Student

Manifest

NOVI p R AVAC U SLOVENACKOJ KNIIŽEVPROTESTNO PISANJE, POLHTCKA KNJIŽEVNOST, PROLETERSKA KULTURA. -■ Svet mi se prikazuje kao svet poliJ , tike, čovek kao društveno biće kuje . svaki svoj korak usmerava u društvo, u njemu se realizuje i u njemu doživljava svoj egzistencijalni poraz. Pisanjem treba raskrinkavati tihe tokove političkog života, rasejati fiolitičku misao i političke razloge za premiIjanje tako da postanu svojina proletera. Svest o neophodnosti neprekidnog obnavljanja društva, revolucionisanja, uključuje nas u revolucionarno delovanje komunista u SFRJ. Moja pobuna i moja obaveza ostaju na pcdručju akcije proletarijata. Proleter je čovek koji napušta datost. Proleter koristi potrošačka dobra ali im se ne klanja, vlasn’štvo za njega nije fetiš niti uslov akcije. Njegov cilj života je nevezanost. Privezanost za postoječe karakteriše građanina. Građanin niie u stanju da pruži otpor jer se boji da će izgubiti svoj status. Proleter ne strahuie. Pro’eter se diže I pada, živi život prošlosti i budućnosti, ali niie nikara ušančen, Proletef hita. Iz kraja u kraj, s jednog rada na đrugi. Njegova dela oslaju za njim kao sećanje, ne kao obećanje. 2. Ljudi su nosioci projekata, politička bića. Pol t• ka ih za f re i ui r> d vl o čini srećn nia, politika ih omogućuje i ujeđno onemogućuje, njihov život se u celini krcće u sferi politike i van nje žive samo iluzije pojedinaca koji misle buržoaskom logikom. Buržoazija zavarava samu sebe da ne misli politički. Iza tih samoprevara skriva manipulaciju. Ako se neko podređuje političkoj logici, onđa je on još uvek politički logičan. Svet se trese zbog politike. Otupljenost za politiku je psihička derormacija. Odvraćanje političkog je prazna poza, goli strah, klerikalno samoodricanje. 3. Pisanje Je nastavak rata drugačljim sredstvima. 4. Način pisanja je funkcija socijalne transformacije. Pevania, legende, Muze dščile za štamparovim pultom. Kao što građannu kraj klasnog vlasništva znači i kraj svake produkcdje. tako mu i kraj klasne knUure zn*či kraj svake kulture. Teksfovi, sve kulturne delatnosri dostupne kroz osnovne mitove tog društva, biblioteke, konzervatorijume, muzeje, institucije i rezerve koje služe režiji »istorije oblika«, vođeni su u pravcu koji želi vladajuća klasa. Do sada je važio primat govorene reči nad pisanom. Način pisanja bio je dekorativna snoIjašnost i opasna mogućnost neistine. Moderna ne trpi definidju po koioj jc način pisanja samo predstavUanje reči; za nju je način pisania translingvistički oroizvodni proces (i tu počinje sva probl?m ,, tika moderne književnosti). U predmarksističkoj teoriii pisanie kao rad bilo je skriveno. Kada je shvaćeno da »značenje« n procesu iezika icra istu uloem kao novac u cirkulaciji robe, nije došlo u pitanje napuštanie smisla već se počelo upozoravati na mogućnost studiranja procesa njegove produkcije (Sollers). 5. Literatura koju oslobađamo prošlosti je radni načln pisanja (scription općrantel. Kniiževnosf nije estetski čin, ona je iskustvo aktivne misli (Sollers). Postepena radikalizacija otkriva literaturu kao proizvodenje koje kuca na vrata jezika, naprimer: u obbku bezličnog pisania, bez »vređnosti«. Lepe đuše »smisla« (u buržoaskom smislu) će takvo pisanje ođrediti kao nečitko 5 besmisleno. Ali taj rad nije ne-smisao. Literatura ne vodi tačnom »smislu« vcć sledi zbivanie značenjskih transformaciia koje način retorskog i glasnog čitanja pretvaraju u mnogostruk .aktivan, beskonačan prostor. Subjekat koji nastaje u takvom delovanju nije glasnik več eksperiraentalnl akter po pozivu (Snllers). 6. Pisana reč je posebna aktivnost. To više nije govorena reč Zato pisana reč može sebi da dozvnli neŠto drugo i više nego govor. 7. Uloga nauke niie samo u istraživanju realnosti već i u sudelovanju pri njenoj transformaciii (Takuhinski). 8. Predlažem đa različite prakse (filozofske, naučne, estetske, sociialnel tretiramo kao tekstove. Nastanak »tekstualnosti« oslobađa nas arheološkog gomilanja kulture i goni nas u kompleksniju i širu praksu. 9. Ako n nf*sn / 'šMtv ? m odnosima u našem društvu ne smemo imati na umu samo materijalnu bedu. Nesnosna je hinokriziia, idolatnja, hijerarhijska kontrola, dominacija robe... Sludenti nisu integrisani u društvo izobilja Stuđenti nisu lepak za pukotine u postojećem s'stemu. 10. Subjekat revolucije je onal ko razbija postojeće, ko se sa svetom ne miri. DIMITRU RUeEL !. UVODTTT DTKTATURU MANIFEST PRO LETKULTA u kulturnom svetuli diktaturu proletera u svetu odnosa. 2. Svim mogućim prikladnim sredstvima ISTREBLJIVATI čireve i gnojave guke na udovima kultumog prostora koje hoće da budu, ili već u svoioi osnovi i nisu ništa drugo do ustaialo tžpkanie u mestu kiselikaste brliotine buržoaske misli i njenih zagovomika, koji se kao otrovne pečurke nezadrživo šire i pretvaraju u šikaru tek očišćene šume. 3. UNISTAVATI samozvanu i literaturu koja pokušava da se opravda time što na nutu za sobom ostavlia razmrcvarena tela onih knii HOdE da rade; ZAT T STAVTTT rađanje i ONEMOGIJOTTI onstanak nove gradanske klase; KULTTIRU SPPU I CEKICU. SRP I CFK T Ć NAD KULTURU. 4. SPROVODITI KULTURNU REVOLUCUU. 5. Kultuma revolucija neka u prvom redu osmisli revcluciju.

