Student
PROBLEMI REVOLUCIJE
HERBERT MARKUZE
Poslednja knjiga Herberta Markuzea »One-dimensional man« (Jednodimenzionalni čovek«) izazvala je žive diskusije među intelektualcima SAD i Nemačke. Mnogi interpretatori vide u njoj bezuspešnu analizu američkog kapitalizma kao potpuno integrisanog i stabilnog sistema eksploatacije, koji je uništio unatar sebe svaku mogućnost revolucionamog delovanja. Svojim odgovorima na pitanja u intervjuu časopisu »Ne\v Left Revievv« Markuze otklanja sve dalje nesporazume, otvoreno i nedvosmisleno afirmišući mogućnost i neophodnost revolucije na Zapadu. PITANJE: Rečeno Je da Marksov koncept revolucije ne odgovara činjenlcama novog industrijskog druStva. On Je /astareo 1 ne poseduje vifte nikakvog konstituenta. Radnička klasa, koja Je po Marksovom shvatanju Istorijski subjekt svih budućih socijalnib prevrata, dezintegrisala Je samu sebe KAO KLASU. Želja za ostvarenjem kvalitatlvno drukčijeg socljalnog poretka ustupila je mesto potrebi та boljins radnlm uslovima, za više slobodnog vremena i više materijalnih dobara. U tlm okolnostima, stara teorija геvolucije, koja govorl o ekonomskoj bedl i obespravljenosti jedne klase, postaia Je nemočna I nerealistična; ona je okrenula leda stvarnosti. Da 11 je danas svaki govor o revoludji doprinos mistiflkaciji? • Ideja revolucije nije nikada »mistifikacija«. Kao celina, postojeća situacija je uvek bila loša: ona predstavlja snagu koja se uvek opire stvaraim mogućnostima da se prevaziđe beda i nehumanost. Cinjenica da revolucija ne poseduje više nikakvog određenog »konstituenta« i nikakvog organizovanog pokreta od koga bi mogla zavisiti ne poriče njenu neophodnost. No da li ona danas stvarno nema »konstituenta«? Ni ideološki veo pluralističke đemokratije niti materijalni veo preterane proizvodnje ne negiraju činjenicu da je u stvarnosti razvijenog kapitalizma sudbina čoveka određena agresivnira i opsežnim aparatom eksploatacije, i sa njim politički isprepletena. Građanska prava koja su data i administrirana u takvom sistemu dominacije, ne umanjuju žestinu ugnjetavanja koji od sveta stvara pakao. Sada je pakao koncentrisan na boina polja Vijetnama i ostalih zemalja koje su žrtve neokolonijalizma. Naravno, tamo je takođe koncentrisana i humanost: ne neposredno, u gerilskim borbama koje na užas osvajanja odgovaraju užasima odbrane, već preko mnogo posrednika, u mogućnosti da se odrede imutrašnje granice sistema, mogućnosti date onima koii su godinama u krajnoj bedi i slabosti držali najskuplje, tehnološki nairazvijenije i najdestruktivnije mašine u svojim rukama. Kažem »unutrašnje granice« jer razvijeni kapitalistički sistem ne poseduje u celini više nikakve druge granice, jer čak i razvoj socijalističkih zemalja i pored sve različitosti njihovih proizvodnih odnosa, uzvraća na pritisak svetske konkurencije i neophodnost koegzistencije.
