Student

Iz barake u baraku

ISTIMITA REPORTA2A

PUalo nain Je nekoliko radnika. Pozvali su nas da vldimo gde I kako žlve. Plsma su nas podstakla da otvorimo rubriku u kojoj ćemo ob.lavIjlvati reportaže pretežno socijalnog karaktera. Želimo da pružimo istlnitu sliku o životu onih kojl primaju 300 novih dlnara mesečno, kojl stanuju u straćarama, ćumezima, podrumima 1 barakama, kojima Je praznik kad za ručak imaju parče govedine. Naši reporterl ičl će u rudnike, kamenolome, u radnička naselja, posetlće porodice nosača, skupijača starudlje, oblći će Kosmet, seia pod Homoljsklm pianlnama... O tome. mliljenja smo, malo je plsano. O životu neklh radnlka većina ijudi nema jasnu predstavu. Citaocl, pozovlte nas (plsmom 111 telefonom). Posetićemo vas!

Nema asfaJtiranog i popločanog puta do naselja »Franc Rozmarin«. Do niskih i naherenih baraka stiže se džombastim stazama, koje krivudaju između gomila đubrišta i otpadaka. A ulica se nalazi kod Železničke škole, blizu Novog groblja, okružena višespratnicama i modernim građevinama. Oko 180 porodica živi u barakama, koje su podignute još 1946, godine. Barake su niske; izgleda da će se svakog trenutka srušiti, Ne vide se od mnogobrojnog veša koji se suši na konopcima. Zidovi baraka iskrpljeni su plehom, terpapirom i šperpločom, Okolo baraka, u gustišu divlje trave, nalaze se iskrivljeni drveni klozeti. A pored klozeta beli se hartija, vata i zavoji. Pred jednora barakom nekoliko šljivovih i jabukovih drveta. Lišće sparušeno i zakržljalo. To su jedina drveta u čitavom naselju! Zasadio ih je još 1953. go dine Bogdan Tomović, čovek koji u »Francu Rozmanu« stanuje već osamnaest godina. Razgrtao je Bogdan šut oko barake, donosio sadnice iz Vinče, sadio ih i zalivao ne bi li stvorio malo baštice, ne bi li svoju decu zaštitio leti od jare. Ušli smo u Bogdanov stan. A njegov stan veli on najbolji

je u ulioi Mije Kovačevića. Prošli smo mračnim hodnikom. Pod nogama su škripaie crvotočne daske. Prošli smo kroz jednu sobu i izbili u kuhinju. U malim prozorima guši se svetlost. Polumračno. Nazire se gvozdeni šporet; u loncu se otkuvava veš; iz okrzane šerpe viri umaščena varjača. Drveni sto zastrt izgužvanom mušemom; na njemu pola hleba, veliki kuhinjski nož, tanjiri. Na podu olupljeni lavor. Bogdan Tomović nas je dočekao u drugoj sobi. U njoj je pro zor veći. Ima tri kreveta, prekrivena seljačkom šarenicom (Bogdan je od Bijelog Polja), jedan novi sto, televizor, orman i nekoliko sanduka. Zidovi su ukrašeni porodičnirn sldkama; na jednom gusle i slika Njegoševa. Bogdan Tomovič je visokokvalifikovani zidar. Od 1947. godine živi u barakama. Iz barake u baraku. »1952. dobio sam rešenje za useljenje u Maršala Tita broj 18«, priča Bogdan, pripaljujući »sarajevsku moravu«. »Ali, kad sam hteo da se uselim, jedan oficir je već bio zauzeo. Znaš, onda su imali prvenstvo, išlo je to tom linijom, ja sam morao da se prilagodim i tome.« I tako se Bogdan 1953. uselio u bivši vojni logor »Franc Rozman«, Uselilo ga je, navodno, građevinsko preduzeće »Napred« samo za dva-tri meseca. Ta »dva-tri meseca« odužila su se ravno u sedamnaest godina. »Od toga dana mi radnici iz toga preduzeća živoli smo u velikim teškočama. Odakle se ko poslije ovamo doseljavao to je teško znati. Nazivati smo nekijim divljacima i niko o nama vodio računa nije. Evo, ova baraka! Sad da puštimo visak sa vr nje do na dno nje za dvadeset santimetara navita je tamo. Ako je veći pad snijega, moramo sa krovova ozgo čistiti, oče baraka da se razvme.« Bogdan priča. U s6bu polako ulaze članovi njegove mnogobrojne porodice: žena rnu, krup na i zdrava seljanka, slabimjavi sin, snaha s dvoje dece, ćerka, takođe s dvoje dece. Bogdan ka že da je svu decu doveo zdravu u Beograd a da su mu sva bolesna. I 70 odsto Ijudi u naselju