MARKO SVABIC

Netrpeljivost

Potreban je, slučaj je to hteo, povratak nekim stavovima koji su bili raziašnjeni u uvodmm razmišljanjima prvih brojeva TRIBUNE. Reč je o stavovima koji znače osnovu našeg daljeg rada i kojl nas ujedno obavezuju. Događalo se (i ne u tako davnoj prošlosti) da . S V„ dela ocenj vana kroz iskliučivo političke ciljeve koji navodno stoje izia tih dela. Ti pokušaji najčešće nisu pokazali suviše pođsticajne rezultate. Ponovo smo se suoč : ls sa sl čnom težniom koja celokupno delovanje ča op sa, a posebno literam’h priloga, vrednuje kao poldtičke pamflete. Mislim na ocenu, odnosno ddskvaldfikaciju pesme »Slovenska apokalipsa« Iva Svetdne u svečanoj i patetičnoj izjavi nekih slovenačkih kultumih radnilja pod naslovora »Demokratiia da, raspadanje ne.« Nikako se ne bih upuštao u e&tetsku ili kakvu drugačiju ocenu pomenutog ili nekog dmgog dela objavlienog u TRIBUNI jer se za to ne osećam dovoljno pozvan. Uprkos tome smem da tvrdim da ono što ie literarao moramo razdvajaf od pol tičkog. Ipak, u pomenutoj pesmi ovog dmgog ima toliko da bd zaslužilo emooionalnu reakciju sličnu onoj koja je sadržana u izjavi nekiih slovenačkih kultumih radnika. Mišljenja sam đa metoda netrpeljivosti 1 ont.uživania n'ie metoda ko T a hi mogla da nosluži kao osnova plodnog dijaloga razldčitih stanovišta. B;Io bi besmisleno bavitl se podrobmje metodom i svim oikrivenim aluznjama kojih je izjava prepuna. Biče dovoljno ako nabrojim samo neke apsurdnosti koje autori izlažu pred našu javnost, u stilu pročitajte, pa recite zar nis ,r, n u nrnvu. TRIBUNA u istom dahu postaje paranondna agentura tuđih obaveštajnih službi koje upotrebljavaju Gobbelsov propagandnd rečnik a ujedno nemilosrdno troši dmštvend novac. Nikako se n'ie moguče oteti utiisku da uredniStvu TRTBUNE treba zavmuti Šiju, iako autori to odlučno negiraju. Rekao sam već da se neću zadržatd nizanjem svega što izjava govori. A govori jasno da se boji ugroženost s . Ko koqa ugrožava? Zar to mogu čin’ti klozetski psihonatski pesniici koji objavljuju u t 0 k; b :i o neozbiljno ier su svi potpisani kulturai radnicd tako b'z konkurencije prisuin. msi, lucija i sve'inja našeg posleratnog kulturnog prostora da bi pokušaj da se nešto uč ; m mimo njihovog blagob'o samoubilački. Opis : vanje naše istorijske prošlosti je njihovo pravo i monopol, a sadašnjost im je tegobna nes'gumost koja čoveka lako zavede na krivi put. Mislim da tu leži uzrok njihove netrpeliivosti. Tstorijska prošlost, čdji su saputnicl 1 tvorci oni b ji, več je hiljadu puta proverena d opevana vrednost. A sadašnjost pod površinom skriva