima i vrstama jake su, često i preko svakog očekivanja. Ne postoji pouzdana definicija ~romana“, ili ~putopisa“, ili ~memoara“, pogotovo ne može biti tačnog razgraničenja ~lirskog“ prema „dramskom romanu“, ili „romanu karaktera“. U isto vreme, učiniće nam se, to su sve poznate stvari, i, zar bi se neko mogao zbuniti u razlikovanju romana od memoara? Reći će se, ovakve razlike i definicije nisu preko potrebne, a nisu ni presudne. Međutim, ponekad, one postaju naročito važne. Ako, naime, za neko prozno književno delo kažemo da spada u „memoare“ ili ~putopise“, mi tek treba da pokažemo da li i koliko ono uopšte spada u umetničku književnost. Ako, pak, nekom đelu priznamo status ~romana“, mi smo mu unekoliko već priznali status umetničkog dela. S druge strane, kada uočimo književne vrednosti ~memoara“ kao obimnog proznog dela, biće nam teško da objasnimo zašto takve ~memoare“ ne bismo mogli nazvati ~romanom“. Naše predrasude o književnim žanrovima često otkrivaju naša predubeđenja 0 vrednosti nekog dela, zavisnost našeg suda od nekih naših neproverenih verovanja. U malobrojnim napisima o obimnom proznom delu Crnjanskog Kod Hiperborejaca najčešće se govori o ~uspomenama“ 1 ~memoarsko-putopisnoj“ vrsti literature. Time se, hteli to ili ne, nepotrebno skreće pažnja na sasvim neknjiževne efekte. Književne vrednosti ovog dela, tako, ostaiu u senci. Pojam pripovedanja o prošlom vremenu, o Ijudima i zbivanjima u prošlosti, može se uzeti kao zajednički i za memoarsku literaturu i za roman. S jedne strane, Ijudi i događaji u prošlosti mogu se posmatrati kao zanimljivi po sebi, kao određen istorijski niz jednom za svagda razvijen po svojim zakonima. S druge strane, prošlost, vlastita i tuđa, može se posmatrati kao proces koji sažima i simboliše neki subjektivan put, put saznanja sveta i traženja vrednosti života. U prvom slučaiu, proees pripovedanja je od 'drugostepenog značaja, i pripovedač, sa manje ili više formalne umešnosti, prati jedan istorijski utvrđen raspored. U drugom slučaju, svi činioci prošlog vremena nužno su ooažani samo kao etape, oznake, simboli nečega đrugog, nečega što se ili suprotstavlja ili protiče naporedo sa istorijskim nizom; proces pripovedanja izbija u prvi plan, pripovedač razmešta, ukršta ili spaja objaktivno udaljene momente prošlosti prema zakonima posebne vrste. Pripovedač u Hiperborejcima Crnjanskog poznaie istovremeno četiri vremenske ravni. Osnovna vramenska ravan nije ona u koioj se odvijaju osnovni događaji isprioovedani u ovom delu. I sami ti događaji takođe su iz dva različita vremena. Jedni su iz gođina neoosredno pred drugi svetski rat i dešavaiu se u Rimu. Drugi su iz 1937. godine, kađa је pripovedač ~bio zavirio“ u polarne predele. Ali i događaii iz Rima uoči rata nisu razvijani kao postuoan istoriiski niz. Oni imaju đve etape. iednu. vremenski kasniiu, u kojoj je prinovedač sam u R’mu, i drugn, vremenski prethodnu, u kojoj je sa ženom

