Svet

RAJKO DANILOVIĆ: PROROCI U SLUŽBI VLASTI

Razgovarala: BSagica VellckoviG

BaiKO nflNI»-HWIĆ. unlßdnl beonradskl advakat. branžlac velikog hraia nolitičkih asudenitea u ntocesima koji su vođeni širom bivše uisotei nartiistei funhdonei za vreme "Khetala" nnnathnm cariamriesetih. u razgovorn za Svet nrnnaati ideie o Velikoš Sthffl. nonlavi vračara i prorotea na javnoj er»ni Sthiin rasulu sraska onoziciie. hajtei na Sotos fond I tvrdi;

JUL-ova IDEIA OBNAVUANIA JUGOSLAVUE U FUNKCUI JE PODRŠKE KONCEPCUI VELIKE SRBUE

r Rajko Danilović, eminentni beogradski advokat, nekadalnji visoki partijski funkcioner za vreme "liberala”, branilac velikog broja političkih osuđenika širom nekadalnje Jugoslavije, pristao je nakon duže ćutnje da za "Svet” progovori o nekim aktuelnim temama koje ovili dana Srbiju. • Sta je za Vas Velika Srbija: realan poiitički projekt, mit ili politički avanturizam? Mada se projekat, mit i avanturizam na izgled isključuju, ova politička koncepcija je sve to zajedno, ali je najvećim delom mit i politički avanturizam. Državotvoma potreba Srba, kao i nekih dmgih etničkih celina u njihovom susedstvu ili zajedničkom životu, ostvarivana je u jugoslovenskom projektu. Taj projekt države bio je, u suštini, unitaran, pa čak i onda kada je formalno bio proklamovan federalizam ili neka vrsta konfeđeralizma (Ustav iz 1974.). U odnosu na jugoslovenstvo koncepcija Velike Srbije je slovila kao rezervni politički program i kao pokulaj stvaranja "čiste" države Srba, što je bez etničkog profiliranja i ogromnih migracija neostvarivo, jer je srpski nacionalni korpus razasut na širokom prostom, razuđen i dugovečno izmešan sa drugim etničkim korpusima. Ta etnička nutpa prostora hivše Jugoslavije jc rcaßii lirnitirajući faklor ostvarivanja projekta Velike Srbije. Dakle, nije reč o izboru metoda za ostvarivanje projekta: ratom ili mimodopskim političkim postupcima, već je reč o nemilosrdnoj i tvrdoglavoj stvamosti koja ostvarivanje čiste nacionalne države može postići samo ugrožavanjem elementamih prava i sloboda dmgih etnosa istovetnog prostora. • Da li je moguća slobodna i demokratska državna zajednica Srba, koja bi za ostale etničke celine unntar nje bfla neslobodna (hegemonična) i nedemokratska (autokratska)? Sloboda i demokratija ne mogu biti etnički (uostalom, kao ni rasno, polno, dobno i slično) ograničeni; sloboda i demokratija su na delu jedino kao sloboda i demokratija za sve. Odricanje od demokratije i slobode u ime jedinstvene države moguće je i na delu je več nekoliko poslednjih godina, ali je ta politička koncepcija, istorijski gledano, promašaj, jer Evropa u sebi ne može da podnese takav državni i civilizacijski element. • Da li to znači da zagovarate obnavljanje projekta Jugoslavije? Ništa ne zagovaram, ja jednostavno analiziram. Mi Srbi imamo, kada je o Jugoslaviji reč, dva iskustva; prvo, izmedu dva svetska rata, i ono drugo, obnavljanje Jugoslavije u komunističkoj vladavini. Oba su ta isknstva negativna delimično. ali su oba takođe sprečavala bratoubilački rat, kako onaj za vreme drugog svetskog rata, tako još više najnoviji srpsko-hrvatski i bosanski rat. • I JUL i neke neokomunističke grupe zagovaraju obnovu Jugoslavije. Njihova koncepcija je bila na delu i pokazala je svoje slabosti i limite, koji su na kraju rezultirali raspadom Jugoslavije i ratom. Njihovo obnavljanje ideje i programa ' Jugoslavije u funkciji je podrške koncepciji Velike Srbije. Kada zagrebete svakog komunističkog Ju-

goslovena u Srbiji i Cmoj Gori otkrićete velikosrpskog nacionalistu. Oni su jednostavno rezervna opcija koncepcije Velike Srbije, jer su i bivšu Jugoslaviju doživljavali kao proširenu Srbiju. •Ima li budućnost Jugoslavija? Sada je nemoguće odgovoriti na to pitanje, jer mi to liči na razgovor o gladi i bogatoj večeri nakon preobiinog mčka. Rat još traje, mržnja i zločini su na delu, pa je svaki razgovor o temi obnavljanja veza između država i etnosa na području bivše Jugoslavije, najblaže rečeno, preuranjen i vodi se u nevreme. U našoj sredini mnogobrojna i raznovrsna koalicija "stvaralaca istorije", koji su se okupili oko projekta Velike Srbije u očiglednom je raspadu i diferencijaciji. Oni pragmatički (najbrojniji su u vladajućoj partiji) priznaju poraz i prvi nastoje da celi projekt okončaju sa što manje gubitaka, razočaranja i brukanja. Dmgi lamentiraju da je pojekt idealan, ali i da je bio u rukama komunističkih prevrtljivaca, koji su ga izdali i upropastili. Treći su se najbrojniji, ponašaju se kao prevarena deca, koju je otac nacije i vođa izneverio. I, na kraju, oni četvrti, koji su bili udama pesnica politike ostvarivanja Velike Srbije, poraz te koncepcije doživljavaju kao izdaju i prevam, • Postoji li danas mognćnost zasnivanja alternativnog politićkog programa u Srbiji? Još uvek u Srbiji nema političke altemative, već je politički život "sveta porodica" nastala raspadom populističkog političkog poloeta. I dalje je laž jedina "istina” koja zadovoljava mnogobrojne i raznovrsne aktere političke scene. Bežanje od istine je opšte stanje duha. Prvi uslov stvaranja projekta političke altemative je bolno suočavanje sa istinom. Za sada se takva praksa ne nazire, a sumnjam da bi ona mogla nastati naglo i radikalnim obrtom. Svi su akteri ove političke koncepcije, oni slojevi stanovništva koje u