prljavšfnu koja kulja sa stranica TRIBUNE. Z?to pažljivo s tim čudn’rn ostvarenjima, naibolje je protiv njih nahuškati javnost. Übeđenost u svoje istorijsko poslanstvo i važnost doseže ovde kulminaciju i ujedno se prekida, istrežnjenje se pretvara u bes i netrpeljivost. To nije sukob očeva i sinova, niti konfbkt dveju generac'ja. već diiametralno razl’čito noimanje realnog. Nemoguće je govoriti o normalnf'm kontmu’ te'.u l'terame tradiciie ’knd nas jer ona ne postoji. Generaoija sadašnjih mladih literata nMe imala uč telje ier su oni bili prezaposleni svojom brigom o bezbroj puta op : sanim istorijskim događajima, koje niko ne poriče. Dakle, ovo je u izvesnom smislu samonikla generacija. Samonikli s mukom traže sebe i svet u kome žive, možda će ga naći, ali o onome što saznaju i što su saznali nisu izrekli konačan sud. Oni su na početku svoga puta a već im zameraju sve moguće. između ostalog i onu besmislenost koja se odnosi na nedostatak pošlovanja svefh relikvija. Pitanje koje mj se nameće glasi: može 15 bilo koje literamo delo obezvredi'ti našu revoluc.ju i njene nosioce u tolikoj meri da bi odjednom došla u pitanje sva njihova nastojanja? Iskreno rečeno, u to ne verujem! Ne veruiem zato što revolucija nije samo stvar on’h koji su bili njend nosdoci i učesnici već se preko njih prenela i na nas i tako postala 1 naša revolucija. Niko ne sumnja u one koji isnovedaiu svoia revoluc:onama iskustva, ali zašto i sa kakvim pravom bi oni hteli da kroje' iskustvo današnjih generacija? Literarno delo se čak može podsmehlvati revolucji i njen ; m protagon’stima jer u svojoj nejakoati 1 neosmišljenosti pristaje i na razboritost onog sveta s koiim je revoluciia obračunala. No, da li time šteti svemu onome što revolucdju uslovljava kao istorijsku č : njenicu? Literarao delo može doprineti raskr’.nkavanju m ; tova koji su postali kanon naših »zdrav.h kulturaih odnosa« ali, naravno, time zasluž; prokletstvo i poziv na un ; štenje. Očito je da je kod nas preŠlo u manir da nosilac kultume situacije hude ujedno i Izabrani sudija te situacije, ako ne drugač je onda putem sile. Nešlo niie u redu sa nama ako svake godine ne postanemo bogat : ji za jeđnog »heretika«. Priznaiem da je sve ovo dokazdvar nje zamomo. Ali čarobnjaci naše kultume arene uvek začaraju svoje žrtve tako da se one osećaju »kriv m«. »Krivi« se o r e x aiu i pređ onim izabranim predstavnic : ma našeg naroda koji su u skupštinl, prilikom raspravllanja o sredstvima potrošen ra za »Kafalog« i »Tribunu«, tako pregalački udarali dlanora o dlan za narodno i svoje dobro. • .« « rn-, r-w P mr mtr « t> f*