putovao po Italiji. Osnovna vremenska. ravan, međutim, udaljena je od najpoznijih opisanih događaja (s proleća 1941. godine) dvadeset četiri godine. Tolika je, znači, raziika između vremena zbivanja i vremena u kojem pripovedač piše ovu knjigu. Opšti ton pripovedanja određen je najviše pripovedačevim preokupacijama iz tog poznog perioda. Vreme pripovedanja u Hiperborejcima je veoma široko, ono se merffa, spušta i podiže na hronološkoj skali, i niukoliko se ne podvrgava objektivnom nizu zbivanja. Pripovedač je uvek, izričito ili skriveno, na svom četvrt veka udaljenom stanovištu, ali on prividno, i sasvim lako i neprimetno silazi na neku vremensku tačku iz bilo kojeg od pomenutih perioda. Tako su događaji iz perioda u kojem pripovedač obilazi Italiju sa ženom ispričani iz perspektivne njegovog potonjeg samovanja u Rimu uoči rata. Iz iste perspektive ispričan je i boravak u polamim predelima. Vreme između aprila 1941. i časa u koјеш se pripovedač kazuje da piše ovu knjigu t onih četvrt veka, postoji samo kao trenutno avetinjsko osvetljavanje isprrčanih događaja, kao mutna aluzija koja ispripovedanome pridaje novo, kobno značenje. Ovakav raspored vremenskih etapa ne može biti slučajan. Nije nimalo slučaino ni to što autor Hiperborejaca uzima ono odstojanje od dvadeset četiri gddine između vremena pripovedanja i vremena o kojem pripoveda, Ako išta čini, to odstojanje tako precizirano, a opet bez iznošenja događaja iz vremena pripovedanja to odstojanje ukida tradicionalan stav i neodređenu udaljenost pripovedača od predmeta pripovedanja. Zadržavši potrebnu distancu, ukida bezbojnu oljektivnost pripovedanja o prošlom vremenu. Vreme pisanja Hiperborejaca poklapa se sa vremenom piščevog povratka u domovinu iz koje je bio dugo odsutan. Tema domovine, lutanja po svetu i čežnje za domom, snažno zvuči u Hiperborejcima. ~Dug rastanak od svoje zemlje, vodi u smrt“, rečeno je u II delu ove knjige, u formi navoda iz nekog francuskog pesnika. Gete je rekao da tuga čoveka usamljenog u tuđini otkida od njegovih usana i sreću koja je pred njim. Značenje rasporeda vremenskih ravni u ovoj knjizi može se unekoliko naslutiti iz uvodnog pasusa u II delu; ~Od tada je prošlo dvadeset pet godina. Spremam se u Pariz i vraćam se u svoju zemlju, ali je dovoljno da zatvorim oči, pa da se, kroz sećanje, opet probudim u Rimu, gde je u početku jeseni, godine 1940. otpočeo drugi deo mog života u Italiji, i putovanja, u snovima, još jednom, u polarne predele, u koje sam, u leto 1937, bio zavirio“. Raspored vremenskih etapa u ovoj ргоzi mogao bi se, dakle, obeležiti rečima stvamost-sećanje-san. Preplitanje i spajanje ovih etapa ćudljivo je i odgovara jedino zakonima po kojima se u Ijudskoj svesti prepliću java, san i uspomene. To su zakoni čovekovog doživljaja sveta, a ovi se mogu savladati samo u umetničkom stvaraniu. Prioovedački postuoak u Hiperborejcima i jeste upravo napor da se ti zakoni savladaju, da se u haotičnom proticaniu vremena uhvate niti Ijudskog smisla. Da se dosegne sreća koja se neprestano od usta otkida. Mnogi podaci iz ovog dela navode na pomisao da je pripovedač Hiperborejaca sam autor, Miloš Crnianski. Na jednom mestu da sumnji uopšte ne bi bilo mesta navedeno je kako pripovedača (~ja“) neko oslovliava sa „Саго Cmjanski“ (II deo, str. 352). Prema tome, spis Kod Hiperborejaca je neka vrsta ~uspomena“, „memoara“, u kojima autor u svoje ime, bez bilo kakvih fiktivnih posrednika, iznosi svoje doživIjaje, svoje „prošlo vreme“. Tome bismo morali dodati da je reč, ipak, o nekoj vrsti poetskih ~uspomena“ ili „memoara". Na ovakav dodatak obavezuje nas činjenica da u ovom spisu postoji izvesna složena organizacija memoarske građe, šta više, organizacija tako stroga da u njpj nema detalja koji se ne bi vezivali za neko dublje, jedinstveno značenje celine (organsku celovitost Hiperborejaca, zasnovanu na dubokom iedinstvu značenja, pokazao je Nikola Miloševič; v. Vidici, br. 100, str. 10—11). Niko ozbiljan ne bi Božanstvenu komediju nazvao ~memoarima“ ili ~putopisom“, mada se u ovom delu Dante pojavljuje pod svojim imenom, kao nosilac poetskog kazivanja. U umetničkom književnom delu, u kojem se sve obuhvaćene ličnosti i sva spoljna i unutrašnja zbivanja raspoređuju i predstavljaiu tako da u okviru celine ispoljavaju neki dublji smisao i opštije značenje, nije nimalo uputno poistovećivati ličnost autora sa likom nosioca pripovedanja, sve i ako se ovaj drugi јаvlja '■'od imenom i sa mnogim stvarnim karat'+pnstikama autora. Na početku stoji upozorenje sva pomenuta lica „žive, ili su