običnom žargonu zoverno uarod, umomi, zasićeni, i najradije bi se iz svega povukli i pokušali da pribem. Politička leksika, govomici, propagatori i proroci sada već deluju neuverljivo, jer zastupaju očigledno izgubljenu stvar. Ali, om to ne mogu da priznaju, prvenstveno to ne mogu da priznaju sebi samima. Sve je bilo pokrenuto, na izgled sa lavinom političke energije da bi se završilo, samo nakon nekoliko godina, zamorom i razočaranjem koji prete da se

pretvore u apatiju. Apatija je najnepogodnija podloga za bilo kakav pohtički angažman. Zvanična propaganda najlepše odslikava to stanje duha i taj gubitak političke energije, jer nas predano uverava u ispravnost politike vođe, koji personifikuje sav promašaj političke koncepcije Velike Srbije. Veličanje neuspeha i promašaja jedne politike ne samo da deluje neuverljivo i operetski, več upravo potvrđuje poraz te politike. Afera sa taocima pripadnicima UNPROFOR-a od strane bosanskih Srba, koja je srpskoj stvari i koncepciji Velike Srbije nanela ogromnu Stetu, za domaće propagandne potrebe, pretvara se u veliki trijumf miroljubive politike Slobodana Miloševića.

Priznanje poraza, suočavanje sa pogrešnim učinkom takve politike. bilo bi, naprotiv, znak da je ta politička koncepcija bar deliimčno još uvek uspešna. • Da sumiramo ovaj deo razgovora o Velikoj Srbiji; da li je ona moguća kao demokratska država? Ona ni u jednom obimu: kao cela bivša Jugoslavija sa hegemonijom Srba i Srbija, kao skraćena Jugoslavija bez Slovenije i eventualno Makedonije, takođe, nije ostvarljiva, pa ni u obimu "saveza

srpskih država" nije moguća kao demokratska država koja ulazi u zajednicu evropskih država. Sudbina je bila da su Srbi razasuti na prostorima bivše Jugoslavije, pa ostvarivanje njihovili nacionalnih interesa ostaje nerešeno političko pitanje, jer ga je nemoguće rešiti maksimalističla, prekrajanjem granica republika bivše Jugoslavije. Na žalost, jedna od posledica realizacije projekta Velike Srbije biče ispražnjivanje od Srba delova Hrvatske i, bojim se, Bosne. Poraz ove koncepcije, preživeče, izgleda, samo urbani Srbi u Hrvatskoj i Bosni, koji će možda i verovatno opstati u tim prostorima. Sam ratni poduhvat je opredelio takav ishod, jer je računao sa otpisivanjem ur-

baniii Srba, što će se se sa okonča-□jem rata pokazati kao njihova precinost. Najteže će, dakle, biti pogodeni interesi Srba izvan Srbije i to kada še ratni sukob okonča. Ali. Srbi u Srbiji će platiti i plaćaju visoku cenu poraza ove koncepcije. Ekonomska blokada Srbije, kao neposredna posledica ove politike, toliko je Srbiju osiromašila da je oporavak bez budućnosti za duži period, Odliv mladih i stručnih kadrova toliki je gubitak da će se to osećati decenijama. Ugled Srba i Srbije toliko je u svetu i, posebno na prostoru bivše Jugoslavije, srozan da će to ostavid dugotrajni pečat. Ksenofobija i vezivanje za nerazvijene i inferiome države (Rusiju, Grčku, Bugarsku i slične zemlje ili za zernlje "komunističke restiove") svoje političke sudbine vode u izolacionizam, mada je Srbija na raskrsnici mnogih svetskih puteva i tokova; Istoka i Zapada, Severa i Juga, veliJdh monoteističkih religija. Izolacionizam je zamalu Srbiju. pa i onu Veliku (ili najveću), poguban i vodi i nazadovanje. Sve je to praćeno tolikom negativnom selekcijom kadrova da je rezervoar nekompetentnih političara, tehno-menadžera, naučnika, kuItumih i drugih javnih radnika neiscrpan. Profesija i profesionalna kompetentnost su obezvređeni u korist iskrene ili lažne patriotske opredeljenosti. Patriotizam je najlošija zamena za znanje, profesiju, kompetentnost i etičnost. • Zašto gospodin Milošević insistira na tome da odlucuje sam o priznanju Bosne i Hrvatske, što zapravo može biti protumačeno kao poraz projekta Velike Srbije? , Valjda ocenjujući da će tako bar on, njegova oligarhija i stranka, preživeti poraz. Još se gospodm Miian Panić pre dve godine nudio da taj posao okonča, kada je bilo povoljnije tako da se poraz mogao üblažiti i svesti na podnošljivu meru. Međutim, ovaj pokušaj Milana Panića bio je neuspešan jer je on.

"Afera sa taocima pripadnicima I UNPROFOR-a od strane I bosanskih Srba, koja |e srpskoj I stvari i koncepciji Velitte Srbije I nanela ogromitti šfetu, za domaće propagdddne potrebe, 1 pretvara sejinreliki trijuml i Jmtike Siobodana | Mybševića" |

Svet 13. 06.1995.

6