Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С. Х. С. 168

шање у сувереност Србије. (А, поносиши Словени! Виљем |) Кад би се они ставили на дневни ред, боје се војничке побуне. Влада намерава да се премести у Ниш.“ (Како је ша велика српска држава · шупља!) такве су све словенске државе! Треба само одлучно згазиши на ногу ше рише! — завршује Виљем П своју оцену о Србији и Србима.)

Представници Тројнога Споразума били су непрекидно у Министарству Иностраних Дела, које је већ било спремно да одмах после предаје одговора пође у Ниш. Према тој одлуци, све канцеларије владе требале су, као и дипломатски кор, као и Двор, кренути за Ниш, једни са београдске, а други са топчидерске станице. Трезори Н., Банке, Државне Касе, најнужније архиве, исто тако, биле су припремане у тајности за пренос у унутрашњост.

5. Русија и ултиматум.

Кад се за ноту сазнало, штампа се у Енглеској и у Француској била узнемирила, и не може се рећи да је било повољно њено писање за корак АустроУгарске. Телеграми које су слали немачки и аустроугарски посланици својим владама то сведоче најбоље. Лондонски Мотито Роз;, лист ултраконсервативни, иако су либерали на влади, назива ноту аустро-угарску изазивањем Тројнога Споразума, и прети да ће цела Британија бити уз своју владу, па макар какву одлуку донела. Ни Француска није боља. Да би се у овом часу нешто учинило са штампом у Италији, Беч шаље у Рим своме посланику 300.000 франака, а у Берлин 40.000 марака, и то најхитније. Руска штампа је била врло ратоборна, и тражила да се не приме захтеви, који су за Србе унижавајући.

Објашњење између Сазонова и два чврста савезника, Аустро-Угарске и Немачке, било је о овоме питању врло живо, нарочито са првом.

Кад је аустро-угарски посланик, Гроф Сапари,