FI.ORIJAN HAJDU

živela“, ali su „njihova imena, karakteri, dela, i reči“ postali ..literarne kreacije“ koje »predstavljaju irealne fikcije prerna piščevoj potrebi za priču o prošlosti“. Gotovo bez ikakvih ograda jsto bi se шоglo napisati ispred romana Prusta, Džojsa, ili ispred Apdajkovog Kentaura. Naša navika da u romanu ispred nekog fiktivnog lica tražimo pisca, piščevu privatnu ima neobičnu suprotnost u našoj nemoći'da u književnom liku, koji se pojavljuje u nekom književnom delu pod imenom autora, vidimo fiktivne-umetničke osobine. Sve ličnosti, događaji, sudbine, dijalozi o umetnosti, u Hiperborejcima se pojavljuju samo onako i onoliko, kako najbolje odgovaraju umetničkoj celini ovog dela. Lik pripovedača takođe je samo projekcija autora Hiperborejaca, poetski stav koji je nametnut celinom određene vizije sveta. Hiperborejci ne bi promenili izgled. kad bi se nosilac pripovedanja ц njiipa , ~sakrio“ iza nekog fiktivnog imena, kao što se, recimo, Džems Džojs ~sakrio“ iza Stivena Dedalusa. Sta više, dok u liku Crnjanskog u Hiperborejcima nema ničega što bi se bitno odnosilo na neki podatak izvan ove knjige ničega, znači, privatnog i neobuhvaćenog značenjem celine, u Džojsovom Uliksu ima niz aluzija na podatke iz piščeve netransponovane biografije, bez kojih se ne može razumeti složen mehanizam tzv. lajtmotiva u ovom delu. A Uliks se s razlogom smatra romanom, čak izvorištem modemog romana. Crnjanski ipak nije mislio da je potrebno da se skriva iza fiktivnog imena u svom delu. Ostavljajući svoju poetsku ргоjekciju u Hiperborejcima pod vlastitim imenom, on je svakako računao na neki efekat koji bi se, u suprotnom slučaju, izgubio. Nešto od ~memoara“, od „uspomena“, čak od stare forme ~dijaloga“, naslučujemo u ovom delu, mada ga možemo nazvati romanom s istim pravom s 'kojim nazivamo romanima mnoga moderna dela svetske književnosti. Pre nekoliko godina engleski pisac Džon Vejn konstatovao je i ozbiljno objašnjavao krizu romana u našem vremenu. Ovo su, sasvim uprošćeno govoreći, njegovi razlozi sredstva tzv. masovnih komunikacija, kao i mentalitet „masovne kulture“ u našem veku su ozbiljno ugrozili položaj ne samo romana пебо i ostalih književnih žanrova i vrsta. Ali, dok se drama i lirika vraćaju svojim izvomim oblicima i tamo nalaze snage za oostanak, roman. kao hibridna vrsta, nema čemu da se vrati. Roman je snagu svog dejstva 1 značenja dobijao od zanimljivosti svoje fabule, intrige, radnje, od raznovrsnosti karaktera: on je delovao i kao sredstvo obaveštavania o svetu, i kao zabava, i kao pouka, dokonim sloievima građanskog društva. Pređ štamnom, filmom i televizijom, roman je danas nemoćan, on je izgubio tle isood nogu u ovom užurbanom svetu gladnom jedino senzacionalnih činjenica. Veinovo mišljenie o današniem svetu može biti tačno, ali njegovo mišljenie o romanu tačno je samo delimično, Tačno je samo ukohko se odnosi na iedan umetnički nespvršen i danas odista dosadan model engleskog romana XIX veka. Pogrešno je u osnovi, ako se odnosi na roman uoošte. Noviia naučna istraživania o poreklu romana pokazuiu da je roman svoiim bitno novezan sa nekim književnim žanrovima koji su, do njego-