Ali je svaka romantična predstava o oslobodilačkom frontu pogrešna. Gerilska borba, kao takva, ne predstavlja nikakvu übitačnu pretnju ovom sistemu: na kraju krajeva ona se ne može odupreti tehnološkom »krajnjem геšenju«. Sistem čuva za sebe pravo da odluči da li će, i kad če, postiči »pobedu« trovanjem i spaIjivanjem svega što postoji. »Krajnje rešenje« u Vijetnamu biče finalna konsolidacija snage kapitala koji če zatim dalie širiti svoje interesovanje uz pomoč vojne diktature i vlasništva, i dovešće socijalističke zemlje u sve slabiju defanz’vu (ili u nemočnu neutralnost). Ova tendencija može biti slomliena jedino ukoliko otpor žrtava neokolonijalizma naiđe na pomoć u samom »društvu izoltilja«, u metropolama razvijenog kapitalizma i u slabijim kapitalističkim zemljama čija ie nezavisnost ugrožena od strane metropola. U svakom slučaju u kapitalističk ; m zemljama evronskog kontinenta. preduslov za efik?snost ozbiljnog suprotstavljanja ostaje polit’čko oživljavanje radničkog nokreta na međunarodnom nivou. PITANJE: Jedan od upadljivih aspekata ne,seg vreniena jeste i posteneno međusobno pribllžavanje kapltallnra I socijalizma. U oba sistema razvltena industrljallzacija izinenlla je đruštvene procese 1 oblikc prolzvodnje. Do onog slepena, do kc"a tehnoJoid'i određu ! e tok stvcri i društvene veze među Uudlma, 1 odnos dominaclje može biti određen jedino u tehnološkom smislu. Mod leii па stranl aparata koji upravlja društvcnlm radom i organlzuje njegovn primenu: dominacija se, prevedena u manlpulaclju, teško može 1 dalje smatrati za polltičku i ekonomsku dominaciju. Svaki pojedbiac sada dela dobronamerno, iz sopstvene želje da svojlm ponašanjem odgovorl na opštl pritlsak. Koncepcija slobode kojom se Insplrišu revolucionart ] revolucije Je izbačena, bar tako izgleda, iz opticaja u savremenim kapitalističkim KAO i u socijalistlčklm đriavama. Da U je pojam siobođe konačno izgubio evoju revolucionamu snagu u »masovno manlpulisanom društvu«? • »Postepeno međusobno približavanje kapitalizma i socijalizma« našlo ie svoj izraz u stereotipnom pojmu »tehnološko dmštvo« ili »razviieno industrijsko draštvo«. Ob’čno је oštra kritika ovog poima sama po sebi ideološka. Ne bi trebalo nonovo naglašavati da nije tehnika, več je društvena orgamzacija proizvodnih snaga ta koja određuje razliku među društvemm sistemima. Ali, postalo је neophodno đa se ponovi da ukidanie privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodniu i kolektivna kontrola tih sredstava, ne finalizuje tu razliku. nosebno ne tamo gde tu kontrolu vrši radnička klasa čij ; m zahtevima i težniama dominira imitaciia i adaptiranje potreba koje stvara kapitalist;čki sistem. Koegzistenciia sa razviienim kap ; talizmom uvlači socijalističke zemlje u konkurenciiu koja se tiče života ili smrti u konkurenciju u kojoj je razvoj nroizvodnih snaga i dmštvenih notreba dobrim delom notčinjen političko-diplmatskim i voinim /ahtevima. Tako i ovde, kao i tamo, tehnika uključivania u proces proizvodnje postaie sredstva izrabljivanja. Kao takva, tehnika, koja još uvek nijc nretvorena u sredstvo za oslobađanje, određuje konačan oblik ponašania unutar, kao i u odnosu na aparat donvnacije u socijalizmu kao i u kapitalizmu. No, i pored toga, ostaje slučaj da mogućnosti za oslobođenje leže tamo gdc su sredstva za proizvodnju podmšttdjena. Politička ekonomija socijalističkih zemalja traži mir, a ne nas’lnu eksnanziiu. Međutim. tehnološka i politička konkurencija u ražvijehosti sredstava za proizvodnju stvara joŠ jednu tendenciju koia u budućnosti može nostati opasni ja. Postojeća međunarodna konstelaciia snaga vodi do sukobljavania interesa »starib« stabiliz,ovan ; h. tehnološki razvijenih i industrijalizovanih soriialističkih zemalja na jednoj strani, i »mlađih« i siromaš-
