Student

Vetar i prašina

Zakljtičao je vrata 1 polako sišao niz stepenice kao da klizi niz strmu pad nu. U hodniku je suvo i gusoboljno mirisalo na prašinu, crnele su se tanke šipke gvozdene ograde, iz usta poštanskog sandučeta virile su novine, odnekud se čula prigušena svirka rad ja, zveckanje posuđa, nejasno žensko pevušenje. Napolju je gledao u debelo truplo pešačkog mosta, u pukovsKe konsole železničkog mosta, u razrogačeni sat na pročelju fabrike automobila. Leperuica je tekla uska između visokih betonskih strana nasipa, uvijala se kroz smeće kao gušter'ca, prIjavožuta, modra i mrka od masti, nafte i fekalija iz fabrike konzervi. Sa trotoara pored pešačkog mosta, stojeći između trafike i sodadžin'ce, leđima okrenut ulici, čuo je trakaranje sefljačkiih kola preko neravne kaldrme, brektanje kamiona na blagoj uzbrdici, žagor sa pijace pored Miloševog Konaka. Nebo nad njim b'lo je pepeljastosivo kao zidovi bifea Avala, isprugano vetrom kao prašina na skveru kod malog parka. Pod železnićkim mostom dvojica rabadži ja lopatama su bacali pesak na široka kola sa gumen m točkovima, dok su štajerski konji trzali krupnim glavama braneći se od muva. Kratkim zamahom baci ključ u vodu i posmatraše labav luk kako se završava pljuskom. Zovem se Jakov Jeremič 1 bado sam svoj ključ u Lepenlcu. Danas je drugi dan kako duva dosadan vetar. Sinoč sam opel blo pljan i dužan sam svima koje poznajem. Kada bih bar bio gladan i kada bih želeo ženu. Vlše se neču vratiti pred ogledalo i dosta mi je tog oronulog bledog Hca. Iči ču dok ne malakšem i dok mi svega nc bude dosta. U Balkanu je poređ šanka sta jala kelnerica, kratkonoga i niskostruka, zevajući u šaku i osvrćući se kao prodavačica lozova. Masno i pljosnato lice kuvarice, naslonjene na šuber, sjaktilo se kao palačinka. šankuša je zveckala čašama, bleda pod o§trim neonskim svetlom kao lutka u izlogu, crvenousta. Pod velik'm prozorom prema ulici sedeo je prosed starac sa štapom uz nogu, peševi cmog zimskog kaputa dodirivali su pod, malo vino rumenilo se pređ njnm kao skutreni plamičak u lamni. Gojazan čovek bez ’jedne dlake na glavi lagano je žvakao krompir-salatu i pijuckao šljivovicu, ruka mu ie skakutala kao svraka na poledici, od stola do usta, od usta do stola. Jakov sede za prvi sto poređ ulaza i pusti svoju ruku sa slabim gl bavim nok tima da mimie na rozikastom čaršavu kao pepeljara i upaljač. Napolju je razigrani vetar treperio u mrkom lišću kestenova i zabuljene su žene, stiskajući korpe i cegere kao poiaseve za spasavanie, vukle suknie i mantile nadole kao uzlepršale zavese. Iz crkve prekoputa izlazile su starice u cmini, zabrađene, slične nagorelim svečama klizeći u ćistom staklu kao n tz čavki niz sklisku Ke]ner?ca ponovo zevnu u šaku i priđe sto lu, dižući visoko iscrtane obrve. Izgledala je okruglasta u beloj keceljs sa belom čipkanom trakom u kosi, i suvo ie mirisala na prašinu kao gm dva šipkave zemlje. Sta ima za domćak, ouro? Senđviči, pršuta, kuvana jaja. Klekovaču! Tek je na ulici, opuštajući smi ■ rene mke niz bokove, osetio prijatnost u orevima kao da je ( srknuo malo rastvorenog sunca. Gomšica više niie škakljala u . grlu, umor se gubio u kolenima . i stopalima kao laka stmia mi- • Ija i blagosti. U duguljastim ogledalima na samousluzi pogleda svoje lice; opušteni obrazi. retka kosa spreda, beonjače , prošarane crvenim ž'licama, mesnat nos ispod širokog čela. Sve je bilo tu zavazda. Gledao ie pored ogledala u omote gramofonskih ploča, dugačke flaše sa zeitinom, u kocke maslaca i , piramidasto naslagane konzerve. Trotoarima su promicali dečac : « i devoičice sa tašnama i torbama, uzlepršalih kosa, skakutavi. klizeći u staklu iziosa kao senkc | preko leda. Nevidlj'vi vetar im je odnzeo težinu, a niihove reske glasove razbacao i uskomešao po uzbunienom kao četinarove iglice. Odsbkani, neki su bili bez nosn, kratk : kao ookidani lutani, neki bez elava. i bez nola lica. bez čitavog donieg l dela tnma, koje ie vetar zdruzgao i odneo niz ulicu sa novnama. žvaknćim g" r nr> r na. o T ' , 'šc»ma, prašinom. Pred m lc, čnim restoranom l ti se da treba da