MILENKO VAKANJAC

CRTEŽI SLOBODANA SIJANA

BALADA

Ajednog simčanog jesenjeg jutra kad opasnost od sećanja na nekadašnji dož'vljai joseni bude dostigla najvišd stopen i zapreti la da ugrozi moj novi riož vIjaj pretsvairajuči ga u odsjaj ne kadašnieg, odlučicu se, po mom mišljenju, na najhrabrijl korak svog života: počeću da pišem. Psaću najpre baladu o žutoj pti d ili nešto slično, a zatim i o dmgim stvaiiima. Ogromnog tereta prošlost, m'sl'ću, koja me zaista pritisiki.rie i muči, najlakše ću se osloboditi p : sanjem. »P'sati treba na početku ili na fcraiu života« sećaću se poznatih reč : . Na početku verovatno da bih čiist nošao u život, a na kraju đa bih čist pošao te života. Zakasn'ti s pisaniem zna či osudit’ sebe na najobičniiu patoiu, tx)čet ga raniie no što ie znaĆi prek'nutl svoj život. *Jeir Ima Ijud' koii mogu pisatl samo na kraju svog puta, a ima on'h kol to mosru samo u mlariostn« ponovo ću se eetiti muririh reč ! . Nimalo tužno i n : malo veselo zakllučlću. Ja ću, medutim, p«satl da bih se mopao isn'tatl. P : saću o svemu što bi rn<v*lo bifci onasno po moj čist dož'vliaj stvarnosti. Pr'tom ću clavnu nažniu no svetiti doeariaiima prošlostl ier će ona na'tipomiie. često i bez mo? rnania a često i s nj'm. kočiti tai đo*iivbaj. To zmači da ću se svim s'lama truriit : da pišem, naravno, o neizrecivom. Dafcle, pisaću: Jednoe sumomog letnjeg poporineva kakvih ie mailo u tom dobu srori'ne seđela ie u hlarinot 4 mraćnoi sob : 1 skišala iTmenad no dobovanie fciše no limenom fcrovu. Uvek je volela Iznenadno dobovanjr kiše no I'mrnom krovu k”če. Uvek 1e volela te letnje nUuskove nnri ravnicnm i tu ogromnu vodu u nokretu u Ocečain ie da i sama mož<* j sama m o ž" h tr km! nropada u remlju. Gledala je boso-

noge l kudrave dečake kako hra bro stoje na drumu pod kišom da bi brže porasli. Nikada nije smela poći s nj : ma i uvek je željno gledala kako skafeuću po Ispranim orveniim ciglama i ka menju i prskaju se bosim nogama. Radosti takve vrste njoj su bile zabranjene i zato je, pri kovana I skoro bolesna od želje da izađe napolje i pomeša se s dečacima : k : šom, ostaiala kraj prozora drhteći i gledala ulicu kroz staklo nepomićna. Tog sumomog popodneva opet je bila kraj prozora i gledajući dečake i kišu opet osećala i radost i tugu. Ali u trenutku kad je radost dostigla vrlmnac i kad je, savladavši strah, i pored svih zabrana zažolela đa iistrč : na ulicu, videla je da se kiša nretvara u pliusak 1 da deca beže pod drveće ? kapije a zat:m u kuče. Gledajući dalje kroz prozor u nadn da će feroz kišnu maglu ipak videtl dečake nod pJiuskom i siušajući omamljujuće dobovanie kapi po ferovu, zaborav'la je sve što oostoji van nje i uskoro se predala snu. Übrzo zatlm probudio ju je kratak oštar šum koii je dop'rao od prozora. Pogledala je na ofeno i na malom tidubljeniu u obliHcu terase ugledala je sitnu i pogurenu žućkastu pticu koja se nemimo osvrtala oko sebe. Ne osećaiućl da se pr'bližava stafelu, gledala ’ie tu uplašenu pticu očima tešfeim od sna i ćud'ia se žutoi boji njenog perja. Kad je osetlla da licem dodiruje površinu stafela videla ie kako se pt ! ca malo oferenula ka st?klu i njen?m oč'ma i ustremila se na njlh. Bnro se la ođ prozora strahniući da joj tai sitni s'v : kbntč za ,! sta ne j>ro bi|e, oč ! , ali shvativši đa ie to nemoguće. nonovo je prlinbila l’ce uz staklo. Pfca je uzaludno, besno i smešno nastavlla da feljuca staklo pred njenim očima sve dok klša nije prestala da pada. Tada je odsfeakutala