DRINSKI

ie bolesno, uglavnom od tuberkuloze. Bogdan dodaje da je jedna žena, član sanitame inspekcije, plakala kad je videla u kakvim uslovima živa oko četiristo dece. Milan Azirović, kom šija Bogdanov, kaže: »Žena mi je tebeceaš, kriva kičma, žlezda na vratu, jedno dete TBC, a ja invalid, 75 odsto«. Bogdanova obitelj živi u te dve sobe, Zimi ie najteže. Kad dune vetar s Dunava i zaspe snegom, ne pomaže ni peć, za koju Bogdan kupi pet tona uglia, ni odeča, ni debeli ćebiči. Zidovi su tanki, šuplji. Prozori jednostakleni. Niie bolie ni u proleće ni u jesen kad udare teške kiše. Tavan pokapliuje. U stanovima se nalaze kante, korita. Iznad kreveta se razstiru šatorska krila, mušeme. Od blata se ne može izaći u grad. Bogdan i ostali u naselju »Franc Rozman« odavno čekaiu stan. Bogdan sedamnaest godina. »Sto puta sam pisao molbu i ovamo i onamo«, veli Bogdan, »ali nikako da dođeš do stana, sve nekako oreči su dmgi. Ja radim 18 godina, ulagao sam za stan a ne znam gde se dava taj novac. Ja sam građevinar, ja sam ceo Novi Beograd izgradio, na svaku zgradu sam došao i ia sam tu nalazio da je jedna osoba [ dobila dvosobni stan. Ja znam | gde se mnogo miliona smšilo pa i se pravilo za izvesne liude komoclja, po šest soba za jednoga, od pet stanova gradi se jedan. Sve je to meni poznato, ali se mora šućeti.« Vreme je prolazilo, Bogdanov sin ie rastao i jednog dana se oženio. Nije imao gde da stanuje. Bogdan je kupio nešto materijala i, kao dobar maistor, preuredio je podrum svoje barake za stan mladenaca. U tom tx> drumu, veličine tri sa tri visine dva metra, pune tri godine živelo je niih petoro; muž. žena, njihovo dvoje dece i ženina sestra. Tri godine su odolevali vlagi, bubama i pacovima koie nikakvim preoaratima niie bilo moguće uništiti. Onda je voda šiknula: na krevet. na stvan. Bogđan je primio sina kod sebe. »Najžalosnije mi je što će unučad da se muče. Sutra su to vojnici ove zemlje 1 braniće ovu zemlju do potonje kapi krvi a niko o niima ne vodi računa«, kaže Bogdan. »Ja znam do sada tri predsednika opštine«, dodaje Milan Azirović, »nijedan se nije setio da dođe da vidi gde živi toliko porodica. Ovakve bede, ja vemjem, nema ni u jednoj kultumoj zemlji. Nešto sam računao: od naplate struje Contrala je uzela oko dvesta miliona, a nijc se setila da postavi jeđnu banderu i malo žice dok proletos jcdan dečko nlje poginuo.« Ipak, ove godine je izgrađeno naselie za stanovnike ulice Mije Kovačevića. Izgrađeno je u Krnjači. No, tamo, po rečima Milanovim, nema nl vode, ni puta, nd prodavndca, nl škole. Dvanaest kilometara udaljono je od Beograda. I, Sto je najčudnije,

