Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С. Х. С. 211

ревњивост имала главну улогу. Кнез Никола је желео да буде центар уједињења свега Српства. И ту је сва погрешка и сва трагедија овога владара Црне Горе. „Српство, то сам-ја,“ била је његова формула, али његова снага и његова средства били су и недовољни и, по неки пут, необјашњиви и у супротности са циљем. Осим тога, он јесте радио на ослобођењу Срба, али сам народ у Црној Гори није био у ствари слободан. Окретан дипломат, кнез Никола није био вешт државник. Он није за времена осетио да су настала нова времена, и да се улога Пијемонта не врши без напора читавога народа. Он није схватио значај препорода који се, иако недовољно, у целоме Српству полако вршио. Он није оценио здрави покрет за организацију целокупнога нашега народа у Аустро-Угарској и у Србији. Он није умео ценити црногорску омладину, која се школовала у разним центрима нашега троименога народа; он је потцењивао те своје Црногорце, који, школовани у Београду, Загребу, Пакрацу, Н. Саду, у Русији, по Србији, у Аустро-Угарској, дођоше на Цетиње с идејама своје средине. Њих је он предусретао са подсмехом, а њихове идеје са крутошћу једнога аутократе, какав је био од главе до пете. За кнеза Николу није ни један Црногорац ваљао ако је био независан и самосталнога мишљења; живе ауторитете није поштовао, а код мртвих ауторитета поштовао је лукавство, демагоштво, аутократство; поштовао је оне који су радили као да држава и народ постоје ради њих, а не да они служе народу и држави. Истина је била средство којим се служе увек само глупаци. Обмана је била средство којим се још увек најбоље успева; лаж са пријатним осмехом и ласкавом речи раскрави и нејвећега скептика. Кнезу Николи је изгледало да је то аксиом Метерниха и Милоша, да је у томе тајна њиховога успеха. За-њега морална основа у вођењу државних послова није била важна; основа свему, покретач свега, била је у личном, саможивоме интересу, који је он лепо изравнао с интере-

14“