Šumadinka

■СЧХ8, 1 <|i $. АГГ. 4JCS-M' 1 • ■ .

ванћ у внсђ пен1, вароши и лгоде до облака баца, и \илнде пепелолЈЋ закопава; то е подземнми лагумЋ, кои е запал1лнг>. бданкз единши човекЂ уме сг. маломЋ искромБ хиллде лгод!и убити. Наравно то е велика вештина! Мм сирота свирћпа hsmkothhh неразумемо то, мм то право уступамо разумном!! човеку. ЗарЂ вм небг>1 тели таковогЂ вештака за суд!го имати ? Н видимћ сузе у вашммг. очима, вм плачбте, наравно! СамЋ човекЂ има то право, сузе на очи лгодима и нсивотин&и натеривати. КурлкЂ 6 еднога елена разтрг о, Свирћпми куракЂ ! али е добрми човекЂ опетЂ еднога смртно roHio, и текљ онда, кадЂ се онђ безЂ душе на едно дрво насло!по последнго смртну сузу на оку имагоћи, бе £ђ икаква сажаленл y6io га е, но не за себе иити одђ глади, него изђ весел/i и за атарЂ свога кера. То Hie курнкЂ 4Hnio, ерђ nie човекЂ. КурнкЂ е растрг'о едну мачку свиркпми курлкЂ! али е добрми човекЂ едну живу пекао, а трећу на дасцм прековао. То курнкЂ nie чшпо. Кђ томе куракЂ nie човекЂ; човекЂ е разуманЂ, а курнкЂ е едно свирћпо јкивотпо: како се дакле онђ може с-ђ ед. нммђ човекомЂ сранннвати ? — КурнкЂ, кои е сасвимЂ дивл1. природе, кои иигда у вароши nie бмо, да тамо при. творство и лаиц. учи; кои nie у универзитетима бмо, да научи вештину, неправду одђ правице, а правицу одђ не* правде мравити; кои нигда у дворовима nie бмо, да тамо

uie меланхолично, него високо; онђ е внспренми стихотворацЂ а.ш онђ баца свое мбголи свћту предЂ очи, беЗЂ да дае себи труда, да ш поирави. Као првми стихотворацЂ садашнћгЂ времена, Ламартинђ замћшо е стихотворство сђ политикомђ, и нћгови говори имаго ту краснорћчивоств, да очараго оне, кои га слушаго, безЂ да ifi може за собомЂ повући. ЛамартинЂ, као свагда и пре свега стихотворацЂ ј има вмспрене и благородне ммсли, али онђ се незна поставити на сталанЂ основђ, и енергично иде напредЂ, безЂ да е предвид1о слћдства свогђ говора, зато е често бмо приморанЂ стати, оставивши оне, кои < v му хтћли слћдовати, безЂ начела и безЂ поглавара. Ништа Hie стално у движимои смли уображенн Ламартина. МКгова првобитна, душа теаш за славомЂ, хотећи да на свакш начинЂ са сво 1 омђ особомЂ цћо свћтт. заузме; у нћму непостодно владаго наиблагородн1*н одушевлћна, али у нћговомЂ духу нема ни сталне системе, ни опредћлене ц!..1и и кадкадљ се изгуби у средЂ одушевлћна свогђ благородногЂ и доброгЂ срца. Нћго†вмспренЂ духЂ блуди по нразномЂ простору, вћтроии га носе тамо амо, али онђ се управо нинашто неоснива, ерђ нћгове мб1сли нису. сталне. О нђ хоће да се другима допадне, да друге за со 6 омђ повуче да ш у бћди, алн онђ нема стрпћливости, ерЂ она мора имати какву цћлЂ, за ласканћ и опадничество научи; курлкЂ, кои никакву чув- ко 1 омђ се тежи, а ЛамартинЂ живи само у идеама. О нђ ствителну кнвигу nie читао, нити нечувствителанЂ у жи„ воту човеч1*емЂ бмо; кои nie у театру сузе проливао, а убогу сиротинго, у колеби изсмевао — куракв, кои nie све свое сузе читагоћи романе npo^io, да му башЂ ни една едина за свога собрата остала nie — — тан курнкЂ неможе се сђ чопекомЂ сравнити. Заиста не и то е срећа за вас .ђ о курнцм! но онђ nie одђ взсђ курицм захтевао, да bbi одбране за нћгове разднруће зубе списуете; нити е захтевао, да му вм нћгове нокте позлаћуете о трошку вашн кожа, или румениломЂ ваше крви. да нћгове образе обоите. О нђ се не налази%увређенЂ, кадЂ му се ка?ке: курнкЂ е курнкЂ, растргнути е, растргнути. а ждерати е ждерати, а уб!лти ништа друго Hie, него убЈнти; но кодђ лгодш е то увреда; таи захтева, да свирћпе нокте добрммЂ рукама, а страшант. зубЂ милостивммђ зубомЂ наЗБшаго; онђ оће да разтрзати, државномЂ вештиномг, ждерати, обдржавати се, убћгги, ратовати, а кога успавати, да одђ глади умире, мудросћу назмваго. ЧовекЂ нигда неће да е свирћпЂ; кадЂ онђ раздире, онда оће да се то зове милостиво раздирати, а оно што ће разтргнуто да буде, мора покорнћише разтргнуто бмти. Ово курлкЂ незахтева; но курнкЂ nie човекЂ. о! како е велико твое уваженћ д^ећу нама , безсмер тна сћни умрлога ! и како ће се сва животинн тебе ве чаго опоминнти теба нема , али тн кпптђ живишђ у ср. цама животинн , вечно живишђ, нити е икака†говорпикЂ у станго твон своиства тако узвнсити , како она заслу . жуго . Само ћутати може езмкЂ говорника , а уздисаи слушателл есу сведоцБ ! твога овћковћчена у нђ!овб1мђ срцама . превео I. М. Д. Ч. С.