» bude gladan, ali naglo pređe ui licu i zastade pred bioskonom. : buljeći u filmske plakate, šarei ne kao drečavi vašarski cic. Opazio je starca kako polako, kao navijen, tapka pored knjižare, nesigumih nogu, poštapajući se. Dečaci i devojčice više se nisu probijali kroz brze struje vetra. Žene su zastaj«kivafle pred izlozima galanterija i parfimerija, vukući suknje i mantile nadole, uzvijorenih kosa nad zacrvenelim lioima. Automobili su mileli gore-dole kao puževi u jami, zas pani prašinom. Pogleda na brojne časovnike u izlogu časovniičarske radnje: kazafljke su stajale na različnim brojevima, iedno klatno ie išlo levo-desno kao malena Ijuljaška. Brišući lice zgužvanom maramicom sa zadahom bljuvofne, posmatrao je čvoraste kestenove kako promiču sa desne strane kao starice-sveće. Upalilo se zeleno svetlo na semaforu i saobračajac, krupan, sa belim dorukavljima, palio je cigaretu zaklaniajući plamičak sklopljenim šakama. Zgrčeni prodavac nov : na gurio se iza niskog sanduka, otvarainći usta kao gluvać i nemak. Na novinama ie skakutala tanka gvozdena šipka, prodavac jc stiskao uzlepršale krajeve kišnog mantila, kraievi novina su v'iorili kao rublie na baflkonima prekoputa. Idući sa pijace, seliaci su turobno prtili prazne torbe i korpe, raršavi, ispalih Jabučica. Opasno su se nasrinjali b ciklisti. zakrećuoi od suda pre ma pošti, saviiajući se nad grbavim guvernalima, svi u raznoboinim trenorkama i trkačkim kapama sa dugufljastim obodom. Crven m trakama uvezani paketi klatili su se u rukama onih koii su izlazili iz radnjd. Jedva pokrećući otežale noge, Jakov porebarke uđe u Veliki Miloš. šta imaš za jelo, Musa? Kačkavalj, kobasice, mešana salata. Vetar i prašina, Musa. Oči mi zapekoše. Pred kišu, burazeru. Uvek je tako pred kišu. Kleku! Musa još ne beše stavio novac u novčanik kad Jakov izađe kroz vel ka raskrivljena vrata i stupi pod kestenove. Prljavo-sivo nebo se nabralo kao pohabana harmonika, skupljalo se i širilo nad samim krovovima kao pluća od novinske hartiie. Dišući siplj vo kao od zaguša, uvlačilo je duboko u sebe _vijugavi vetar i raspaljastu prašinu, brek talo, šištalo kao uskipela voda u pokloplienom loncu. Sa nemimih nabora lagano se kmnilo s'vilo i bezvučno padalo u cmi dim iz dimnjaka, spljošten i pritisnut niskom tavanicom neba. Saobraćajac, mali, krivonog palio je c’garetu, dok se na semafom podmigivalo crveno svetlo kao ziška koia se gasi u okolnom pepelu. Na balkonu prekoputa žena u crvenoi kućnoj haljini skidala je mblje sa konopca, držeći štipaflike u ustima kao red bezobličn h cigara. Peševi njene haljine lervršali su kao polomliena lcrila, otkriva jući čvrsta kolena i crra kombinezon sa čipkom. Žena n flcako niie primećivala, zaneta svojim poslom, proneta na prsle, kako se balkon fljulja i zanosi prema nebu kao bioiklista na kriv'ni. Mimo ie držala skinuto rublie u namčiu, puno namčje izgužvanog rublja koie se preniralo sa čangrizavim vetrom kao kestenovo brbljivo lišće. Pogurera Ijudi, dignutih laka na mantil'ma, gflava uvučenih među isturena ramena, porebarke su ulazili u raziapfljena usta crvenobelog autobusa Ilina Voda Stanovo, dok ie autobus mrdao, puštao liuti cmi djm i mliaokao zatupastom bikovskom niuškom. Kroz prednie staklo video se šofer, raskrečen nad volanom, zatvoren u metalnom oku lcao u kuli zloćudnog d'va. Ponovo su n?z unoredne stmie vetra # plivafli dečaci i devojčice čitavi ali umanieni kao ukrasne figurice od porcelana, nonovo su im se nrepl tali i mrsili zvonki glasovi, tanki kao svileni konac. Devojčice su bile zabrađene i marame su se domunđavale u sv m bojama, naklapajući kao dokone flpurekdžike na niiaci. Balkon je ins stajao, Ijuliuškajući se tamoamo kao uzletela betonska korna, ali su od žene u kućnoi haliini ostala samo okmgla kolena i naviliak rublja, koie ie šu- ; škalo i šarmtalo nprkos onštera rasul-'. Jakov pruži ruflcu prema i"»stenovlm*L, ■n.okaza rv>qjT*r>nTic*' co OD ~nto v'uđerastom v'rašjnam- Net»o nad r> , *m r>rorincflo bo ; 1 Ma se slflvala rtreko Vrnyo*jromf-ivva, sličn’ja crno"’ T »♦■om tu?u. Vetar je proviđ i