bez obzira na broj članova poro đice, svi su skoro dobili jedno sobne, evenutualno dvosobne sta nove. Vasilija Ranđelović, Bogdano va ćerka, po rešenju dobila je jednosoban stan. Ona ima sina od devet godina i ćerku od s'edam; ćerka joj ie šest godina plućni bolesnik. Muž je, takođe, tuberkulozan i nervno oboleo. »Traže milion i šesto hiljada za veći stan«, priča Vasilija, a ja nemama odakle da dam. Muž mi zarađuje oko 52 hiljade u zanatskom preduzeću »Tašmajdan«. Pokušavala sam negde da se übacim. ali ne ide. Radila sam 12 godina i kao višak radne snage dobila sam otkaz u Beogradskom pamučnom kombinatu pre četiri godine. Pokušavala sam preko berze, ali ne vredi. Pristala bih da radim kao čistačica, s tim da ne radim u sve smene zhog dece. Inače, krai s kraiem iedva sastavliam. Muž mi ie juče dobio trideset hiljada. Ja sam vratila sve. bila sarn dužna, i još mi ie ostalo dve hiliade duga. I opet moram da se zadužim«. Bogdan ie ustao od stola i po i nudio se da nam pokaže nase-1 Ije. »Kakve ovde bede ima!« rekao ie. Kad smo izašli, sreli smo sredovečnog čoveka. u crvenoi platnenoj košulii plavom krečnjavom džemperu, pocepanom na laktovima. Bogdan reče da čovek pred nama sa sedmočlanom porođicom stanuje u jednoj sobi. »Ja sam Dušan Arsič, visokokfalifikovani zidar u preduzeću »Jedinstvo«, predstavi se čovek. I Dušana je ovde uselilo preduzeće. navodno za mesec dana. Još u 1957. godini. Dušanova žena je nervni bolesnik sin i čerka bolesni su mu na plučima. »Pet đaka mi uči i jede za jednim stolom. Tu i nema učenja. U kakvu sirotinju i bedu žive i dobro je. Kako prolazim? Zadužim se kod komšije, pa kad primim platu ja vratim, pa se opet zadužim pa sve tako.ć Oču da idem u Kmjaču, al se borim za veči stan. Ja dmam decu dva pola; ćerka mi je 16, a sin 14 godina. Ja mislim da ni u iednom stanu ne može da se skida u jednu sobu i muškarac i ženska, da izvini ova drugarica.« Dušan nas ie poveo da vidimo gde stanuje. U predsoblju je sto: na njemu tanjir lučane pamike, oarče hleba; na ivici čitanka za VI razred od Petra Gudelja. Iznad stola, od zida do zida, prikačena kanapa; na kanani čarape. Ulazimo u sobu. Cetiri kreveta zbiiena. Odelo u uglovima, na sanduoima bubašvabe. Još jeđnom bacamo poglod na sobu, na krevet. na razbacane stvari u uglu! Ovde spava sedam Ijuđi, ovde se kupa, ovde uče, za/vršavaju školu, ovde se svlače, preoblače, ovde jedu, kuvaju, pem veš... I sve to u Beogradu, tu odmah, u blizlni ulice 2Ldravka Celara, kako reče Bogdan.

BRAN’KA OTASEVIć I MILISAV SAVIĆ

PIŠEM, PIŠEM PIŠEM...

Viđela sam đa pod naslovom »Pišem pesme« objavIjujete pesme kolega koji nisu još neka pniznata pesnička imena. Interesuje me da li čete ovu pesmu da objavite.

TVOJI I MOJI SNOVI često mi podrugljivo govoriš o Ijubavi starinskih razglednica. Rastanimo se dok ne uništiš moje snove o tcbi. Posle slučajnog poznanstva rekao si da si me sanjao. Sve više uviđam da je to bila laž i da ti ne sanjaš, ili nisam ja u tvojim snovima. Prvi put žalim što sam tako oblčna, što nisam jedna od dugonogih plavokosih lepolic Onda bi se i ti okrenuo za mnom na ulici i mogla bih bar za trenutak, u tvojim očima da pročitam divljenje upućeno meni. Ako nemaš nikakvih snova, mam da bi se samo nasmejao kada bi čuo da žalim što je tvoja duša prazno. Ostavi me samu, u društvu snova 1 starinskih, smešnih razglednica, jer Sto se pre rastanemo tim ču te duže sanjati.

VLKICA FVANOVIĆ,

PENEZIĆ IM/Il STUD. DOM S.