НОЈШТИ™ ПОРТРЕТИ. (Ст> фраицускогЂ.) ■ЛамартинЂ. (ФранцускЈи списагелБ и говорниКЂ.) Онђ е човћкЂ, кои у будномЂ сташо санл, онђ мбп;ли bm-.

'е сасвимЂ особитми човћкт., онђ неће да се привеже ни за какву систему, нћгове мб!сли и нћгова чуства немаго ништа сталногЂ. Подобно онбшђ слипнмђ воздушнБ1МЂ подвлен1.чма, кон се губе у тами, почемЂ су за нћко кратко време бацала свћтлоств; у нћговБ1МЂ говорима видн се нћго†свћтлБЈи духЂ, али нћгово красноо;ћчЈе рћдко производи каквБ! резултахЂ. Онђ самЂ себе слуша, кадЂ говори, безЂ да мари за взшђ одговорЂ, кои е онђ вдва чуо; аконасЂ nie убћдјо, онда ће взсђ изсменти, прелазећи на другу стварЂ. Као славанЂ и отличзнђ списателЂ, какво краснорћчје безЂ науке, какавт. природнБЖ дарЂ безт> икаквогЂ производа! Као државникЂ онт> иде беЗЂ плана; као човћкЂ у CBoioH унутрашнЂости, онђ премного свћту припнсуе; као свћтекш човект,, онђ непази доста на свћтљ, да га може понати и сђ нђимђ управлнти; као површанЂ дјхђ, онђ се губи у празнБШЂ н суетнммЂ теор|'лма онђ говори о свачемЂ безЂ да дае себи труда, да учи позиаваги лгоде и стварн. Грофљ Hece.tpode (pycuin минисгерЂ иностранБ! дћла.) Онђ е узрастомЂ маленЂ, сувонавЂ, али черте лица изгледаго пуне духа; види се да су државни послови изнурили нћгово здравлћ и нћгово вмсоко чело, скоро ћелаво показуе постоннство карактера, кое са собомЂ доноси непобћдимо постоанство у свачемЂ, што предузима; ohi . е неограничено оданЂ свомт. господару и нћгова постокна вола све допуннва. Као оданни и вћрнБШ поданикЂ, премда наравно има независимостЂ у своимђ идеама, има онт. внспрена чуства, онђ .1гоби властв, али пре свега лгоби онђ славу и величину свое землћ и свогђ господара, сђ коимб се онђ саедишо. Нћго†е упли†на владателл непримћтанЂ; ерЂ онђ зна да владателго мало по мало ул1*е свои начинЂ мншлћни, да владателБ за тбшђ тежи, на што се онђ самЂ pl.inio, по обштемЂ плану, кои е онђ за себе сачинш, и одђ когђ онђ никадЂ неодустае. Весео е у приватномЂ жквоту, а озбиланЂ е кздђ се ради о државнммЂ пословима, и башЂ онда, кадЂ се чини, као да онђ пре-