nom metlom očistio prolaznike i prazna ulica dobrovoljno se prepuštala njegovim šibama. Pro micali su automobili, klizeći kao po ledu. Stolice u bašti pred hotelom đipale su i đusale po stolov'ma, človeći, s nožicama uvis. Za tromim štajerskim konjima vukli su se kola i rabadžiie, sporo kao da samo oponašaju kretanje. Pred samouslugom sa ogledalima stajao je čovek bez kose i pozdravljao šeširom nekoga unutra, i ruka mu naglo prhnu uvis kao svraka sa plota. Prkoscć 1 žmiravim sijalicama na banderama. na sudu i pošti nije svetleo nijedan prozor. Mrak se brzo taložio na kestenovima. Trljajući zapokle oči, Jakov porebarke uđe u Dubrovnik. Ima li šta za večeru, šole? šta ti duša oće, sine. Rošt!Jj i ostalo. Ovaj vetar izgladni čoveka. Pred Idšu. Uveik je tako pred kišu, Sole. Đavola. Nikad nije tako pred kišu. Neće biti kiše. Kleku, Sole! Prošao je porebarke pored trafike i sodadžinice, osluškujući svoje utišane korake kao otkucavanje sata. Video je kako invalid u trafici prebrojava novac, pljuckajući u prste, i video kao sodadžija prebrojava novac, mičući usnama kao da sriče, i video kako se prevmuto nebo oslonilo na niski krov bifea Avala, sve sličnije oklembešenora zimskom kaputu. Suvo i gnšoboljno mirisalo je na prašinu, kao kelnerica u Balkanu i kao u hodniku pored ograde od gvožđa, gde radio čini svoje i gde posuđe čini svoje kao bleda šankuša pod neonskim svetlom _ i gde vrata služe da se zaključaju. Rabadžijskih kola nije bilo pod mostom i brektanja kamiona nije bilo i žamora sa pijace prekoputa Miloševog konaka nije bilo. Lepenica je sporo tekla dzmeđu visokih betonskih

strana nasipa, uvijala se prljavožuta kroz smeće, modra od nafte i mrka od masti i fekalija iz fabrike konzervi. I ključ je samo labav luk koji se završava malim pljuskom i sve je tu zava/ 'a, Stojeći leđima okrenut ulici, pognut, gledao je u rarrogačeni sat na pročelju, fabrike automobila, u debelo truplo pešačkog mosta, u paukovske konsole železničkog mosta. Prozor njegove sobe, vidljiv između mnogih kvadrata svetlosti, bio je mračan kao razbijena lampa na smetlištu. Jedino je još vetar činio svoje. Zovem se Jakov Jeremić i vratio sam se na isto mesto. Bolje je osloboditi sebe i biti najzad vedar kao kamen. Sve što kažem biće nevažno i vetar će đuvati kroz prazninu. Tako ću se osloboditi krivice i videli kraj kajanju. Malo sunce što gori u meni pomoći će mi da se odlučim. Toliko sam se namučio da sada vidim jedino golu i bleštavu svetlost.