ve pojave, робlо,-*,аИ negde po rubovima osnovnih knjjževTiih Roman, kao forma umetničke ichjiževnosti, oblikuje se na raznovfsnim proznim lormama, kao što su dijalozi, satire, memoari, hronike, poslanice, i t.sl. Roman bi, dakle, imao čemu da se vrati i imao bi iz čega da uhvati novu snagu (da ostanemo u krugu Vejnovih misli). 1 ako pogledamo najbolje među romandma naših savremenika, opazićemo tendenciju takvog vraćanja na izvore. Setićemo se samo Hercoga Sola Beloua i majstorski korišćenog oblika epistolarne proze u ovom romanu. Vračanje na staro, dabome, nije mo'< guče, i, kao što Sklovski kaže, umetnost se vraća starom, da bi novo što adekvatnije izrazila. Tradicionalna forma i tradicionalni pripovedački postupak u romanv prema kojima sve mora biti ~fikcija; ' , sve, kao po nekom prečutnom dogovoru između pisca i čitaoca, ~izmišljeno“ izgleđa đa su odista izgubUi snagu deistva. Izvestan umor nazovimo ga, umoc od'j v pretvarania lepo se može umotriti u ' T elikoj sklonosti nrozaista ka fo r mi pričania u prvom licu, na nrimer, ili u sve češčem ironičnom i narodičnom tretmanu starih sredstava građenja pripovedačke iluzije. Cmjanski je, u vreme kad je nieeovo iskustvo s nrozom bilo sasvim neznatno, vidovito uočio vezu ..dnevnika“ 1 ~memoara“ (oisao je o Floberovom Novembru, 192П. i nečega što on naziva „novi oblik romana“ i ~nova nro7.a“. Takvi memoari, „osobito kada nisu doslovce vemi“, mogu izraziti notmmo i s najvećom snagom „golu dušu“ niščevu i svu „beskrainu vezu između bolova i patnji celog sveta“. Nema sumnie da ie ova slutnia Cmianskog bila slutnia ко l; ко o novoi formi romana tohko i o novoi pripoveđačkoi osečainosti. Kada ie, posle vi§e godina i sa svakoiako velikim kim iskustvom, onet osetio notrebu da se izrazi potpuno i da kaže celu istinu svog doživljaia sveta, u veiikoi nroznoj fnrmi, Crnjanski se novatorski latio onog drevnog oblika i stvorio nešto što služi na čast našoj književnosti a pređstavlja umetničku novinu i vrednost i preko naših granica. Prošlo vreme. tako, ima više dimenzija u romanu Kod Hinerboreiara. Ono je jedino noprište na koiem čovek može pokušati đa otme od smrti dehče smisia liudskog postojanja. Ono je i haos patnie, zbrka sndb’na. i rizmica znamenia budućnosti. Vračajući se u prošlo vreme. Crnianski otkriva i sumorne istine o sebi i svojim pesničkim iluzijama. Dva nuta se, kao refren. ponavlia u ovoj kniizi slika fontane sa dalekog Severa, ~sa tim skokovima 1 oadovima vode“ koia se proninie do raskošnih od nene. da bi klonula i uzela „formu precvalih bilia. nognutih glava i pehara koji se preliva. To ie sve. Slika sveta, čoveka, liubavi, revoluciia, veselja i plača. Teče i ponavlia se.“ Otkrivši V p . ro ?J om vrem enu izlišnost svoiih iluziia, izlišnost traženia smisia u snu o Hioerboreji, prioovedač Hioerboreiaca otkriva i snagu i oblik da se na nivou n r ozne umetnosti, filozofski ozbiTino suoči sa stvarnošću. Uplićući svoi živi lik u fiktivno tkivo svoie proze, Crnianski deluie snagom činiopica, sna Pom autenfičnosti za koju se životom stoji dobar. Ali snagom која je onlemeniena umetničkim značenjem. Veliki veliki umetnici, uvek su nam to i pružali.

UUBISA JEREMIC

CRTEZ

STUDENT

1968/1/2.