nih na drugoj. Prve ulaze u kategoriju vlasnika, te ira revolucionarni komunizam siromašnih sa one strane granice, može lako izgledati kao nova »revolucija odozdo«, pa zato i opasan. Naravno, ne samo njima. Јег i »društvo izobiIja« oseća u tome opasnost: već duže vremena američka »borba protiv komimizma« i nije ništa drugo do borba protiv komunizma najsiromašnijih. Ako je istina da je »koncepcija slobode kojom se inspirišu revolucionari i revolucije« ugušena u razvijenim industrijskim zemljama njihovim povećanjem životnog standarda, tad je to mnogo akutniji i otvoreniji problem tamo gde se ugnjeteni bore protiv sistema. Ovde se revolucionarni pojam slobode izjednačava sa nužnošću odbrane gole egzistencije; u Vijetnamu koliko i u slamovima i getoima bogatih zemalja. PITANJE: U savremenom indusirljskom drustvu ekorumiija nije vlSe baza polltićkog odlučivanja. već je (unkcija polltlke. Ekonoinski procesl su danas mnogo očiglednijl pod kontrolom politlke nego pre 50 godlna. U toms se •avija opasnost od novog, nmogo neobičnijeg obilka totalltarizma. Društveua teorlja se izgieda nlje prilagodiia ovakvom stanju stvarl: ona ropski islrajava na svojim sopstvenim kategorljama, ostavljajucl člnjenlce po strani. Izgleda da se ргакза cdvojiia od ideja. Možc II savremenl društveni razvoj 1 daije biti interprctiran pojmovima kao što su »alljenaclja«, »reiflkaclja«, »eksploatadja«, »mlninuim sredstava za žlvot« i »pauperizadja«? • Nijc ispravno tvrđenje da »u savremenom industriiskom društvu ekonomija nije više baza politićkog odlučivanja, već je funkcija politike«. U užem »ekonomskom« smislu, ekonomija nije nikad ni bila baza. I danas, takođe, to je »politička ekonomija«; proces proizvodnje i raspodele je uveliko određen politikom ali i sam određuje politiku kojom dominiraju krupni oligopolistički interesi (a ovi su bez sumnje uvek u harmoniji). Politička shvatanja i pozicije proizvođača i potrošača predstavljaju danas, više nego ikad dosad, važan екопошski faktor: one čine jedan element u procesu razmene, u kupoprodaji radne snage, u trgovini robom. Mora se biti politički »u redu« da bi se postigla mogućnost takmičenja u poslovanju, u kancelariji kao i u fabrici. Politička propaganda i komercijalna reklama se podudaraju. Politička ekonomija razvijenog kapitaiizma je istovremeno i »psihološka ekonomija«. ona proizvodi i upravlja potrebama koje zahteva sistem čak i instinktivnim notrebama. Ova introjekcija dominacije kombinovane sa povećanim zadovoljnjem potreba baca sumnju na pojmove kao što su »alijenaciia«, »refikacija« i »eksnloatacija«. Nije li uživalac »drustvenog izobilja«. u stvari, »obistinio sebe« u svoro oluđenom biću? Ne nalazi li on sebe iznova u svoiim stvarima, svojim kolima t televizom. Л opet, da li lažna subjektivnost može odredtvati objektivno stanje stvari? PITANJE; U Jednom eeeju iz 1965. godlne Iznell *tc tc/u da Je kapitalizmu poSlo za rukom da pretvorl svoje piotivrečnostl u »obllk pogodan za manlpulaclju«. Da U to značl da Je u datlm okolnostima nemoguče kombino vatl kritlčku teoriju I polltičku praksu? Druglm rečima, šia »revolucionamost« značl u konteksu druitv* koje jt bcz nasilja uniStllo revohiclonamu mlsao I potrebu za pjom? • Manipulacija prolivrečnostima razvijenog kapitalizma poseduje svoju sopstvenu dinarmku, čija je eksplozivna snaga aktivna u eskalaciji rata u Vijetnamu i u ekspanziji američkog kapitala u Evropu, Južnu Ameriku i Aziju. Be-