VIDOSAV STEVANOVIC

CRTEŽI M. ANĐELKOVIĆA

Protiv očiglednosti

Dostojevskl ]• posumnjao u to da naS razum ima pravo da sudl onom ito Je moguće 1 nemoguće, A takva pltanja »teorija saznanja« ne postavlja. AU, ako razutnu nlje dozvoIjeno da sudi o mogućnostlma 1 nemogućnostima, kome Je to dopušteno? Tada može sve da bude moguće 1 svencmoguće. Dostojlevskl I sam priznaje da nema snage da probije zld, znaći da prlznaje ncku nemogućnost, ncke međe. Zbog ćega Je onda govorio o suprotnom? Pa mi bismo na taj naćin došli do haosa, Ul, čak, ne đo haosa već do nekog grandloznog nlšta u kome ISčezava, zajedno sa zakonlma 1 idejama, svaka stvamost. AU, kao Sto izglcđa, treba da Istražimo i to što Je iza granica. Ćovek koj! se oslobađa od košmara viastl stranih iđe]a dolazl do nedeg kollko neoblčnog tollko i novog, a to treba da mu kaie da Je on izišao iz oblasU stvamosU i da je došao do večnog starog nebića. Nije Dostojevskl prvi čovck kojemu se dcsllo da isplta to nepojmljlvo oscčanje 1 prelaze u dmgobivstveno postojanje, u stanje čoveka koji Je primoran da odbaci taj poduplrač koji nam se nuđl kao „princip”. Hlljadu 1 po godina pre njega, velikl fUozof Plotln takođe Je pokušao da uzleU Iznad našeg »iskustva« znanjem, pa govori da Je prvl uUsak od tog uzleta takav kao da je sve iščezlo 1 da hvata bezumni strah što ]e ostalo samo čisto ništavilo. Dodaje da Plotln nlje sve kazao 1 da je prečutao ono glavno. Verovatno, ne samo prvi, ncgo 1 drugi 1 svi sledečl utisci ostaju takvi. Duša izbačena iz normalnih predcla n« može se nikada osioboditi od bezumnog straha, a da se 1 ne govorl o ekstatičnim zanosima. No ovde zanos ne poništava i ne isključuje užase. Ovde su ta stanja organskl povezana: da bi bllo veUkog zanosa potrcban je velikl užas. I potrebno ie natprirodno duševno naprezanje da bi se čovek usudlo da' se drzne da sebe pretpostavl celom svetu, celoj prirodl i, Cak, posiednjoj očiglednosU: u »sve« nlsam uračunat ja, aU ni ja sebe ne übrajam u »sve«. Neka »svc« pobcđuje. Dostojevskom pričlnjava zadovoljstvo posebne vrste da priča o svojim neprekldnlm porazima i nesrećama. Ni pre ni posle ntega, niko nlje s dušom tako tegobnom, iznurenom mukama 1 poniženjlma čoveka kojl Je priklješten očiglednosUma, Dostojevskl se ne umimje sve dok od samog sebe ne iznudl prlznanje: »da čovek koji sve zna ne može da uvažava sebe«. I tačno, ko može da poštuje nemoć i nlštavnost. A cele »Zabeleške Iz podzemlja« svedoče o nemočl i ništavnosU. Podzemnog čoveka psuju, izbacuju, blju, člne s njim što hoče. A on kao da tražl prillku da što vlše 1 viie trpi. Sto ga više vrcđaju, ponlžavaju 1 ruše, to Je og bilži svom zavetnom cilju. A cilj Je, kao Sto znamo, Jedan: izvući se iz pećlne, iz tog zamađljanog carstva gdc nad čovekom vladaju zakonl, prlncipl, očlglednosti, lz »Idealnog« carstva »zdravih« i »normalnih« IJudl. Covek iz pođzemlja Je najnesrečnlji, žalosno 1 uvređeno biće. Ali »normalnl« čovek, to jest čovek kojl u tom istom podzemlju, samo Sto on ne sumnja da Je podzemlj« podzemlje, 1 koji je übeđen da Je njegov život pravl, visi zlvot, a njcgovo znanje najsavršenije znanje, njegovo dobro apsolutno dobro, da Je on alfa I omega, početak 1 kraj: takav čovek izaziva čak I kod Junaka iz podzemija homerovskl smeh. Pročitajte kako Dostojevskl opisuje »nor inalne« ijude 1 pltajte se da U su boIjl, da U su mučnlji grčevi »sumnjajuće« probuđenosti U 1 tupa, slva, zevaJuča, ugušujuča trajnost » nesumnjajučeg« sna. Prl svoj vldljlvoj besmisUcl, to nije tako »besmlsleno« kao Sto je opoteoza »vsjemstva« (neprevodiva kovanlca od reči »svi« i »ml« prim. prev.) te zlatne sredine u kojoj su samo i mogll đa nastanu naše zna n j e I naše dob r o. j (Odlomak »Prevladavanja očiglednosti«) preveo: Đ. Vukovič LAV ŠESTOV