Cak 1 cipele imaju dušu a birokrata je nemau Bdrokrata nam poručuje: budite mimo da bih mlmo spavao. »Übitl pticu gi-abljivicu« neki pretvaraju u »Stvoriti pticu grabljivicu«. STANA MARKOVIC, STUDENTKINIA Saljem vam jedan vic za interpretacije: Dva psa, umoma ? iznemogla, vuku se pustinjom. Ako ne naiđemo na drvo, pomokriču se! reče ' Cdan ' M. V. FILOLOSKI FAKULTET NAPACKALA SE, NAMACKALA DEVOJCICA MOJA NISAM U OKO MOGAO DA JE POLJTJBIM ZNAS ŠTA DUŠO OVO JE SVET KOMPROMISA PA SUTRA DOĐI SA JEDNIM OKOM NAMAZANIM A DRUGIM CISTIM ZA MOJE USNE

NIJE DOŠLA NI SA JEDNIM OKOM

GDE SI? 0 C 1 1 KAKVOM SU XI SADA TONU? 7NAŠ LI DA SAM SINOC PRED IZLOGOM SAPTAO NAJDIVNIJE RECT ■EDNOM KARMINU IJEDNOM KREONU

Ko su vam roditelji i od čega živite?

Zanimanje roditelja, broj člamova porodice, koliko dobijaju novca od kuće to su bila pitanja koja scmo posla\ili nekim studentima. Stanišić Miloš, Viša finansijska: Meni i ćale i keva> rade. Ćale mi ima veću platu, oko devedeset hiljada. No, opet teško prolazimo. Jer, imam brata i sestru koji idu u gimnaziju. Nas troje smo veliki trošak za njih. Meni šalje četrdeset hiljada. Kažu: štedi i pazi. To ti je što ti je. Bošković Slobodan, Tehnološki: Stari mi je zemljoradnik. Sem mene, ima još jednog sina. On studira građevinu. Muke ima s naima. Kako da nas izdrži, prehrani! Zemlja nije bog zna kako dobra, a porezi i dažbine veliki. Evo, ovog meseca ja sam stairom pozajmio dvadeset hiIjada (dobio sam kredit i radio nešto u Studentskoj zadruzi) da plati p>orez. Cim proda jabuke, poslaće mi: moram da ukpim mantil, ovako sam go. Sretenović Rranislav, Tehnološki: Ćale mi je obućarski radnik; prodaje cipele, Slabo znrađuje. Ima dosta cipelai, po svim prodavnicama, jaka konkurencija! Imam još jednog brata, on je inženjer. Tek je ove godine počeo da radi. Ne može ništai da mi šalje, jer mu žena, moja snaja, studira. Otac mi šalje ponešto. Najviše se obradujem paketu: u njemu je uvak pohovano pile. Živim od ktedita» i šljakam tako nešto: imam fotoaparat i slikam. Razvijam 1 filmove, tako übijam neku kintu. Rakuš Branislav, Pravni: Otac mi je penzioner. Poro-

dica broji pet članova. Brat i sestra su studenti. Sve sama studentska, proleterska p>orodica. Nekako se px>mažcmo i snalaizimo. Jer, šta bi srao kad to ne bi činili. Otac ima pienziju svega 40000 starih dinara. Trideset šalje nama. Ja uzimam kredit, dotacije. Stanujem u Studentskom gra du, hranim se po menzama... nema skitnji nema pijanki, nema luksuza. Moraš da se strpiš. Petrović Momčilo, Građevin skd: Stari mi je advokat. Salje mi, nije da ne šalje, prilično para. Moglo bi se živeii. Ali, ja uvek pre vremena potrošim, spiskam posle se mučim. A ko i ne bi, živLš u Beogradu, za noć možeš da stucaš pedeset hiljada, a ne za mesec dana. I plus studiram građevinu, moram da kupujem pribore, papire, a to je skupo. Veljović Dobrivoje, Pravni: Matori ima penziju 81 hiIjadu. šalje mi dvadesetpet. Ne može više. Imam brata i seslru, oni idu u školu, njih treba izdržavati, nije to tck tako, idu pare. I moram zato sam nešto da radim. da se snalazim. To nijc mučno, ima px>sla u Beogradu, ima koliko hoćeš, samo se mnogi studenti stide i neće da istovaraju ugalj iz vagona, prave se važni i snobovi, pa px*sle dođu kod mene i traže cigaru, paire za bioskop... Jeste, ima px>sla. Ali, čim radiš, nema vremena za učenje, pogotovu za Ijubav, A Ijubav traži vreme, moraš devojku da zabavljaš.