smisleno je videti u toj tendenciji klicu nekog oružanog sukoba među kapitalističkim snagama: zajednički interes vis-a-vis zajedničkom neprijatelju zbližava suparnike. Ali unutar nacija je od posebnog značaja insistiranje na otрош američkom kapitalu; nacionalna nezavisnost iznova postaje progresivni faktor. Uzmak pred američkim kapitalom kombinovan sa nezaposienošću stvorenom übrzanom automatizacijom može dovesti do ozbiljnih šokova; on bi potkopao ujedinjenje antagonističkih snaga u SAD. Moguće je da bi tada triumfovalc neo-fašističke snage i da bi im se većina organizovanih radnika pridružila ili ostala neutralna; takođe je, međutim, moguće da bi opozicija porasla i organizovala sebe. U toj situaciji opozicija američke omladine može imati političkog efekta. Ta opozicija je oslobođena svake ideologije ili je bar prožeta dubokim nepoverenjem prema svim ideologijama (uključujući i socijalističku); ona pređ4avlja ujedno seksualni, moralni, intelektualni i politički bunt. U tom smislu, ona je potpuno okrenuta protiv sistema kao celine: ona nredstavlja zgražavanje nad »društvom izobiIja«, vitalnu potrebu da se prekrše pravila podmukle i krvave igre da se prekine saradnja za uvek. Ako ti mladi Ijudi mrze vladajući sistem potreba i njegovo neprestano uvećanje masovnih dobara, to je zato јег vide i znaju sa koliko žrtava, koliko okrutnosti i stupidnosti on svakim danom pridonosi reprodukciji sistema. Ti mladi Ijudi ne dele više skrivenu potrebu za blaženstvom i sigumošću dominacije u njima se verovatno javlja nova svest, nov tip ličnosti, sa drukčijim osećanjem za realnost, život i sreću; oni poseduju osećanje slobode koja nema ničeg zajedničkog, niti želi da ima ičega zajedničkog, sa slobodom koja postoji u senilnom dmštvu. Ukratko, tu leži »odlučna negacija« postojećeg sistema, ali je ona bez efektivne organizacije i po sebi nesposobna da vrši odlučniji politički pritisak. Samo u zajeđnici sa snagama koje se sistemu »spolja« može takva opozicija postkti nova avangarda; ali ako bude ostala izolovana, tad rizikuje da postane žrtva veštačkog kalemIjenja i, ujedno, samog sistema.
(PREVF.O:
SLOBODAN LAZAREVR')
LETNJE OSPE
1 Uvertire zrikavaca Uvertire skakavaca Koncert za automobilsku trubu I asvalt Mlohava sapunica čovek-ogleđalo Covek-brada i čovek-brijač 2 Osipanje osipanje svuda ospe Ka licima Ijudi na licima soba Zaustavljeni pokreti i miris kiše Proleče leto jesen zima 3 Bujanje vetrova bujice praha Leševi novina dolasci odlasci Kegde u vazduhu zaboravljena шка Njen divni zamah u prazno silazi 4 Putovanja letovanja i nigde spasa Nigde ostrva nigde Robinzona U najboljem slučaju detektivski roman Na obali mora u uvali ozona 5 Sam u svetu ko Sa n o svetu Ouboko iznad struje ' isoko ispod nje Cudni mudrac što pliva zubima Noktima kosom milju dve 6 Miris četinara mins crnog vina s lane srdele dohri opol molilva na zidu katedrale P'es svetaca bela kafa Sto
7 Rano jutro visoko nad lukom Stenje savijeno kao servijeta I jutro na doku U mirisu truleži Nagnjilih riba slanog drveta 8 Jutro na doku na domaku čamca Na domaku vode u obilju soli Jutro nad uvalom jutro nad zalivom I visoko gore kuća smrti 9 Taj tužni put do strmenog mesta Gde se tesno sahranjuju ribari Oivičilo je žbunje kržljavo I crno Ostavite nadu Da je nose vali Ostavite sebe ostavite mene U čudnu zalogu čudne kuče Skočite več jednom Na glavu na mke Skočite pravo u buduče 10 Prozima kao zrak otisnula se na pučmu Karika u lancu kao skok u skoku Još jedna oaza od sveta Zalutali karavan u pustoši peska 11 Poslednje pribežište Usnuli zaton mesto gde caruje Dobročudni Neptun 12 Uvala i školjke rakovi korah Kavez što se sklapa kad se plen uvali 13 Sagorela čežnja nedovršen akvareJ Krljušti i Ijušture Od uma do uma Boje Puno mulja I svirka daleka Fmla Možda fmla