POEZIJA IZGNANSTVO

Starl, napuštenl dora. Puste, raukle odaje. A Iznad svega sneg Kao zastava predaje. Stojiš priljubljen uz okno Pustivšl sa lanca dane ... Još isto pitanje ponavljaš plaho Pozleđujući rane. All ne žaPš već onako Za onim od čega si bežo! Sad te i dah tvoj na staklu Odvaja od svega, beznadežno. Odlaziš u dubinu sobe. Još dugo ostaćeš tako, sara, Lako se zamarajući, Brzo tonući u san. Koja ti samo snaga Za sve ovo dostaje Dok sneg leprša nad selom, Kao zastava predaje?

MIODRAG STANISAVLJEVUh

POGLED NA NOĆNA RASPADANJA

sređ građa mesec grize grize oči kroz oleandar Ijudi se sudariše sa, za danas, posleđnjim rečima pustlll su zgrade da glasnije meditiraju ostavljajući ih da polude od mesečanice prozori skupljaju marke Ciganl jedu čvarke muškarci su kolenom đotakll ležaj rekoše: sutra je sada starci gledaše ikonu nasmejal isuse đvoje su na ul’ci bili iskrenl pomirili su se sa sunrotnostima uočili besmisao u rečima prepustili su se jeđno drugom pobesroše od sopstvene krvl all nikada više nisu umrli neumoma tišna skanjera bića su svela oči ponekog zubi bole u drugom gradu nucnji ađvokati se probudiše zamislite nosle ponoći rekoše njihove prstenovane ženc tako Je sve angažnvano 1 pored flkcije mira poezijom trivijalizovanl polivači i mlekari kao i sve ostale zanaske prvih buđnih noći nestadoše u neznanju u pitanju: šta jutrom činiti propustill smo još jedamput mogućnost da osvanemo u narednom stoleću

RAŠA LIVADA

PSALM VIII

Dva tamna neba zaspala u tefci i lahor ih tavni u cvetne poliane maml gde beli Ijiljani 0 tihom sanjaju ognju Pako «5e iz pepelišta niknuti bokori trave kad gazele na bfstri kladenac odu 1 nađu oblutak tajni u blaženom zrcalu svega Tad zabugariće trujući vode nagrdena lica jedna luda žena i podići ruke suvoj krošnji stabla da tvoje prokune ime

MILAN LALIĆ

LEŠ IZ 1968.

Strpljivo 1 staromodno treba sakupljati More svoje rubinske krvi, kap po kap... A sve će se najzad svesti na užasnućs Nad nečijom lobanjom. Nevidljivi kostur Postaie vidljiv. I trideset i Sest žena Nečijih prijatelja udari u smešan plač I razmili se nemo grobttansk’m s*azama Na sve strane sveta života i srarti. Taj leš kra j vaših čistih nogu, to sam. • • I ništa više... A postoji li vlše što?! Možda je to: vaše čiste noge, uokolo Moje lobanje, strpljive su kao srce Mrtv’h vulkana. Kako su siine emocije Nezaboravnih kanrisa! Najkrać'm putem Još noćas me odnesite na đubrište, U nemimo More bez dna i bez obala. Jeguljasto VTeme iscuriće mi kroz rebra. Treba otići smrti na podšišivanje. A tcj Sjaj zvezda u ambisu nad vašim glavama Izvrsno je gnojivo za najcmje plantaže Prostora u prostom, beskraia u !>oskraju U kojima raste kukuta do kolena, kukuta Do pojasa, kukuta do gria i iznad grla... A svako će već ispiti svoju čašu do dna I zakitlti se kukutinim cvetom, iza uva.

ADAM PUSLOJIC

Strana 6.

STUDENT

1968/29/30