do iv’ce prozorske tetrase 1 izgubila se u vazdušastim isparenjima zemlje. Za pticom je ostala siiva prazna teraisa. Nikad sebi neće moći da objasmi zašto joj sc to malo i iadno stvorenje u tom trenutku učiinilo umiljat'm i dostojnim Ijubavi, Radost zbog susreta sa pt'com bila je tako velika da je, zaboravivši na sve zabrane, istrčala bosonoga na ulicu i uzdignute glave dugo gaz'la po prepunira kanalima ne misleći ni na šta sem na to smešno i bespomoćno perje i na toplu vodu međiu prstima. Posle nekoiiko dana k ; ša Je nonovo zaoljusmila dvorlšte 1 kuću. Sedela je kraj istos prozora i čekala da se zla i hrabra t)t : ca ponovo pojavi. Nje međufm niie bilo ni tađa, a ni sleđećet? kišovitoe dana, I ni čitave godine. PoMed prema ptid koi' je nacroveštavao rađanie no viđene Iji’bav’ u sebl prekinuo se iznenadno kao što ie 1 nočeo. Nikad više u svom ž'votn nile tol’ko čistote 1 nežnosti za takvo ?1o i besnomoćno stvo rem'e. Al' kob'ka ie stvamo bila niena žetia za niima, uvidela ie iednog Vasnog tmumog ponodneva sličnog onom pre mnogo god'na. Staiala je na i'stom mesrtu kraj prozora i gledala krupnu kišn. Bdo ie hladno u sob'. U jednom trenutku učinlilo joj se da je žuta ptica odnekud prodomo t)osma.tra. Još v'še je prl nela oči nrljavom staldu i na maloi prozorskoj terasi uglodala pticu žutog neria i oštrog sivog kljuna. ZnaJa je da to nikako ne može biti nekadašnje smešno zlo, 5 besnomoćno stvorem'e i bila je siguma da ptica u tom časn na temsi uonšte i ne postoj'. Ali učinilo joi se u jednom trenutku da zamišljena otica izpzovno pokušava da pobegne. Pružila je mku da je snreči u tome i uz rasorskavanje pr l iaivog stakla sbvat'la je da pomoći nema n'otkud. Zute nt’ce ni’e bdo na n"*r>-'v- u a |j topla kiša neodoljivo '' nadala.

MARKO NEDIC

CRTti SLOBODANA SIJANA

CRTEŽI MILOSA SOBAJICS

POGLED U VUČJE SNOVE

Ono Sto ollnjalt vukovi sanjaju to ćlstookl golubovl odobravaju kr’čećl. Oni, kojl neumorno kftde pred svetHlStem u vućjoj kožj moni , ■.u blće razloženi crevlma pogubnih snova. . tA . Ipak, uzdafte se u tokove sna to je nafbliže mutnom napltku faazovne stvamosti. Naored, vl krllatl; (mamuzalte svoje kosture sve do cilja) kroz maelene predcle vučCl’h lez'ka, krnz šume hl?s*avlh cćnlaka Her) toplu vam senku uarodnostl nude dok u gustom talogu svesti počlva natpis: »BT-’žeul vrhovi planina čuvaju nas; pod nfima su p *nl prestoll nose grom vučjeg oka nad m’mim stadom sa malim radostlma. ' Ono § 4 o smo snnlali prnmitaće nas na favi u času najvećeg veselja.«

PRISEĆANJA NILSKOG KONJA

Osečam se u srlavnoi ulioi kao na Nilu, sasvim slobođno. Jedino mi uveče aJ : gatori muiievitih zuba saniiču nose dok tihom nrzemlju žurim sa busenom zeietn'ša nečute glasove da podelim. Ovde se isr>ostavlia kako moia snorost žustmzubnoi braći mesožđerima smeta, ier mene obići moraju pre no plen dcčepaiu Tamo na lusru te poteškoče ne beše. Cak sam onružen mocrao 1 da se sunčam a da to ne nrivlači Helodemiu otro\Tiicu iz n : skih oblaka. ni krokodile koi? unrliahu zuhe na čoveku ispružaiući niuške nostoliu dostoianstva koje n’kada zaslužiti neče. Uiedaiuči drusre oko sebe mesožderi preiu srca nesiea’ma na bledoi vatri hraneći iade svoie. A ia, trudeći se da ih zabavim tromošču svoiom i pokretima nemarnim okrečem se posle svega na ležaiu svom i nemajući kome da se okrenem od njih, prisećam se vode što rodila me ie, oca, što za drugcm ženkom otišo’ ie. Gledaiuči paru dok & tela mi se po ćeliii prliavoi širi zemlje svoje iz sećanja gubim.

MIRKO MAGARASEVIC

1968/27

STUDENT

Strana 7