SRBA IGNJATOVIC
ZAPIS 0 ALEKSANDRU POPOVIĆU
Modemi oblik farse nastaje kao neposredna reakcija na nedovoljnosti etičke i estetske funkcije komedije. Osoovna karakteristika modernog oblika farse je kritički pristup skupu postavljenih etičkih problema, umesto prikazivanja, uobićajenog u komediji. Kritički pristup etičkim problemima je, u suštini, ambivalentan: polazeći od gledaočevc, individualne sfere moralnog, njen prvi, odgo vomi protagonista je sara pisac ovakav pristup se, definitivno, osmišljava u nadindividualnoj, društvenoj sferi važenja moralnih normi, podvrgnutih takvom pristupu. Ambivalentnost kritičkog pristupa određujc i njegovu sušlinu: uključujući obe sfere važcnja muralnih normi, taj pristup je upućen л:\ prev'zilaženje postojećih stereotipa u shvata nju ntih normi, što mu daje oblik svojevrsne, stvaralačke destrukcije. Prethodna tvrđenja određuju, zapravo, pojam farsičnog, Po svojo.i strukturi, ovaj pojam je višeg reda u odnosu na komično: farsično uključuje u sebe elemente komičnog, ali ih i prevazilazi aktivističkim stavom na temelju kritičkog vrednovanja predloženih etičkih norrai, izvršenog u individualnoj sferi čovekovog etičkog integriteta. Tz ovoga sledi đa ostvarenje farsičnog osećanja nema samo estetičku, nego i etičku funkciju, kao i da su obe funkcije sjedinjene u farsičnom osećanju, čime se farsa, kao vrsta dramskog stvaralaštva, uzdiže iznad koraedije.
Putem kritično-stvaralačkog posredovania u farsi otvara se mogućnost za stvaranje autentične Ijudske situacije, te farsa zato predstavIja izraz čovekovog ponovnag razotuđenia. S obzirom na momenat otuđenja, koniedija pokazuje svoju društveno-istorijsku ograničenost, dok se farsa, svojom otvorenošću prema stvaralačkom momentu čovekove ličnosti, vezuје za društveno-istorijske uslove koji ovaj momenat najpotpunije potvrđuju. II Kriterijumi kojima se vrednuje dramsko stvaralaštvo Aleksandra Popovića su, većinom, svesno ili nesvesno, inspirisani Nušićevim delom. S toga je sasvim razumljivo da ti kriterijumi sadrže stavove potpuno neprimerene Popovićevom stvaralaštvu. Nekoliko prethodnih napomena, datih s namerom da se povuče razlika između komedije i modernog oblika farse uopšte, podržaće pokušaj da se, najopštije, odrede cstetičke implikacije Popovićevog dela kao i etička funkcija modemog oblika farse koji je doveden do punog značenja u farsama Aleksandra Popovića. Popovićeve farse karakteriše odsustvo fabulativne konstrukcije. U farsi »Krmeći kas«, recimo, postavljen je ovakav problem; jedan brat ima konja ,a drugi Milevti. Pn'i bi hteo da dobije Milevu, a i da zadrži konja, drugi bi da uskoči u sedlo, ali da ne izgubi Milevu. Mileva i konj, zajedno, su ideali čije konačno dostignuće bi (prividno) označilo rešenje postavljenog problema. Suština ovog odnosa isključuje mogućnost rešenja. Ovakva struktura fabule ukida važenje konstrukcionih shema koje, zapravo, vode konačnom raspletu postavljenih odnosa; takvovn strukturom uvodi se univerzalan pristup po stavljenom problemu i odnosima. nastalim oko njegovog prevladavanja. Univerzalan pristup kojim je čitav tok farse nije više usmeren u pravcu rešenja postavlje■ nih problema omogućen je autentičnošću situacija u kojima se nalaze likovi Popovićevih farsi. Autentičnost nijhovih situacija odre clena je težnjom »da se rtvari pomere unapred«, da se stalnim preva/ilažemem individnalno-psiholoških i društveno istorijskih pretpo stavki ostvarene autenličnosti, otvori perspek tiva kritičkog odnosa prema stvamosti uopšte (ODLOM4KI
BRANISLAV MILOARVIf
1968/3
STIDENT
9