DHAGAN LAZIĆ

RAZGOVOR OSIROMAŠI SLIKU

Gost rubrike: MIŠA ČOLOVIĆ

Miša Colovič je student pete godine Akademije likovnih umctnosti u klasi profesora Zorana Petrovića. Izlagao je na studentskim izložbama u 1966. Na konkursu Centralnog komiteta Saveza omladine Srbije (1967) dobio je nagradu za slikarstvo. Ove godine bila je zapažena njegova samostalna izložba u Galeriji Dom omladine. »Psihička konstitucija čoveka koga predstavlja Miša Colović, uslovljena je hladnim urbanim ambijentom gde likovi turobno liče jedan na drugi, gde je identifikadja sa onim do nas normalna, tragična pojava svakodnevnice«. Na početku razgovora Miša nam je rekao: Ne volim uopšte da govorim o slikairstvu, a silikarima bih preporučio da govore što manje. Razgovor uvek sliku osiromaši. Još jednom: slikari neka što manje govore, nek za njih kažu njihove slike.

• Da li se na Akademiji spulava na neki način, razvoj talenata? Najvažnije je znati šta se hoće. Ako se voli ono što se radi, sve ostalo je manje važno. Naši profesori prilično su tolerantni prema svim novinama. ® Zamerili su ti da se u tvom slikarstvu oseča uticaj pop-arta? Danas su sredstva komunikacije toliko razvijena tako da mi to slikarstvo nije strano. Nova figuracija može da bude bliska i jednom Džonu 5z Amerike i jednom MiŠi iz Jugoslavije. • Zapažanje ocsle tvoje prvc samostalne izložbe? Prva izložba je kao neka prva liubav nikad se nc zaboravlja. • Je li ti neka komisija ctkupila sliku?

Ni jednu. Kažu da šani ioš mali i da čekaju da odrastem. • Planovi? Pozvan sam da izlažem u Parizu, Stokholmu i u Italiji. U Italiji izlažem iduće godine, a za ostalo ne znam. Zavisi od novca. • Sta sada radiš? Još ništa. Ideja mi iskrsne tek onog trenutka kad stanem ispred praznog platna.

K. R.AMUJKIC

STUDENTI O SEBI NEPOSREDNO Muke s bakom

Stanujem kod tetke. Tetka ima baku, jednu staru ženu. Baka stalno grdi moje knjige i moju nauku. Veli da joj ne dam mira. Inače, baka voli da gleda televiziju. Redovno me pita, čim se slika pojavi, »koji su ovi?« Kad gleda neki ratni film ili neki gde se Ijudi pojavljuju u šeširima, odmah prepozna Nemce. Voli da gleda i prenose nogometnih utakmica i da grdi golmane što čekaju loptu. Samo priča, pr'.ča... Melje kao vodcnica. Ja učim tek od 11 sati noću. Onda kad se baka ututka u postelju. No, baka mi po triput kaže da ne zaboravim vodu u kupatilu i svetlo u kuini. »Pa 7: to je trošak. Treba štedeti!« I već posle deset minuta počinje da hrče. Zidovi tanki (ja ućim u kujni), sve se čuje, i kad krevet zaškripi. Stavljao sam ruke na uši, govorio sebi da ne mislim na baku, udubljivao se u tekst koji sam čitao... Nije vredelo. Stalno sam čuo baku kako hrčeJednom sam, u besu. luo : o u. zid. Baka je streknula: »Još nisi legao?«, up : tala je. »Još!« Pt> čela je da gunđa, da pommic svetlo... Ja sam otišao u kupstilo. Te noči sam u kupatilu učic. A i kasnije, nan> v '.o k«d sam ra dio neke ozbiljr.li; seminarske radove. Sve dok nje došia zima. ra\ko r. mitrovic