Učitelj

156.

наест некаквих начина, која нема специјалног знака за тако честе гласове као што су ћу еп илиа у тап, а овамо има мрска и излишна писмена, би 2, — така азбука није достојна, ни својега имена, а камо ли крајњег резултата васколике оне муке и рада мисленог, који је прво удесио феничанску азбуку. Васцела наука упоредне филологије оснива се на претпоставци да су стари Грци, Хиндуси, Римљани и Готи писали приближно онако, како су изговарали, или, другим речима, да су били срећни имаоци правих азбука.

До нас је, да кажемо, хоћемо лихм ми тако срећни бити. Ресормишимо своју азбуку, удесимо је, да нам тачно и потпуно изражава наше сјајно наслество речи! Несавршеним и извешталим алатима никад ништа како ваља не израдисмо. Опширнија пољопривреда тражи парни плуг, а не примитивни ала' јегицатског сељака. А из историје писма, смо се уверили, да је писмо приступачно усавршавању, да се даде реформисати. Бин. В.

Зашто наша деца беже од шноле7

Помози Бог, господине ! — Бог ти помогао, брате ! — Како си господине, јеси л' здраво — Хвала Богу добро; шта ти ра_ диш '

— Нека да Бог да .. - __ Ала. ја ти, господине, доведо ово дете у чколу, ако оћеш да га примиш. Јутрос дође биров код мене, те пописмо дветри ракије, и вели, „да водиш П.... ђака у чколу, рекао ти кнез.“ Тамо га писали, а ја га доведо ту код тебе. Но знаш, господине, нешто се млого плаши, па плаче, неће да. иде, а ја га узе па доведо ту код тебе, па ти шта знаш. Ти отад, ти мати од јако. Бога ми, и удри га добро, ти ту, а ја ћу код куће па нек учи.

Тако рече један сељак кад доведе дете у школу.

Али гле чуда! Одмах се дете обисну оду о руку, па поче да запева.

| | | |

шарене слике, на шећер, колаче и орахе и на све слаткише. Аја, неће дете да прекине плач. Једнако виче „јао, води ме кући; нећу оде да седим“. Но при свом његовом одупирању би уписано за ђака.

Ако изближе испитамо узроке, са којих то и таква деца беже од школе, те родитељи, учитељи, општинске и среске власти и т. д. до министра имају посла, доћи ћемо до неповољна 34кључка. Али шта ћемо; можда нам је нека слепа судбина тако одредила, да се у свачему морамо патити и крцити, па и у томе.

Да почнем мало издаље.

Још се находи стараца, који памте.

Кара-Ђорђево време, његове војне са

Турцима; памте каква је била слоббда у оно време, кад су Турци овом нашом земљом овладали и када су мало слободнијег човека стрпавали у апсане,

Ја га почех тешити и варати на разне или му само главу или цело тела став-