Učitelj

атички

167 |

љали њима на «изложбу изадовољство“, а нама на поругу. Па и под самим кнезом Милошем био је тај исти силеџилук од стране Турака, јер се сматрали по „бератима“ као господари свију Срба па и њиовог мишљења. За турског доба ни један скоро Србин није смео слободно говорити, па су се с тога људи с дана на дан затупљавали и постајали кретени. Школа није било да развија људе. Телесна им је снага, била ајманска, а умна животињека.

Завести школе, где ће се младеж учиши ономе, што човека развија и што човека чини човеком — нарочито развити му умне способности — била је нека новина, која се тек са мрмљањем одобравала. Али и то се добијало. Но требало је да се напишу закони за школу, њен рад и ред. Према ондашњем ступњу развитка наших школских законодаваца и то је свршено. Батине — Фиргази, тојаге, биле су на првом месту за одржање реда. Да би се одржао ред у школу употребљавано је и клечање просто, па клечање у одређеном кругу, па клечање са зрном или камичком испод колена и '. д. Затвор и остављање без ручка биле су најмање, најлакше, а и најчешће казне.

Тим се казнама убијала свака љубав према школи и учитељу. Дете, као створење, које осећа, не могав да издржи ове грозне казне, морало је измишљати разна срества, и на разне их начине употребљавати само да избегне њихове посљедице. Оно је бежало од школе по неколико дана, кријући се и од оца и од учитеља, па је првог лагало да је било у школи, а другог лагало да је било болесно. Запамтимо

ову реч лагало, јер је то један највећи љуцки порок.

Друго је пак дете морало пошто по то изџањкати добру порцију „реграције“ само да подмити свога „господина“, да га не бије. Но много је и четвртака, а камо ли и дана у години, па пуно пути људи и не даду свом детету ништа да однесе «господину» свом. Оно сад мора ма шта да украде само да му се направи добро. Дакле ето другог порока — крађе. Нису ли лаж и крађа највећи љуцки пороци, којима не могу доскочити ни сви свецки параграфи, и којих се не могу отрести ни људи образовани, а камо ли необразовани ' !

Ето некадање школовање које беше на погрешном путу без педагошких и етичких обзира, до чега је довело подмладак. Место сшраве и истините наставе, заузели су место лаж и крађа и тиме се деца с дана на дан све препреденије довијала. Ваљда је и то један велики разлог повике на школу:

Сад опет да пређемо у кратко само семе школско — књиге и наставу.

До скора су ђаци носили имена: „псалтирци“, „часловци“ и „букварци“. Дакле «пеалтирци“ су билиу ЈШ раз. и тамо је главни предмет био „Псалтир“, а од њега су и ђаци своје име добили. „Часловци“ су добили име од главног предмета, „Часловца“ и то је П разред; а [ разред звао се «букварци“ због „Буквара“. То су били као главни предмети. Било је и других књига, као: рачуница, читанка, историја црквена, катихизис, знања и т. Д. Све су те књиге биле писане према знању ондашњег доба а у духу црквеном. Тим се хтело да се дође до